Srijeda, 29 Maja, 2024
Rubrika:

Nije Aleksandar Vučić jak, nego je srpsko društvo slabo

''Nije Vučić natčovek, nego se mi ponašamo kao da smo podljudi, bez integriteta i dostojanstva''

Piše: Tomislav Marković (zurnal.info)

U jednom intervjuu iz novembra 1988. godine Bogdan Bogdanović je govorio o tome kako ideološka propaganda proizvodi zaslepljujući efekat čak i kod ponekog jačeg ljudskog mozga. Veli protomajstor: „Evo, recimo da ono što se uprošćeno naziva ispiranjem mozga u stvari i nije drugo do prastara tehnologija tam-tama. Taj tam-tam-tam ide danima, ide noćima, sve dok i sami ne počnete da odzvanjate u skladu sa bubnjem. Ceo trik se sastoji u beskrajnom, ritmizovanom ponavljanju besmislica sve dok besmislice ne počnu da prelaze iz kvanititeta u kvalitet, i dok ne zadobiju neki nadsmisao”.

Propagandni tam-tam u srpskom društvu bubnja već decenijama, a otkad su naprednjaci došli na vlast ništa se osim tog bubnja i ne čuje. Hteo-ne hteo, čovek počne da odzvanja u ritmu sumanutih ideja koje se lažno predstavljaju kao stvarnost. Da bi propagandni tam-tam efikasno obavio svoju opsenarsku funkciju neophodno je da bubnja u zatvorenom, gotovo plemenskom društvu, u zajednici koja se dobrovoljno odsekla i izolovala od sveta. Nacionalistička težnja za zamandaljivanjem u sopstveni brlog idealna je podloga za delovanje manipulativne mašinerije.

Iluzija veličine

Tabloidni, televizijski, internetski i svi ostali bubnjevi toliko su zaglušili uši i poslednje ostatke razuma da su gotovo u potpunosti izbrisali stvarnost i na njeno mesto instalirali razne deluzije. Jedna od tih široko rasprostranjenih deluzija jeste da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić genijalni vođa, najveći sin našeg naroda, čovek od koga zavisi sudbina naše zemlje i svakog pojedinca, apsolutni gospodar života i smrti, nezamenljivi i omnipotentni čovek, političar izuzetnih sposobnosti, skoro pa polubožansko biće.

Čak i Vučićevi politički oponenti i mediji koji mu nisu naklonjeni dobrim delom pristaju na tu sliku i ponašaju se kao da je propagandna slika o predsedniku povezana sa realnošću. Kad zapuši uši, poput Odiseja, i prestane da sluša opsenarsku pesmu sirena, čovek odjednom otkrije da stvarnost izgleda skroz drugačije. U realnosti, predsednik Srbije najviše podseća na Andriju Zerekovića, junaka Andrićeve priče “Zlostavljanje”. Kod Andrića “muževljeva hvalisanja i silne priče u kojima je on uvek velika ličnost” mora da sluša samo njegova supruga Anica, ali i ona to čini bez uzbuđenja, znajući da se radi o najobičnijim fantazijama i iluziji veličine.

Za razliku od Zerekovića, Vučić ima kudikamo širu publiku, milionski auditorijum koji neprestano sluša njegove lažipriče. Postoji još jedna bitna razlika između izmišljenog i koliko-toliko stvarnog pripovedača ribolovačkih priča: Vučiću mnogi veruju. Svu moć i vlast predsednik je prigrabio ne samo organizacionim sposobnostima, pritiskom, podmićivanjem i ucenama, već i zahvaljujući činjenici što veliki broj građana veruje da je autokratija prirodan poredak.

U magarećoj klupi

Silni državni funkcioneri, direktori i šefovi institucija, načelnici policije, predsednici sudova, direktori bolnica, vođe raznih ustanova – veruju da treba biti pokoran vlastima, a ne veran sopstvenoj profesiji. Desetine hiljada veruju da je normalno dobiti posao preko partije, da treba uzeti ono što ti ne pripada, da se ne treba buniti protiv nametnutog poretka, već da je poslušnost jedini kategorički imperativ. Na toj veri počiva moć autoritarnih pojedinaca i partija, a ne na Vučićevim natprirodnim sposobnostima. Nije Vučić jak, nego je srpsko društvo slabo, zato je tako lako i podleglo njegovom pritisku. Nije Vučić natčovek, nego se mi ponašamo kao da smo podljudi, bez integriteta i dostojanstva.

