Piše: Tomislav Marković
U Narodnoj biblioteci Srbije održan je naučni skup “Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti”, u organizaciji Srpske pravoslavne crkve i Matice srpske. Povod za održavanje ovog naučnog sabora je stupanje na snagu odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje se tiču rodno osetljivog jezika. Patrijarh Porfirije i konzervativni intelektualci već godinama vode ljutu borbu protiv rodno osetljivog jezika iz kojeg im se priviđa paklena opasnost po srpski identitet i vaskoliku sudbinu nacije.
Moralni paničari stvorili su predstavu da će doći do sveopšte apokalipse ako budemo upotrebljavali imenice ženskog roda kao što su “šahistkinja”, “radnica”, “predsednica”, “istoričarka” ili “teološkinja”. Toliko je patrijarh ustrašen od ovakvih reči da je u prošlogodišnjoj Uskršnjoj poslanici ustvrdio kako se iza rodno senzitivnog jezika “krije borba protiv braka i porodice”.
Logičan zaključak potkrepljen ozbiljnim naučnim istraživanjima koja vele da se bračni parovi koji upotrebljavaju reči kao što su “državnica”, “dublerka”, “fizičarka” ili “inspektorka” razvode čak i pre nego što se venčaju, a da ženu i decu tuku isključivo muškarci koji su skloni imenicama ženskog roda, među kojima kao posebno opasne treba izdvojiti “kafedžijku”, “provodadžiku” i “revolucionarku”. Takva naučna istraživanja, naravno, ne postoje, ali im nepostojanje nimalo ne smeta da vrše presudan uticaj na način mišljenja verskih poglavara i njihovih intelektualnih sledbenika.
Ispiranje mozga
Porfirije se prvi obratio na naučnom skupu, govoreći u narečenom duhu egzorcizma opakih reči ženskog roda iz muškobanjastog srpskog jezika. Njegove svetost odmah je zaskočila srž problema, kako i priliči duhovnom vođi nebeskog naroda. „Taj zakon ima potencijal da pojedinca, ljudsku ličnost deli iznutra, diktirajući pod pretnjom sankcijama ljudima potpuno nesvojstven način mišljenja i opštenja koje proizilazi iz takvog mišljenja. Na taj način stvara mogućnost da mladi naraštaji forsiranim pritiskom i manipulacijama, onim što se zove ’brejn vošing’ prestanu da budu ono što su Božijom voljom postali, ono što su po svojoj prirodi“, skrenuo je Porfirije pažnju na pogibelj koja se nadnela nad večno ugroženo srpstvo.
Kad se patrijarhova beseda primeni u praksi, dobijaju se pomalo čudni rezultati. Recimo, ako neko izgovori rečenicu: “Sastale se scenaristkinja, rediteljka, scenografkinja, kostimografkinja, pomoćnica rediteljke, dramaturškinja, glavna glumica, kompozitorka, kamermanka, direktorka fotografije, šminkerka, producentkinja, montažerka i snimateljka zvuka da se dogovore oko snimanja filma” – tome će biti ispran mozak, prestaće da bude ono što je po svojoj prirodi, a ličnost će mu biti podeljena iznutra.
A ako neko izgovori rečenicu: “Sastali se scenarista, reditelj, scenograf, kostimograf, pomoćnik reditelja, dramaturg, glavni glumac, kompozitor, kamerman, direktor fotografije, šminker, producent, montažer i snimatelj zvuka da se dogovore oko snimanja filma” – taj je duhovno zdrav, mozak mu nije ispran, a ličnost mu je celovita, bez obzira što se, na primer, glavni glumac zove Milica, reditelj – Svetlana, kostimograf – Zorana, a kamerman – Nevenka.
