Pitaj ženu što si

piše: Dragan Veselinov

Šta mislite, može li Srbin bez odbačenog Jevrejina među Jevrejima, bez Hrista? I šta mislite, da li su Sloveni i Srbi veći narod sa tuđim ili sa svojim bogovima?

Crkva tvrdi da je naš pravi bog onaj Jevrejin koga Jevreji ne priznaju za boga. To misle i mnogi Srbi u Crnoj Gori. Oni ne žive od slovenskog i stvarnog srpskog identiteta već od jerusalimske bajke. Judejstvo jevrejskog otpadnika im je veće srpstvo od očevskog srpstva predaka. A pop, imitator Hrista, im je postao vođa umesto narodnog poglavice. Što se mi mešamo u jevrejske stvari i držimo stranu onome koga oni neće, ko će da odgovori ?

A da li ste primetili da se etnički Crnogorci mnogo manje oslanjaju na Boga od crnogorskih Srba iako imaju zajedničke, nedeljive istorijske vladike, poglavice i kralja? I borbe za slobodu.

Da odmah kažemo: razlika između crnogorskih srpskih nacionalista i etničkih Crnogoraca je u glavi, nije u različitoj krvi i žili, već u programu života. Mnogi Srbi bez Boga ne mogu kao što ni mnogi Crnogorci ne mogu. No, mogu bez politike integracije sa usamljenom Moskvom u korist svetske integracije Crnogoraca sa Evropom i njenim inter-kontinentalnim kulturnim područjem.

Nemoguće je da to ne žele i mnogi crnogorski Srbi, oni jedino neće u Brisel sa DPS-om i nalaze se stoga u inter-regnumu čekajući priliku da se konačno otvore. A oni, koji na Srpsku pravoslavnu crkvu i njeno osvajačko bogosrpstvo gledaju kao na put u Raj, biće na sudbonosnom iskušenju. Ostaviće ih crnogorski Srbi koji vole svoju zastavu , zastavu svojih vladika koji su Crnu Goru branili oružjem na sebi. Od petorice vladika Njegoša četvorica su nosila oružje, Sv. Petar Cetinjski nije.

PITAJ ŽENU

U staro vreme, kada su u brdskoj Crnoj Gori svi Crnogorci bili Srbi, a svi Srbi Crnogorci, nijednome Crkva nije potvrđivala muškost i pamet već narodna poslovica. Ona glasi: „Čoek ne može biti čoek dok ga žena ne krsti“, kaže Vuk S. Karadžić u svojim „Srpskim narodnim poslovicama“.

Da braćo razjasnimo – žena ti kaže imal’ vajde od tebe il’ da se mičeš od nje. Sada se to u Crnoj Gori promenilo, pop te krsti u muško, a ti postao kaluđer i poroda nemaš. I još te krštenjem pop proglasi za Srbina. Zato i jesi jalov, pitaj ženu što si.

Formiranjem etnologije 1814. godine objavljivanjem knjige sa našim narodnim pesmama Vuk Karadžić je, ne samo prvi među Južnim Slovenima začeo narodoznanstvo, pre nego što su se među nama obrazovale književne i naučne ustanove, već je i svojom borbom sa pravoslavnom crkvom, sa kojom nikada nije sarađivao, pokazao da je ona instrumenat reakcionarnog društvenog uređenja i tamničar narodne kulture.

Naravno, nije to svaki pop bio, niti je Crkva bila protivnik svakog oblika nereligiozne književnosti i umetnosti, ali jeste neprijatelj svakog društvenog pokreta koji joj odriče pravo na monopol vođstva naroda i uskraćuje joj imunitet na odgovornost pred civilnim zakonom.

Hrišćanstvo je vrsta fundamentalističke religije koja ne trpi nikakvu ideološku konkurenciju i stoga odbacuje demokratiju.

NIJE SVAKI SRBIN BOGOSRBIN

Prvi dokaz, Dositej Obradović je bio religiozan ali nije držao da je pravoslavna interpretacija etike i smisla čovekovog života sposobna da uvodi Srbe u Evropu slobodne ekonomije, konkurentske politike i oslanjanja na novu filozofiju i empirijsku nauku.

