Za aktuelno.me
Piše: Vlatko Sekulović
U Vašingtonu je potpisan sporazum između Srbije i Kosova, pod američkim patronatom, na specifičan način, obe strane su jednostrano potpisale poseban dokument sa SAD. U praksi međunarodnih dogovora radi se o veoma specifičnom slučaju, ako ne i o svojevrsnom presedanu. Poredeći dokument koji je potpisao Vučić sa dokumentom koji je potpisao Hoti, u svemu su istovetni, osim jedne tačke gde su obaveze drugačije, te se može izvući nekoliko zaključaka.
Ekonomija je jedna od značajnih stavki i vodeći narativ, ali ipak ne i jedini. Stvaranje „mini Šengen“ zone, te pristupanje Kosova istoj, je nešto drugačije od prvobitno ponuđene platforme ove zajednice. Oko ove ideje je bilo i protivljenja ne samo od strane Crne Gore, već i EU, jer je bilo doživljena kao alternativa evropskim integracijama. U slučaju da u ovom procesu ravnopravno učestvuje i Kosovo, kao i pod uslovom da je unapred obezbeđena podrška EU, kao što to izgleda, onda ovaj sporazum nije nužno alternativa evropskim integracijama, već može biti iskorišćen radi rušenja psiholoških barijera, pre svega straha od drugoga, putem ekonomije. Nešto se već i desilo na tom planu ovog leta, kada je daleko veći broj srpskih građana nego prethodnih godina otišao u Albaniju na more, što je još bitnije preko Kosova i nije bilo ni jednog jedinog incidenta.
U tom smislu označeni projekti u oblasti infrastrukture koji će se razvijati, a kojima je cilj lakši protok roba i ljudi na liniji Srbija-Kosovo-Albanija, ne samo putnom, železničkom, već i u avio saobraćaju, može imati veliki uticaj na rušenje predrasuda, većinom negativnih, o susedima obezbeđujući osnovu za dugoročnu ekonomsku saradnju i mir. Zajedničko upravljanje graničnim prelazom Merdare, kao što je to već i učinjeno prema Makedoniji, za Srbiju će sigurno značiti mnogo što se tiče plasmana roba, ali i za Kosovo u smislu bržeg protoka roba i ljudi, jer ipak najkraći put za kosovske građane prema EU jeste preko Srbije. Uz sve to najavljena je i podrška malim i srednjim preduzećima, te otvaranje predstavništva DFC-a u Beogradu, naslednice moćnog OPIC-a, što će sigurno biti signal i za velike američke kompanije za većim interesovanjem ne samo da investiraju u Srbiji već i u čitavom regionu Zapadnog Balkana, imajući u vidu da su dimenzije ovih kompanija takve da je za njih srpsko tržište malo, čak i za lociranje proizvodnje namenjene izvozu u SAD ili EU.
Međutim, mnogo su značajnije, sa političkog aspekta, obaveze koje su preuzete u oblasti energetike i telekomunikacija. Jezero Gazivode kao resurs ulazi u neku vrstu trostruke odgovornosti, odnosno suvereniteta koji vrše tri strane, srpska, kosovska i američka. Nešto poput Brčko distrikta u Bosni i Hercegovini gde je suštinski nosilac suvereniteta, ne toliko BIH, koliko međunarodna zajednica, in primis SAD. Ovakav aranžman bi trebao da obezbedi trostruku korist, gde je i američki interes zaštićen, ne samo u smislu stabilnosti, izbegavanja oružanih sukoba, već verovatno i ekonomske koristi.
