Venecuela protiv Crne Gore

Piše: Dragan Veselinov

Pre sedam dana, 3. decembra, u Venecueli je održan referendum kojim je pitano oko 20,7 miliona glasača da li bi podržali da se od susedne Republike Gvajane izuzme deo njene teritorije koji se zove Esekuebo (Esekuiba, takođe) i ima oko 125 hiljada stanovnika i da im se da venecuelansko državljanstvo.

Na referendum u Venecueli je izašlo 50,7 odsto birača a njih 95 odsto je reklo da bi secesiju Esekueboa podržalo. A narod u Gvajani, koga nema više od 800 hiljada duša zajedno sa Esekuebom – nije ništa pitan.

Sada zamislimo da se u Republici Srbiji, državi koju jedinu u Evropi živcira nezavisnost Crne Gore, održi referendum i pitaju birači da li bi podržali oduzimanje crnogorske obale i gradova u korist Beograda a da se Crnogorci ništa ne pitaju. Šta mislimo, kako bi Srbijanci glasali?

PRESEDAN VENECUELE

Referendum u Venecueli koji je izveo nacionalistički predsednik Nikolas Maduro, je besmislen. Referendum ne priznaje nadležnost spora Međunarodnom sudu pravde u Hagu, a Hag ne priznaje venecuelanski referendum. Referendum nema nikakvog međunarodnog političkog i pravnog dejstva, niti bi Venecuela smela da krene u osvajanje Gvajane, mada zastrašuje Gvajanu podizanjem vojnih zdanja na granici sa njom.

Maduro jeste podigao nacionalizam i svoju popularnost u Venecueli na viši stupanj jer je ujedinio u agresivnosti prema Gvajani levičarske sledbenike bivšeg

predsednika Huga Čaveza i tekuću strukturu vodećih partija oko sebe, ali osim iluzije nepostojeće ,,pravde za Venecuelu“, nije dobio ništa.

Otuda mu je brazilski predsednik Lula da Silva rekao posle referenduma porukom iz Dubaija da se nada ,,da će tu prevladati razum“ jer je Maduro ,,dobio što je hteo“. A muslimanski predsednik Gvajane Muhamed Irfan Ali je prkosno istakao gvajansku zastavu na brdu sa venecuelanskom granicom.

VELIKE OČI VENECUELE

Zašto Venecuela hoće gvajansku oblast Esekuebo na levoj obali istoimene reke? To je krenulo još u doba Bolivara u 19. veku, ali je sada eruptivno nastalo jer je u njoj ove godine otkriven još jedan ogroman rezervoar nafte od 10 milijardi barela u unutrašnjoj oblasti reke Eseguebo, pored već otkrivenog nalazišta 2015. godine u Atlantiku.

To je više nego što imaju zajedno Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati. Kada se ovo bogatstvo iz Esegueba sjedini sa 11 milijardi barela nafte koliko je već krenula Gvajana da ispumpava u svojim teritorijalnim vodama na moru od 2019. godine, onda postaje razumljivo zašto je ova zemlja krenula da postane četvrta zemlja po veličini društvenog proizvoda po glavi stanovnika na američkom kontinentu – iza SAD, Kanade i Bahama.

I ona je na putu da postane veći proizvođač nafte morskim platformama od SAD, Meksika, Katara i Norveške, i izgradiće odgovarajuće veštačke utovarne luke veće od njihovih. Pumpe, čak 17 platformi, su predviđene u okviru teritorijalnih gvajanskih 200 kilometara od obale u Atlantiku, gde tu oblast Gvajane takođe traži Venecuela za sebe. Ako se uspešno po planu izgrade atlantske platforme za ispumpavanje do 2025. godine, Gvajana će za duplo prebaciti proizvodnju saudijskog Aramka.

A sa kopnenom proizvodnjom u Eseguebu, bar četiri puta.

Da bismo bolje razumeli zašto Venecuela gleda razrogačenim očima na Gvajanu, navešćemo da je već ove godine gvajanski društveni proizvod po glavi stanovnika otišao na 61 hiljadu dolara – u Crnoj Gori je nešto preko devet hiljada dolara. No, raspodela 48,5 milijardi dolara društvenog proizvoda u Gvajani je polarno raspodeljeno tako da je još uvek oko 40 odsto naroda siromašno. Vratićemo se još na ove ekonomske brojeve, zvuče neverovatno.

Ako pri ovome uzmete u obzir da posao sa naftom u Gvajani koncesiono vodi američki Exxon iz Teksasa na osnovu sporazuma gvajanskog predsednika

Mohameda Irfana Alija i američkog ministra spoljnih poslova Majka Pompea iz 2020. godine, a da za podizvođača radova uzima Kineze, onda je svima jasno da nema nijedne zemlje na svetu koja može da uđe u bilo koju vrstu dvoboja u Gvajani sa Amerikancima i Kinezima zajedno.