Religiju je ostavio u svom srcu kao psiho-etiku utehe i nade da će Srbi težiti neprekidnom kretanju, i on stoga nikada nije osporio Boga jer Bog nema ništa protiv lestvice i uspona čoveka, i sahranjen je u kaluđerskoj odeždi. Kao prvom naučniku i učitelju, beogradska opština mu je podigla spomenik, a Crkva nijedan. A sa spomenika ispred Rektorata Univerziteta u Beogradu odjekuju uklesane njegove reči prosvetitelja: ,,Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečke, za braću Srblje kojegod su oni zakona i vere“. Digao je visoko pojam Srbina iznad bilo koje vere i bilo kog političkog sistema, i oslobodio Srbe od vernosti pravoslavnoj crkvi. Nije čudno što ga je do poslednjeg daha Amfilohije Radović mrzeo.

Drugi dokaz, Vuk Karadžić je poreklom Crnogorac, od Drobnjaka je, i verovatno je najomrznutiji Srbin u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Oženio se u katoličkoj crkvi i imitirao Nemanjiće, počinio veliki greh kada je iz latinice uzeo prokleto katoličko slovo „j“ i uvrstio ga u ćirilicu. A i drsko je za cetinjsko izdanje „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine uveo glas i slovo „h“, i usudio se da govori jezikom puka iz Srbije, Srema, Dubrovnika, Crne Gore, Dalmacije i Hrvatske.

I usudio se da ga podigne iznad atavističkog rusko-slovenskog jezika uobražene crkveno-trgovačke elite u Vojvodini i Beogradu, i stvorio je novu gramatiku srpskog jezika da im ogadi prepotenciju.

Da on to nije učinio, mi nikada ne bi čitali „Gorski vijenac“ na narodnom jeziku Crnogoraca a možda ni ,,Novi zavjet“ kog je Njegoš potvrdio kao uspešan srpski prevod sa Luterovog nemačkog i odobrio njegovo štampanje rečima: „..da je naša volja i želja da se pomenuti prijevod izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda“. Tako je Njegoš slomio i prethodni otpor narodnom jeziku mitropolita sremsko-karlovačkog Stevana Stratimirovića i predsednika novosadske Matice Srpske Jovana Hadžića.

I usudio se Karadžić da u književnosti i etnologiji prikaže bogatu kulturnu širinu naših naroda daleko van opsega biblijskih legendi Jevreja koje srpskim popovima služe kao primer kako da žive Sloveni. Kriv je Karadžić, pokazao je da Srbin može napred sopstvenom snagom bez hrišćanskog popa, iako se od njega 1864. godine u grčkoj kapeli u Beču od njega oprostio, njegov ispovednik i prijatelj, Srbin iz Šibenika, književnik arhimandrit Gerasim Petranović.

Jeste, obojica su pokazala da je život veći od Crkve i da je srpstvo veće od pravoslavne vere.

SRPSKA CRKVA I RASRBLJAVANJE

Srpska pravoslavna crkva nije ništa manji instrumenat denacifikacije svog naroda od drugih crkava koje su preuzele religiju tuđeg naroda.

Hrišćanstvo je umrtvilo Slovene, Germane, Kelte, a vizantijske Grke posebno uništenjem atinske Platonove akademije pod Justinijanom Prvim, svojom defetističkom etikom pristanka na svaki politički sistem, kao oblika Božije kazne, gde će pristanak na muku biti nagrađen na Nebu. To je politički odgovaralo svim vojvodama u varvarskim državama , ali i rimskom caru u Konstantinopolju. Glavnu žrtvu je podnela otvorena grčko-rimska filozofija i umetnost, koje će se vratiti tek kada gradska ekonomija centralne Evrope i Italije zatraži oslobođenje od papske i kraljevske kontrole.

Mi, Sloveni, smo nepovratno izgubili otvorene etičke vrednosti i vedrinu koju je nosila naša stara religija. To traje do danas zbog idolatrije hrišćanske patnje. Glavna razlika između hrišćanstva i naše stare vere je u ovome: Isus nudi fatalizam mirenja sa sudbinom koja je isto što i život u postojećem društvu, dok Svetovid nudi slobodu izbora da svaki dan bude drugačiji; Isus nam nudi dosuđeni težak život na zemlji a lep posmrtni život, dok Svetovid nudi i lep i slobodni život sada na Zemlji sa stalnim promenama proisteklih iz naših želja, i osiguran let duše u zvezde posle smrti bez Strašnog suda.

Svetovidova vera Slovena ne zna za sudbinu i predestinaciju kao kod hrišćana i muslimana, i stoga svaki naš dan može biti drugačiji. Ništa kod nas Slovena nije suđeno da mora biti i otpada naknadna hrišćanska poslovica našeg naroda „ nema smrti bez sudnjeg dana“. Nema sudbine i nema sudnjeg dana.