Dalje, tačka u vezi sa energetskom diversifikacijom je veoma značajna jer podrazumeva ne diversifikaciju tokova energenata, poput Turskog toka, već diversifikaciju izvora energenata što je mnogo bitnije. Naime da li dolazi Severnim tokom, Turskim tokom, preko Mađarske ili Bugarske, u svakom slučaju radi se o ruskom gasu. Ovde se podrazumeva korišćenje gasa i drugih energenata, naftnog ili prirodnog, iz drugih izvora SAD, Katar, itd. te i verovatno veće učešće obnovljivih izvora energije, iako je to prilično strano mentalitetu Trampove administracije. Drugim rečima obe strane su se obavezale da smanje svoju zavisnost, u slučaju Srbije, odnosno da ne budu zavisne, u slučaju Kosova, od ruskog gasa. Ovo će imati možda i najozbiljnije posledice, ne toliko vidljive odmah, ali sigurno u perspektivi ako obe strane budu tome posvećene, jer je to nesumnjivo pokušaj da se smanji politički uticaj Rusije u regionu kroz ucenjivanje energentima. Pritom ne treba zaboraviti da Rusi svoj gas naplaćuju skuplje onim zemljama koje nemaju alternativu, a jeftinije onima koji imaju, prema zakonu ponude i potražnje. U tom smislu ekonomski je interes obe strane da diversifikacijom izvora snabdevanja dođu do što bolje cene energenata za svoju privredu i građane.
Tačka u vezi korišćenja 5G tehnologije, pod šifrovanim nazivom „nepouzdani prodavci“, ukazuje da se radi o obavezi nekorišćenja pre svega tehnologija koje dolaze iz Kine. U prilog ovome govori i obaveza obe strane da se postojeća oprema ovih „nepouzdanih prodavaca“ ukloni, ako je opšte poznato da je Srbija nedavno instalirala opremu za prepoznavanje lica kineskog Huawei-a.
Obe strane su se obavezale da primene najnovije tehnologije, u oblasti bezbednosti, američkog porekla, a u cilju borbe protiv nelegalnih aktivnosti od terorizma, organizovanog kriminala do „cyber rata“, primenom tehnologija PISCES, SRTP, i drugih. Ovim se jasno stavlja do znanja da se obe strane posvećuju uključivanju u sistem bezbednosti, posebno u virtuelnom svetu, koji predvode SAD. U situaciji kada ne postoji nijedan međunarodni sporazum na nivou UN koji bi regulisao ponašanje velikih sila u „cyber“ svetu, za razliku od stvarnog sveta, što predstavlja danas jednu od najvećih pretnji po mir i bezbednost na globalnom planu, kako ukazuje Kisindžer, SAD se bore za premoć u toj oblasti i sigurno je da je ovaj sporazum stvaranje novog savezništva u virtuelnom svetu koji karakteriše oštar sukob između SAD, Rusije i Kine, mnogo više nego u stvarnom svetu.
U domenu ljudskih prava, ponovo, po ko zna koji put, je ukazano na problem nestalih lica, rešavanje ličnih tragedija porodica žrtava, statusa izbeglica i interno raseljenih lica, zaštiti statusa imovine SPC, kao i vraćanje imovine jevrejskih žrtava genocida ovoj zajednici. Isticanje poštovanje prava homoseksualaca, te obaveza obe strane da se pridruže naporima da preostalih 69 država na svetu, uključujući i Rusiju, dekriminalizuju homoseksualnost, ipak ukazuje da su ljudska prava i slobode bile, iako na prvi pogled skrajnute, u fokusu političkih napora oko izrade ovih dokumenata. S jedne strane se garantuju prava verskih zajednice na slobodu i imovinu, ali isto tako i te verske zajednice, pravoslavna ili muslimanska, moraju poštovati sva ljudska prava i slobode, uključujući i slobodu opredeljenja, kako verskog, tako i seksualnog i bilo kojeg drugog, uključujući i opredeljenje po nacionalnosti.
U političkom smislu od obe strane je zahtevan time-out u međusobnom nadgornjavanju u priznavanju, te članstvu u međunarodnim organizacijama. Verovatno sa idejom da se dobije na efektu svih gore navedenih tačaka čija bi primena, po logici ovih dokumenata, trebala da stvori više poverenja i manje straha između strana, što je pretpostavljeni preduslov boljeg razumevanja usmerenog ka smanjenju tenzija i pronalaženju nekog budućeg statusnog rešenja.