Dogovor sa Pompeom je podrazumevao da Amerika mornaricom patrolira po gvajanskim naftonosnim poljima u Atlantiku za korporaciju Exxon i čuva ih od ,,socijalističke“ Venecuele i diktatora Madura, i da nadzire kopnenu granicu Gvajane i Venecuele kako bi sprečavala kontrabandu droge iz pravca Karakasa.

KO VOLI LED CEPELIN I NEISTINE

Zar nije zanimljivo da su neki ljudi, koji vole da otimaju tuđe zemlje poput Nikolasa Madura i patrijarha Porfirija Perića, veliki ljubitelji Roberta Planta i Led Cepelina? I Maduro kao pravi socijalista voli i antireligioznog Lenona, a Perić tu ne može da mu se pridruži. I obojica vole referendume i nacionalističke popise stanovništva.

Kakve to veze ima sa rok muzikom i Led Cepelinom? A vole da govore i neistine, poput Madura, kada tvrdi da je Isusa razapeo sefard Španac Pontije Pilat iako je Pilat poreklom iz južnoitalijanskog plemena Ponti? I ubio se u Italiji. Maduro tvrdi da je njegova familija poreklom jevrejska – a ako je navodno Španac ubio Hrista, onda to objašnjava jevrejsku Madurovu omrazu Španaca i njihove bivše imperije u Latinskoj Americi?

Zašto se Maduro ipak odlučio za referendum uprkos američkim garancijama za bezbednost Gvajane?

ČIME MADURO PRAVDA AGRESIJU

Maduro pravda zahtev za akvizicijom nove teritorije u Gvajani sličnim argumentom koji koristi Srbija kada napada Crnu Goru: Maduro govori da su Gvajana i područje Esekuebo bile španske zemlje, dok beogradski nacionalisti govore da su Crnogorci Srbi i da stoga Crna Gora pripada njoj. Obe su tvrdnje neistinite. U oblasti Esekuebo nisu živeli Španci, a mnogi Crnogorci jesu Srbi, ali Crna Gora nije Srbija. Pitajte staru familiju Njeguša, i reći će vam to.

Dakle, Gvajana i oblast Esekuebo – ova oblast je velika kao otprilike Florida ili Grčka – nikada nije bila španska teritorija, kao što ni Crna Gora nikada nije bila Srbija.

U 16. i 17. veku je Gvajana bila holandska kolonija, a Holanđani su njen današnji deo izgubili od Francuske pod bičem Napoleona Bonaparte pre 1813. godine

koga su posle poraza Bonaparte na Vaterlou izgubili i Francuzi u korist Britanaca posle 1815. godine. Britanci su drugi deo Gvajane ostavili Francuzima i taj je deo sastavni deo Francuske i dan-danas – to je Francuska Gvajana. Ostavili su treći deo Gvajane Holanđanima i taj deo je od 1975. godine nezavisna republika pod nazivom Surinam, i tamo se govori holandski. A i Surinam ističe teritorijalne zahteve prema Gvajani…

Svi hoće kolače koje nisu umesili.

Britanci su svoju Gvajanu držali sve do 1966. godine kada je nastala Republika Gvajana proglašena pod tim imenom 1970. godine. Službeni jezik Gvajane je engleski, a malobrojni domorodački plemenski narodi (ima ih devet, čine oko 10 odsto populacije) govore mešavinom svog starog jezika i engleskog. Nešto slično Maltežanima u Evropi ili kreolima u Surinamu.

Većinu naroda u Gvajani čine Indijci – hinduisti i muslimani, ima ih 40 odsto, koje su doveli Englezi u 19. veku da zamenski rade umesto crnaca na pirinču i šećernoj trski, potom crni mnogobošci i nešto muslimana iz Afike, ima ih oko 30 odsto, koje su kao robove doveli Holanđani od 16. do 19. veka preko holandske istočno-indijske kompanije, a Englezi ih u poljoprivredi oslobodili od ropstva 30-ih godina 19. veka – i najzad, domoroci, mešanci-kreoli i razni došljaci.

Čudom, oko 63 odsto stanovništva ipak navodi da su hrišćani. Ali musliman je sada predsednik države.

Nama se to dopada, jer hrabri sve nas koji mislimo da je suživot različitih kultura i interesa moguć iako je u Gvajani bilo i rasnih i verskih sukoba. Stvoreno je jezgro jedinstva različitih naroda u jednu političku naciju koju ističe republikanski moto Gvajane, a on glasi: ,,Jedan narod, jedna nacija, jedna sudbina“. I divno je što je ime ove države dato na jeziku jednog od domorodačkih naroda koje glasi: ,,Zemlja mnogih voda“.

Tako Crnogorci imaju saveznika, jer i oni sebe zemljopisno nazivaju po šumama i planinama.

SIMON BOLIVAR ZAČEO SPOR

Celu gužvu oko Gvajane je 20-ih godina 19. veka začeo veliki antišpanski revolucionar Simon Bolivar.