ŠTO SMO IZGUBILI

Sa hrišćanstvom smo izgubili dinamiku i aktivizam i eto nam najvećeg gubitka koji smo pretrpeli ljubeći nezainteresovanog Isusa za društvene poduhvate i ličnu avanturu. Izgubili smo kreativnu slobodu, izgubili smo radoznalost, utrnuli su nam maštu o drugačijem životu, izgubili smo optimizam i postali smo sledbenici tuđih dozvola na reč. U nas je unet užasan strah od stalnog posmatrača sa neba koji nam je oteo privatnost čak i kada sanjamo, unet nam je strah od njegovih strašnih kazni počev od bolesti do prirodnih i ratnih katastrofa i strah od Sudnjeg dana jer je tajna šta dobijamo u Raju ali nije tajna da je Pakao nepojamni večiti bol i oganj.

Bojimo ga se jer na molbe i krvave patnje stotina miliona ljudi kroz istoriju nije odgovorio .

I, ako je igde Bog odgovoran za ateizam i prazne crkve, onda je to zbog njegove bezdušnosti na koju nijedan teolog nema uspešnog odgovora. Kod našeg Svetovida bi to bilo drugačije: mi ni na kakvo novo društvo ne čekamo niti će ga biti voljom nebesa. Mi svakog dana gradimo novi dan, i svakog dana dokazujemo da je Postanje svakodnevno. Nema pauze od danas do Sudnjeg dana. Mi se veselimo istraživanju, ljubopitljivosti i čarima novih otkrića. I dokazujemo da smo mi Tvorci.

U tome je radost života kod Svetovida. Ni u čemu nas on ne ometa.

NE NA STARU VJERU

Ako mislite da bi trebalo da se zbog toga vratimo na staru veru – ne, nikako.

Nema povratka sa starog na staro, sa kljusine na kljusinu. Svetovidova vera je prošlost ne zato što je ona stara već zato što je prevaziđena svim aktivističkim ideologijama od XVIII veka na ovamo. Kao i hrišćanstvo. Nove ideologije su se oslobodile hrišćanstva programom izgradnje sveta sopstvenim snagama čoveka. Neke su nas odvele i u regres discipline prema ljudskim bogovima na zemlji poput dučea, firera i mao-staljina, ali je pobeda izvojevana revolucijom nauke, enciklopedijama , slobodnom umetnošću i književnošću , liberalima , socijal-demokratama i hrišćansko-demokratskim strankama, kao i slobodnim univerzitetima bez Boga.

Ali nemojmo misliti da su hrišćanstvo i crkve izlišne u svakom pogledu. Bila bi to ogromna zabluda. Jer, tamo gde u progresu naroda uz njega stane i Crkva, onda je pobeda gotovo zajemčena. Neće Bog i nada da on može pomagati zbog toga nikada nestati. Ni u Crnoj Gori .

NAPAD CRKVE NA JEZIK

Tužan otpor vojvođansko-beogradskih mitropolita u 18-19. veku da Biblija bude prevedena na narodni jezik je samo ponavljanje težnje popova da zadrže monopol na poslednju reč o tome koje je društvo u saglasnosti sa Božijom željom.

Taj monopol je osiguran nesposobnošću naroda da čita Bibliju na svom jeziku i sam proceni koju budućnost želi. Naravno, da je kojim slučajem Crkvi i trgovačkoj eliti u Vojvodini i Beogradu uspelo da ceo narod u školama i javnom govoru prebaci na veštački rusko-srpski crkveni jezik stvoren posle 1726. godine, taj bi monopol nestao, ali bi Srbi bili po drugi put poraženi napadom Crkve.

U prvom napadu pre više od hiljadu godina su nas sveštenici odvojili od naše slovenske vere i etike, a u ovom drugom, hiljadu godina posle prve hiljade, bi nas odvojili i od svog jezika i uništili kao narod. Sve naše pesme, priče, poslovice, bajke, legende, uspavanke i povelje bi bile zauvek izgubljene.

Da li ste primetili da Njegošu, mitropolitu Petru Drugom Petroviću, Srpska pravoslavna crkva nije podigla spomenik iako je on odlučio da će Biblija u Crnoj Gori biti na narodnom jeziku?

I tako je presudio i Srbiji i Vojvodini. Svi evropski prevodioci Biblije na svoj jezik uživaju posebno poštovanje – Jeronim, Viklif, Hus, Luter, Melanthon, Erazmo, De Tapel, Olivetan, Kastelan i drugi.

