Subota, 18 Maja, 2024
Rubrika:

Marković: Za Vučićev totalitarni radikalski um postojanje opozicije je neprihvatljivo

''Da se on pita, postojala bi samo jedna stranka sa njim na čelu, a nikakvi izbori se ne bi održavali''

Piše: Tomislav Marković

Otkad je došao na vlast 2012. godine, Aleksandar Vučić se uporno trudi da uništi opoziciju. Za njegov totalitarni radikalski um samo postojanje opozicionih političkih partija potpuno je neprihvatljivo. Da se on pita, postojala bi samo jedna stranka sa njim na čelu, a nikakvi izbori se ne bi održavali. Opozicioni političari su više od jedne decenije izloženi surovom linču u režimskim medijima, proglašeni su za otelotvorenje đavola i glavnog krivca za sve nevolje u srpskom društvu. Ko god ulazi u politiku zna da će biti razvlačen po tabloidima, da će mu televizije sa nacionalnom frekvencijom stavljati metu na čelo, da će mu medijski kerberi kidisati na porodicu i prijatelje, te da će biti označen kao narodni i državni neprijatelj.

Opozicija je pomalo i sarađivala u tom procesu uništenja. Stranke su se smanjivale i raspadale, formirale su se nove, stari lideri su osnivali nove stranke, u starim strankama su se smenjivali lideri, članstvo je opadalo, odbori po Srbiji su iščezavali, novoformirane stranke su kretale od nule, stvarajući odbore po unutrašnjosti i okupljajući članstvo, partije su se ujedinjavale u saveze koji bi se brzo raspadali. Ukratko, u Srbiji su sve institucije u krizi, pa je to slučaj i sa opozicijom. Čudno bi bilo da je drugačije.

Srbija protiv nasilja

Nakon dva majska masakra prošle godine, društvo se našlo u potpunom šoku, a potom se prenulo iz letargije. Građani su izašli na najmasovnije proteste u poslednjih par decenija, potreseni masovnim ubistvima dece i mladih ljudi. Dozlogrdilo im je naprednjačko nasilje, razaranje zemlje, institucija i svake elementarne pristojnosti. Na tom talasu opšteg nezadovoljstva došlo je konačno do ujedinjenja opozicije u koaliciju Srbija protiv nasilja.

U decembru su održani republički, pokrajinski i lokalni izbori u 65 gradova i opština. Brzo je utvrđeno da su izbori bili skroz naskroz neregularni, da su vlastodršci krali preko svake mere, služeći se svim sredstvima, a ponajviše fantomskim biračima koje su prebacivali iz gradova u kojima se nisu održavali lokalni izbori, te uvozili iz Republike Srpske. Ljudi sa fiktivnim mestima prebivališta, sa lažnim ličnim kartama koje im je mirno izdao MUP Srbije, odlučivali su o sudbini gradova u kojima zapravo ne žive.

Uprkos medijskoj blokadi, naprednjačkoj zloupotrebi svih državnih resursa, te očiglednoj krađi izbora, opozicija je uspela da ostvari najbolji rezultat u poslednjih 12 godina. I pored svih malverzacija, Srpska napredna stranka nije uspela da pobedi u Beogradu. Po prvi put nakon mnogo godina, opozicija je dobila podršku i iz inostranstva, do relevatnih međunarodnih institucija i brojnih zapadnih političara. Evropski parlament je doneo rezoluciju o izborima u Srbiji, a Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) podnela je vrlo negativan izveštaj o izborima, a potom je donela čitav niz preporuka koje treba primeniti na budućim izborima, kako bi bili koliko-toliko demokratski.

Podeljena opozicija

Vlast je bila prinuđena da uđe u pregovore sa opozicijom oko izbornih uslova. Otegli su se ti razgovori, u međuvremenu je nova predsednica Skupštine Ana Brnabić raspisala izbore u Beogradu, raspravljalo se i o datumu izbora, na kraju je odlučeno da budu održani 2. juna. U dijalogu političkih protivnika vlast je prividno pristajala na ustupke, mada je bilo očigledno da samo kupuje vreme i pravi predstavu za evropsku javnost, glumeći saradljivost. Konačno, kad je koalicija Srbija protiv nasilja održala sastanak ne bi li odlučili idu li na izbore ili ne, dogodilo se jedino što nije smelo da se dogodi – podelili su se u dve grupe. Šest stranaka je odlučilo da izađe na izbore, a tri stranke su se odlučile na bojkot – Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, Srbija Centar “Srce” Zdravka Ponoša i Zajedno Nebojše Zelenovića.

U datim političkim okolnostima nema dobre odluke. Ukoliko izađeš na izbore pod ovakvim uslovima, znaš da ćeš biti pokraden. Ako bojkotuješ izbore, prepuštaš Beograd i 88 gradova i opština Vučiću bez borbe na još četiri godine. Opozicija je bojkotovala lokalne izbore 2020. godine, pa su tada naprednjaci sa koalicionim partnerima osvojili vlast čak i u opštinama gde su u apsolutnoj manjini, na primer u beogradskim opštinama Stari Grad i Vračar. U mnogim gradovima širom Srbije opozicija već osam godina nema nijednog odbornika u gradskim skupštinama, što je dovelo do skoro potpunog zamiranja antirežimskog delovanja.