Najzanimljivija, u smislu svoje ugovorne specifičnosti, je uloga Izraela, koji nije čak ni potpisnica, niti je učestvovao, navodno, u izradi ovih akata. Moglo bi se reći da je Izrael istovremeno i najveći dobitnik i garant ovih akata. Jedna strana, srpska, obavezala se da prebaci svoje diplomatsko-konzularno predstavništvo u Jerusalim, a kosovska i izraelska da se međusobno priznaju, uz obostranu jasnu stigmatizaciju Hezbolaha kao terorističke organizacije. Dakle, postoji izuzetak od gore navedenog pravila o moratorijumu na „nadgornjavanje“ u priznavanju.
Ako se stvari principijelno postave, usled tragičnog iskustva sa evropskim nacionalizmom i traumama jevrejske zajednice koja je skoro uništena u II svetskom ratu, postojanje Izraela kao države i garanta zaštite Jevreja kao kulturne zajednice je nesporno, kao uostalom i Srbije i Kosova, bez obzira koliko politike određenih izraelskih vlada bile neprihvatljive sa stanovišta ljudskih prava i sloboda. U tom smislu je učešće izraelskog elementa veoma zanimljivo i deluje učvršćujuće na sam sporazum, jer neće biti lako srpskim nacionalistima, koji manipulišu sa navodnom istovetnošću u žrtvi sa Jevrejima, da napadnu ovaj sporazum zbog neprotivljenja međusobnom priznanju Izraela i Kosova, niti albanskim nacionalistima koji ostaju uskraćeni za eksplicitno priznanje suverenosti Kosova.
Ovim sporazumom se obe strane na neki način odriču dela svog suvereniteta, što na kraju krajeva i nije ništa novo. Poredak UN je zasnovan na ograničenju suvereniteta, Varšavski pakt nekada ili ruska Zajednica nezavisnih država, kao i NATO ili EU, jesu mehanizmi ograničavanja nacionalnog suvereniteta zarad nekog, makar nominalno, opšteg interesa. Pitanje je gde će biti usmeren politički proces nakon ovog sporazuma? Sadašnja administracija SAD je jasno demonstrirala svu moć i pragmatičnu logiku zasnovanu na ekonomskim interesima, bezbedonosnim prioritetima i ljudskim pravima i slobodama. Sigurno je da Trampu ovo veoma dobro dođe kako bi ojačao svoj kredibilitet u establišmentu, u kontekstu predstojećih izbora, na polju gde je njegov konkurent, Biden, smatran superiornim usled svog bogatog iskustva, u spoljnoj politici. Istovremeno je demonstrirao da „Tramp economy“ funkcioniše provukavši kroz obraćanje povodom ovog sporazuma podatke o padu nezaposlenosti u SAD.
Naravno treba sačekati i reakciju Rusije i Kine na ovaj sporazum, da li će biti spremne da srpsku stranu podvrgnu pritisku ili ne? Ipak, ni rukovodstva ove dve zemlje, a posebno Putin koji gaji specijalne veze sa Izraelom i zbog značajne jevrejske zajednice poreklom iz Rusije, neće biti u stanju da ga tako lako otpišu. Reakcija arapskog sveta, uključujući i Palestince je već unapred pacifikovana, prethodnim sporazumom između Ujedinjenjih arapskih emirata, jednim od glavnih finansijera palestinske stvari, sa Izraelom. Sve u svemu ovaj sporazum može, ali ne i nužno, otvoriti neke nove perspektive, ne samo ekonomske već i kulturološke, za čitav region Balkana. U slučaju i da dođe do promene u administraciji na predstojećim predsedničkim izborima u SAD, ovaj sporazum će ostati svakako kao zalog američke bezbedonosne politike u nestabilnom međunarodnom poretku, posebno u neregulisanom „cyber“ svetu na globalnom planu.
*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta