Piše: prof.dr Nikola Samardžić
Vlast je od 2006. imala dovoljno mogućnosti da izgradi institucije i medije koji će služiti javnom interesu u smislu izgradnje demokratije, vladavine prava i novog identiteta. Zvanična evropska agenda dopuštala je da taj identitet bude široko postavljen, inkluzivan umesto sektaški. Crna Gora koja namerava da postane članica EU, i ne bude prva bivša NATO država, u ovom trenutku nema jasno opredeljene univerzitete, kulturnu agendu, novine i televizije. Crnogorci su manjina u evropskoj Crnoj Gori.
Slično tome, Srbi su manjina u evropskoj Srbiji. Vladajuća kasta, u koju spadaju i tajne službe, i opozicija, vezale su nacionalni identitet za karakter i sudbinu Rusije, i svejedno je da li je ta Rusija pobednička ili gubitnička u zločinačkom pohodu na Ukrajinu i evropsku civilizaciju. Ako je u devedesetim bilo samo delimično uspešno vezivanje JNA za srpski projekat, i obratno, u toku je vezivanje SPC za celu srpsku naciju koja odbacuje racionalizam, prosvećenost, urbanizaciju, nauku, individualističku kulturu i slobodni kapitalizam.
Ista sprega je u Crnoj Gori, u samo dve protekle godine, uništila energetske resurse, industriju i vazdušni saobraćaj. Isto se, istovremeno, dogodilo Srbiji. Nisu oni samo nesposobni. Vršilac dužnosti direktora preduzeća “Elektroprivreda Srbije” Milorad Grčić, trenutno zbrinut u opštini Obrenovac, bio je prethodno čelu Rudarskog basena Kolubara i vlasnik lokalne pečenjare, ali je u svojim izjavama, kad je postalo jasno da je uništio sistem, bio jasno opredeljen za Vučića i Rusiju čije preuzimanje energetskog sektora podržava i aktuelna opozicija. I navodno imao svoj privatni sistem praćenja i prisluškivanja.
Slabe, gotovo nepostojeće institucije su u Crnoj Gori dovele do razaranja demokratije. Beograd nikad nije imao gradonačelnika kakav je Ivan Vuković, ali Ivan Vuković nije dobio jasnu većinu na izborima. Štaviše, korumpirani izborni sistem dopustiće drugoplasiranom da formira novu vlast. Razaranje institucija omogućilo je biračkom telu Podgorice da, verovatno suprotno svojim interesima i uverenjima, na vlast dovede istu koaliciju koja je Beograd transformisala u praseći Dubai na fekalnim vodama. Takve apsurde ne dopuštaju institucije i medji posvećeni javnom interesu zasnovanom na razumu, prosvećenosti, urbanom razvoju, nauci, individualističkoj kulturi, kapitalizmu slobodnom od reketa i monopola.
Obostran je osećaj bespomoćnosti i samoće. Evropska Crna Gora još uvek ima potencijal za mirnu pobunu, i nekoliko alternativnih medija koji će podržati evropski opredeljenu opoziciju i građanske aktiviste. U Srbiji ništa od toga ne postoji, ali je takvo stanje dodatni izazov pred promenama koje su neophodne. Godinama sam neuspešno pokušavao da ubedim one koji su vršili vlast do litijaškog prevrata 2020, da smo jedni drugima potrebni. Čast mi je da još uvek imam mesto u crnogorskoj javnosti, i visoko cenim ovu podršku. U Srbiji medijski koncern Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa progoni, isključuje, vređa i preti svima koji ne pristaju na njihov dogovor o pripadnosti Srbije i Crne Gore ruskom svetu Vladimira Putina. Ako ruski svet ne bude moguć, da ostanemo u regionalnoj zajednice srpskih opština koja nije alternativa Rusiji, nego logično ishodište planova Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića. Gotovo svi mediji u Crnoj Gori su pod njihovom kontrolom.
Ujedno je možda najbolja stvar koja je mogla da se dogodi, ta, da je evropska Crna Gora prepuštena samoj sebi. Nema više, Milo ili Momir. Nema podrške EU. EU, čiju je ambasadorku brifovala i kontrolisala Vučićeva i Dačićeva agentura, uporno priznaje Abazovića za premijera, i nakon državnog udara koji je izveo smenjujući dvojicu ministara koji su već smenjeni, kao i on sam. Nije to izdaja Brisela, EU se pravi u sebi, politika evropske integracije je unutrašnja, a ne spoljna. NATO se diskretno izmakao. Jedina stvarna sloboda je ona koja ne dolazi sama.