Ako sledimo patrijarhovu logiku, stižemo do apsurdnih zaključaka. Kad novinarka za sebe kaže da je novinarka, prestaje da bude ono što je Božjom voljom postala, dakle – žena. Da bi ostale ono što su Božjom voljom postale, žene o sebi moraju da govore u muškom rodu. Naravno, za muškarce ovo pravilo ne važi. Branitelji srpskog identiteta od zlih žena i još gorih ženskastih reči veruju da je sasvim normalno za profesorku reći da je profesor, dočim bi se nazivanje profesora profesorkom tretiralo kao teška uvreda.
Žalopojke nad podjelama
Ponovio je patrijarh i standardnu mantru protiv nacionalnih podela, po njemu Zakon o rodnoj ravnopravnosti “cepa društvo, pravi nesporazume”, on je “dijametralno suprotan istorijskom iskustvu našeg načina života”. Dojadile su više te žalopojke nad elementarnom činjenicom da su ljudi različiti, pa su samim tim i društva i kulture obeleženi raznolikošću i pluralnošću, a ne monolitnim jedinstvom koje u stvarnosti nigde ne postoji, čak ni u totalitarnim sistemima.
No dobro, nema smisla od vođe organizacije utemeljene na strogo hijerarhizovanom jedinstvu očekivati razumevanje za šarenolikost kulture i sveta. Šta bi tek bilo da mu neko došapne misao Marka Ristića, verovatno najboljeg srpskog esejiste, da je kultura “neprestana revolucija”?
Predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU Sreto Tanasić podsetio je da “srpski jezik ima stvaralačke mehanizme za stvaranje novih reči, pa i feminitiva u skladu s potrebama”, ali smatra da bi nasilna feminizacija imala škodljive posledice. “U smernicama Ujedinjenih nacija za ravnopravnu upotrebu engleskog jezika kaže se da se takav jezik može primeniti, ali da se sa tim ne pretera. A mi baš preterasmo”, zaključio je Tanasić. Što reče Ana Jovanović u tekstu “Srpski rod” na Peščaniku: “Ne znam kako Tanasić stoji sa gramatikom engleskog jezika, ali u tom jeziku slaganje reči po rodu ne funkcioniše kao u srpskom jeziku, pa poređenje ne stoji”.
Takođe nije jasno zašto se ne koriste pomenuti stvaralački mehanizmi srpskog jezika za stvaranje novih reči, jer potrebu za takvim radom ne možemo poreći. Budući da postoje čitavi delovi stvarnosti koji nisu adekvatno imenovani, postoji i potreba za njihovim imenovanjem. To samo obogaćuje jezik i čini nas osetljivijim i prijemčivijim za različite aspekte realnosti. Zar čuvari srpskog identiteta ne žele da im jezik bude slojevit, raznovrsan, bogat i razgranat?
Femicid u trećem planu
Predsednik Matice srpske Dragan Stanić zborio je o očuvanju osnovne ćelije društva – porodice, na tragu citirane patrijarhove poslanice. U priči o odbrani i zaštiti ugrožene nacije od zapadnjačke dekadencije uvek u paketu idu iste stvari: brak, porodica, narod, nacionalni identitet, jezik, tradicionalne vrednosti. Ta priča je uglavnom preuzeta iz ruskih izvora, a u suštini znači borbu protiv ravnopravnosti žena, ljudskih, LGBT i manjinskih prava, te očuvanje dominantnog patrijarhalnog i nacionalističkog svetonazora.
Ubiše se vrli duhovnici, naučnici i intelektualci da nas ubede kako su neke imenice ženskog roda smrtna opasnost, maltene delo kakve demonske sile. S druge strane, niko od njih ne diže paniku oko stvarnih problema koje žene imaju u našem društvu. Ne pada im na pamet da naprave naučni skup o femicidu, porodičnom nasilju, zlostavljanju žena, o ekonomskoj nejednakosti, izrabljivanju ili akušerskom nasilju.