Uostalom, sve to postaje očigledno čim predsednik iskorači iz svog začaranog carstva i otisne se u beli svet. Videli smo kako ga je u Ujedinjenim nacijama Vanesa Frejzer postavila na svoje mesto. Rekla je da je predviđeno da Vučić i predsednica Kosova Vjosa Osmani imaju po tri minuta za repliku, Vučić je uzvratio da nije tako dogovoreno, a Frejzer je lupila šakom o sto, decidirano izjavila da njenu savetnicu niko ne može nazivati lažovom i da je dogovor baš takav.

Vučić se ponašao kao da je na TV Pink, među svojima, dobacio je Vanesi da je nervozna, a potom blebetao svoju standardnu samoviktimizujuću priču u koju niko u svetu ne veruje. Bila je to još jedna predstava za domaću javnost, kako bi njegovi tabloidi bubnjali da je još jednom odbrusio svetskim moćnicima, ali uzaludna je to rabota. Čarolija se raspršila u trenu, čim je Vučić stavljen u magareću klupu, kao najgori đak u odeljenju.

Neuspeli prevarant

Bahatio se Vučić po Njujorku, zaboravljajući gde se nalazi, kao da je kod Milomira Marića u studiju, a ne u Ujedinjenim nacijama. Zaneo se predsednik Srbije, pa je udario u uobičajenu mrziteljsku kampanju protiv svetske zavere. Besedio je Vučić kako je Srbija upala u zamku koju su joj postavili SAD, Švajcarska i Slovenija. „Kad je kasnila sednica Saveta bezbednosti, pitao sam se o čemu se radi, ali onda smo shvatili da su se to dogovorili s Amerikancima, Slovencima i Švajcarcima. Ne zna se ko je odvratniji, Slovenci ili neko drugi“, bubnuo je srpski natčovek.

Nakon reakcije Slovenije, Vučić je morao da se izvinjava. Doduše, izvinio se samo Slovencima, ali ne i njihovim političarima, u starom šibicarskom maniru. Svejedno, stvarnost ga je ponovo lupila u čelo, a nama u domaji pokazala ko je u stvari naš predsednik: čovek koji glumi veličinu, a zapravo je manji od makovog zrna. Gradi se da poznaje politiku, međunarodne odnose, da ima prijatelje u svetu, da je pametan i sposoban, a zapravo je najobičniji neuspeli prevarant, neznalica, nesposobnjaković, bruka i sramota čak i za ovu i ovakvu Srbiju.

Sudar sa realnošću

Čeoni sudar sa realnošću Vučiću je priredila Vjosa Osmani. Negator genocida, ljubitelj zločinaca, deo Miloševićevog režima, čovek koji se nikad nije odrekao svoje prošlosti, naslednik velikodržavnog projekta, stari ratni huškač bio je prinuđen da sluša sledeći monolog: “Umesto što se bavi propagandom, Vučić je danas trebao da kaže žali li što pripada režimu koji je napravio više od 150 hiljada civilnih žrtava?

Žali li zbog nečega iz svoje karijere iz devedesetih? Kaje li se što je s govornice svog parlamenta pozvao na genocid u Srebrenici? Kaje li se što je stajao iza Šešelja kada je rekao da ne treba ostaviti nijednog Albanca živog? Žali li što je u tim ratovima proterao sve novinare iz zemlje? Žali li što je pre samo godinu dana veličao Miloševića nazvavši ga ‘velikim čovekom s velikim namerama’? Žali li što je tako lojalan pripadao i služio tom režimu? Žrtve tog režima, gospodine Vučiću, stoje upravo ovde! Odvojite trenutak i izvinite im se! Pokažite svima da li je u vama ostao makar tračak ljudskosti!“

Govor Vjose Osmani sadrži sve one elemente neophodne da unište opsenarsko dejstvo propagandnih tam-tam besmislica koje slušamo od jutra do mraka, evo već decenijama. Prava slika Aleksandra Vučića izložena je u samo nekoliko rečenica. Naslikala je predsednica Kosova verno Vučićev portret, nema potrebe za dodatnim potezima kičicom.

Kad bi ta slika doprla do mozga srpskog građanstva, kad bi ljudi shvatili da su zarobljenici zločinačke bande, kad bi prestali da se solidarišu sa nacionalističkim ideolozima – možda bi i uspeli da vide realnost u pravom svetlu, kako Vučićevu, tako i svoju sopstvenu. Kod Andrića Anica na kraju napušta muža, uprkos osudi sredine, i tako okončava nepodnošljivo zlostavljanje. Da li će i srpsko društvo smoći snage da učini sličan korak i ratosilja se bede, naprednjačke, nacionalističke i velikosrpske – veliko je pitanje. Predugo udara plemenski ratni tam-tam, ko zna da li smo uopšte u stanju da čujemo neki drugi ritam i neke miroljubivije zvuke.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
dragan
04.05.2024-10:48 10:48

Svaka cast Gospodine. Respekt.