Nakon bojkota zavladala je još crnja apatija, a sam neizlazak na izbore nije bio praćen nikakvim dodatnim aktivnostima, štrajkovima, građanskom neposlušnošću, opštom mobilizacijom građana, za šta opozicija realno i nema kapaciteta. Umesto da se bave realnim stvarima i borbom protiv naprednjačke autokratije, sad su se opozicionari podelili u dve grupe, pa se bave jedni drugima. Pristalice opozicionih grupa već ratuju po društvenim mrežama, optužuju se međusobno za izdaju i saradnju sa režimom, a naprednjaci su odjednom postali sporedna tema. Za to vreme Vučić zadovoljno trlja ruke i otvara šampanjac, jer je postigao upravo ono što je želeo.

Lažna nada

Pristalice bojkota tvrde da bi naprednjaci sigurno popustili i obezbedili mnogo bolje, gotovo fer uslove izbora za jesen. Nalaze se pod domaćim i međunarodnim pritiskom, pa bi pristali na poštene izbore. Bojkotaši kažu da su uhvatili naprednjake u krađi, da ono što se održava 2. juna nisu izbori, da neće da učestvuju u farsi i daju legitimitet lažnim izborima. U opštoj histeriji, dranju, afektiranju i padanju u amok sve što akteri izgovore dobija privid argumentacije.

Vučić je autokrata koji ništa ne daje ako baš ne mora, a poluge kojima se održava na vlasti svakako nikome ne ustupa. Nema nikakvih garancija da bi on pristao na bilo kakve ozbiljne ustupke, ni do jeseni ove, niti bilo koje druge godine. Mnogo je realnije i verovatnije da bi samo nastavio da glumi kako sarađuje i želi da sprovede preporuke ODIHR-a, a u realnosti bi radio sve da ih sabotira. Fućka se njemu za legitimitet, da se samo on pita ukinuo bi i partije i izbore i vladao doživotno, okružen svojom pretorijanskom gardom i oligarhijom.

Problem sa bojkotašima je što zapravo neće bojkotovati izbore svuda, već samo u Beogradu. Odborima po Srbiji će preporučiti da ne izađu na izbore, ali će svaki odbor imati pravo da odluči za sebe. Lokalni odbori će, logično, izaći na izbore, kako bi bar pokušali da uđu u institucije, da imaju bar neki uvid u ono što radi vlast, ako već ne mogu da imaju kontrolu, te kako bi imali bolju poziciju za nastavak političke borbe. Neizlazak na izbore na lokalu znači političko samoubistvo, što je svakome jasno.

Dakle, bojkota zapravo i neće biti, osim u Beogradu, gde opozicija inače ima najveće šanse za pobedu, čak i pod ovakvim nakaradnim uslovima. Gde je tu logika nije lako dokučiti, ali pristalice bojkota bar tvrde da su principijelni. Pa zato ne bojkotuju izbore svuda, već samo u glavnom gradu. Imaju oni objašnjenje i za to, ali bolje da ne navodimo baš sve, i ovako je dovoljno komplikovano, nije baš najjasnije ni žiteljima Srbije, a kamoli onima koji žive u drugim zemljama. Ukratko – opšta konfuzija.

Borba neprestana

Razumljivo je što se podiglo toliko buke i besa oko podeljenje opozicije, razumljivo je što tolike ljude obuzimaju očajanje, ljutnja, apatija, nezadovoljstvo, beznađe i slične emocije. Ipak se radi o našoj zemlji i našim životima. Međutim, političko delovanje bi trebalo da bude racionalno, ono zahteva hladnu glavu. Možda je sve mnogo jednostavnije nego što izgleda, ne samo sada, u trenutku podela i razdora, već i inače.

Obaranje autokratskog režima nije lak posao. Autokrata nikada neće dati fer izborne uslove, a ipak ga na nekim izborima treba oboriti. Nisu ni 2000. godine uslovi bili idealni, Slobodan Milošević je i tada pokušao da pokrade izbore, pa su ga u tome sprečili opozicija i građani, i svrgli ga s vlasti. Pokrao je Milošević i izbore 1996. godine, pa je morao da odustane od krađe, nakon masovnih demonstracija građana i studenata koje su trajale tri meseca.

Opozicija treba da se organizuje što bolje može i da izlazi na izbore. Građani ne moraju da se vezuju za stranke, da se emotivno investiraju u lidere i pokrete, ionako više glasaju protiv režima, nego za nekog konkretnog političara. Ako se opozicija deli, to je njihov problem, nije naš. I bojkot i učešće na izborima su legitimni vidovi borbe, bilo bi dobro da su svi u tome jedinstveni i da se demokratski poštuje volja većine, ali nije tragedija ni ako su podeljeni. Uvek može da se izađe na biračko mesto i glasa za nekog iole prihvatljivog.

Važno je neprekidno se boriti, ne padati u apatiju, već održavati i razvijati borbeni duh. Naprednjačkoj kliki ne treba prepustiti ništa, nijednu opštinu, grad, mesnu zajednicu, treba se boriti za svaki deo zemlje. Nema nikakvih mrvica, ništa nije sitno ni nevažno, jer nijedan građanin ove zemlje nije sitan i nevažan. To što mnogi političari forsiraju Beograd, a zanemaruju sve druge delove Srbije, to je takođe njihov problem.

Ako naprednjaci pokradu izbore, treba raditi ono što smo već radili – organizovati masovne demonstracije koje će ih primorati da odustanu od lopovluka, uz pomoć međunarodne javnosti. Pristalice opozicije ovih dana troše silnu snagu na međusobice, umesto da su tu ogromnu energiju upotrebili u decembru, masovno izašli na ulice i tražili poništavanje svih izbora. Na protivničkoj strani imamo ozbiljnog autokratu, borba protiv njega zahteva bar minimum ozbiljnosti. Nema nam druge nego da odrastemo preko noći.

(zurnal.info)

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
dragan
26.04.2024-18:16 18:16

Svaka cast Gospodine. Respekt.