I dalje možda neki misle da je Srpska pravoslavna crkva najveći čuvar srpstva? Nije, ne može ni u čemu da se meri sa bibliotekama, galerijama, muzejima, arhivima, univerzitetima, naučnim akademijama, muzičkim konzervatorijumima, operom i pozorištem, kulturno-umetničkim društvima i opštim etosom celog naroda. Mala je.

ISKORJENJIVANJE IMENA

Pred kraj XIX veka su vojvođanski i beogradski intelektualci stali u trku da menjaju svoja neslovenska imena u slovenska.

Tako je i predsednik Srpske Kraljevske Akademije u Beogradu Konstantin Novaković promenio svoje ime Konstantin u „Stojan“, što je odgovarajući prevod grčke reči na srpski, ali je pokret jenjavao. A danas, sa beznađem posle sloma socijalizma i naših bratoubilačkih ratova, obnavljaju se bivša verska imena Jevreja, Grka i Latina sa nadom da to učvršćuje kostur našeg nacionalnog bića.

Ne, to mu dodaje artritis i reumu, jer u imitaciji hrišćanskih i islamskih imena nema spasa. Nema mnogo puste nade ni da ćemo iz ljubavi prema starima obnavljati njihova imena: Boleslav, Dobrava, Žutibor, Medebor, Vratislav, Žerovid, Ljubušim, Štetin, Velizar, Dobrinja, Zjemovid, Borivoje, Dalimil, Vitadrag, Vitoslav, Tetislav, Svantovit, Velegost, Blažej, Vlad, Svevlad, Pribigoj, Pribislav, Pribimir, Dabiživa, Božna, Svatobor… A lepa su.

Sa preuzimanjem hrišćanstva Crkva je odobravala i preuzimanje imena mediteranskih naroda koji su ovu religiju širili. Došli su nam Marko, Petar, Filip, Nikola, Stefan, Anton, Ana, Rahela, Marija, Jovan, Ilija, Anđelija, Jeremija, Pavle, Mateja, Sara, Avram, Adam – nijedno ne razumemo, ali svoje ime Bogdan svakako razumemo.

Svi evropski narodi su se podvrgavali ovoj konverziji prenoseći je i dalje, na područja svojih osvajanja i kulturnog uticaja, do Perua na zapadu, Filipina na istoku i Zulu Afrike na jugu. A nijedan naš vladika ne nosi ne samo srpsko, već nijedno slovensko ime. Tuđa imena su im lepša i značajnija.

CRNOGORCI KAO SRBI

Uvereni smo da se nipošto ne sme tvrditi da je Crna Gora podeljena na dva nepomirljiva etnička kolektiva, srpski i crnogorski, i da srpski hoće čizmu Beograda, a crnogorski hoće iskorenjivanje Srba.

Sada je u Podgorici u toku inter-regnum. Neće ni svi Srbi Beograd, a neće ni svi Crnogorci opstanak DPS-a, onakvog koji bi nastavio sa omrznutom politikom klanovske autokratije. Mnogi su Crnogorci prihvatili otpor Crkve vladi u Podgorici ne stoga što su hteli vladavinu popova, već su Crkvu prihvatili kao saveznika radi uklanjanja zastarelog načina vladavine. Ti Crnogorci još nisu otkrili svoj stvarni stav prema Crkvi.

Nisu ni svi crnogorski Srbi frontovski iredentisti. Nije svaki Srbin izdajnik Crne Gore. Daleko od toga, jer su mnogi Srbi stvorili zastavu Crne Gore – doduše, mnogi su je 1918. godine i zgazili, i to ponovili 1941. godine. Jedino su popovi Srpske pravoslavne crkve apsolutni neprijatelji nezavisne Crne Gore. Ta podela iz 1918. godine stoji i danas, neznatno je rekonfigurisana, ali se odvija u novom internacionalnom okruženju i raspoloženju većine crnogorskog stanovništva.

Ako su nalazi o javnom političkom raspoloženju Crnogoraca tačni, onda oko 70 odsto stanovništva želi u Brisel. Tu lavovski spada i deo etničkog srpskog stanovništva. Otuda, teško da će biti nove Podgoričke skupštine iz 1918. godine. Crna Gora se deli oko toga ko će uzeti vlast u Podgorici, ali se manje deli oko toga ko joj je spoljni saveznik i šansa progresa. Možda neće stoga dugo proći i popovi će ostati usamljeni na ulici, a u manastirima će opet sanjati o novoj zaveri sa novim saveznicima.

A ako ne znamo i ne znaš gde ćeš i ko si, onda pitaj ženu da ti reče što si.