Za konzervativce čiji pogled bludi u smeru Kremlja, mnogo veći problem je upotreba reči “policajka”, “doktorka”, “dirigentkinja” ili “biologičarka”, nego 28 ubijenih žena u toku prošle, 2023. godine. Srpskom društvu zlo nanose razne “atletičarke”, “bankarke”, “borkinje”, “čelistkinje” i “reastauratorke”, a ne široko rasprostranjeno zlostavljanje žena i dece. Doduše, u pomenute tradicionalne vrednosti spada i potčinjenost žena, njima je namenjeno da ćute i trpe, pa onda nije ni čudo što se patrijarh i njegovi patrijarhalci ne bune protiv raznih oblika nasilja nad ženama.
Fiksacija na jezik
Razumljivo je što klerikalci i konzervativci ne trpe ravnopravnost žena, ali nije baš najjasnije zašto su se toliki ufiksirali baš na rodno osetljivi jezik. Zašto se kao sav normalan desničarski, klerikalni, nacionalistički svet nisu obrušili na abortus, poput njihovih kolega u Poljskoj, Mađarskoj ili SAD-u? Biće da su procenili kako bi na temi reproduktivnih prava ipak naišli na snažan otpor, pa udaraju tamo gde misle da ima šanse za uspeh. A i taj rodno senzitivni jezik i rodna ravnopravnost ionako dolaze sa trulog Zapada, izrazito nepopularnog kod nas, pa su zato laka meta.
Kako god bilo, nije jednostavno ubediti građane da će im nebo pasti na glavu ako budu izgovarali izvesne imenice ženskog roda. Na kraju, u srpskom jeziku odavno postoje mnoge reči koje označavaju ženska zanimanja, pa se nije dogodila nikakva katastrofa.
Evo, recimo, deca u školama su skovala nazive za nastavnice i profesorke pojedinih predmeta, kao što su matematičarka, fizičarka, hemičarka, biologičarka, psihologičarka ili istoričarka. I nikom te reči ne deluju neprirodno, svi ih koriste već decenijama, pa brak i porodica nisu uništeni, ljudi nisu masovno postali podeljene ličnosti, niti su prestali da budu ono što su po svojoj prirodi.
Strah od ravnopravnosti
Ako već crkveni funkcioneri i klerikalni intelektualci izmišljaju spoljašnje i unutrašnje neprijatelje, mogli bi da izmaštaju nešto ubedljivije. Strahovi patrijarhalaca da će promena jezika dovesti do promene stvarnosti sasvim su iracionalni. Na primer, u srpskom jeziku postoji reč “sveštenica”. Normalno se upotrebljava, nikom ne deluje neprirodno, ovi što se bune protiv rodno osetljivog jezika redovno navode imenice tipa “psihološkinja”, “antropološkinja”, “pilotkinja”, “sutkinja”, ali im “sveštenica” nimalo ne smeta.
U jeziku imamo sveštenice, ali ih u realnosti nemamo, jer je ženama zabranjeno da se bave svešteničkom službom u SPC-u. Iako se reč “sveštenica” odomaćila, ništa se nije dogodilo, devojke koje završe teologiju ne zahtevaju da im se omogući da vrše svešteničku službu poput njihovih muških kolega. Nasuprot tome, u jeziku nemamo ženski pandan episkopu i patrijarhu, ali je ishod isti. Monahinje ne zahtevaju da postanu episkopi ili patrijarsi, ta čast i dalje pripada samo njihovoj braći u Hristu, monasima.
Da parafraziram Boba Bleka koji parafrazira Marksa i Engelsa: Klerikalci i reakcionari svih zemalja, opustite se. Čemu toliki strah od rodne ravnopravnosti? Čak i kad se pogleda iz cinične reakcionarne perspektive, mogu se pronaći neki argumenti u prilog ženske emancipacije. Zar ne bi trebalo i ženama pružiti šansu da unište svet? Muškarci su se na tom poslu pokazali kao majstori svog zanata, treba pustiti i drugi pol da pokaže šta zna.
Svaka cast Gospodine. Respekt.