Iako je bio upravitelj ogromnog bivšeg španskog područja iz kojeg će nići države Kolumbija, Venecuela, Ekvador, Peru, Panama (zahvaljujući Amerikancima) i Bolivija, on je od Engleza zahtevao i oblast Esekuebo i ostalu Gvajanu. A

Esekuebo čini 2/3 teritorije Republike Gvajane. Englezi su mu odgovorili da ova oblast nikada nije bila španska, da su je oni osvojili od Francuza a ovi od Holanđana, i da se Bolivar okane rivaliteta sa njima. Bolivar je umro 1830. godine u Kolumbiji, ali mu je grob u Karakasu, u nacionalnom Panteonu.

Venecuelanci nisu tokom celog 19. veka popuštali i molili su Amerikance da presude čija je Gvajana, poštujući samoproglašeno ,,pravo“ Vašingtona da Latinskom Amerikom on ,,upravlja“ u skladu sa doktrinom predsednika Džejmsa Monroa iz 1823. godine.

Ovom ,,doktrinom“ se Vašington suprotstavio kolonijalnoj politici Evropljana u Americi i na zapadnoj hemisferi u Atlantiku i istoku u Pacifiku. Karakas se nadao da će Amerikanci izbaciti Engleze iz Gvajane. To se nije dogodilo. Amerikanci nisu ni u čemu mogli da se sa svojom flotom mere u 19. veku sa engleskom flotom. Odlukom Kongresa su Amerikanci predložili 1899. godine da arbitraža u Parizu odluči šta je čije. Pariz je rekao da je Gvajana engleski dominion, ali je manji deo bazena reke Eseguebo ipak dodelio Karakasu.

DEJSTVO I EVOLUCIJA MONROOVE DOKTRINE

Nije tu bio kraj. Venecuelanci su se ponadali 1903. godine da će Amerika ipak isterati Engleze iz Gvajane.

Te godine je Vašington ušao u otvoreni konflikt sa Londonom, Berlinom i Rimom koji su zaveli ratnim brodovima pomorsku izolaciju obale Venecuele od 2.200 kilometara, jer im ova nije isplatila dugove za kredite. Vašington je zaustavio Evropljane, preuzeo je venecuelanski carinski sistem i sam kontrolisao isplatu dugova Evropljanima. A princip zabrane intervencije u promenu međunarodnog poretka je ušao 1907. godine, u Drugu hašku konvenciju.

To se zbilo pod uticajem argentinskog ministra spoljnih poslova Luisa Draga i američkog ambasadora u Parizu Horasa Portera (vojnika i diplomca sa Vest Pointa i Harvarda). Oni su uverili predsednika Teodora Ruzvelta da se Amerika ne sme zadržati jedino na Monroovoj doktrini, već i da krene da se multilateralno zabrani vojna intervencija bilo koje države protiv bilo kojih dužničkih država. To je učinjeno u Ženevi i važi do danas.

Kada je 1966. godine London napustio Gvajanu, a ona potom ušla u Komonvelt, Međunarodni sud pravde je te godine potvrdio odluku arbitraže iz Pariza iz 1899. godine ne podležući zahtevu Karakasa iz 1962. godine da mu se prepusti ceo Eseguebo. Tek tada je to bilo nemoguće, jer su za vreme Engleza Indijci dovođeni na plantaže na severo-zapadu Esegueba baš uz granicu sa Venecuelom, i oni su

tamo postali glavno odbrambeno stanovništvo Gvajane. Nema tamo nikakvih potomaka Španaca niti ih je ikada i bilo.

Svoju presudu iz 1966. godine o tome je ovaj sud obnovio i ove 2023. godine sa nagoveštajem da drugačije neće odlučiti ni na proleće 2024. godine uprkos pritisku Karakasa.

Predsednik Maduro je na to odgovorio referendumom od 3. decembra 2023. godine gde se u jednom od pet postavljenih pitanja sugerira glasaču ne samo da ne prizna odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom Esegueba, nego da Haški sud uopšte ni ne prizna za sud.

Tu je predsednik Maduro putem bez povratka zaplovio rekom Eseguebo.

ŠTO TO SVE IMA GVAJANA

Gvajana ima mnogo više od Crne Gore, čak i nešto malo više stanovnika. Ona ima divne netaknute prašume, bogat biodiverzitet, obilje voda koje predvode četiri reke kao privesci moćnog Amazona i Orinoka, ona ima zlata, dijamanata, boksita, mangana, bakra, molibdenita, nikla, šećernu trsku, pirinačna polja, oteto priobalje od mora holandskom tehnikom izgradnje kanala i nasipa i uživa u prestonici Džordžtaunu na moru u prosečnoj temperature od 20 stepeni. Nije ni tamo sve potaman, vlažnost je velika. Za razliku od Crne Gore, veš se tamo na vazduhu ne suši lako.

I naravno, od 2015. godine kreće nafta. Ona je bogomdani dar. Njega hoće Venecuela da se dočepa.

Vrtoglavi rast prihoda Gvajane zbog nafte zbunjuje i ekonomske statističare. I zato, nemojmo se iznenaditi kada vidimo podatke da je negde društveni proizvod po glavi stanovnika Gvajane na nivou crnogorskog, a da je negde na nivou severno-evropskog.

Mi bismo voleli kada bi podaci o tome Svetske banke bili pouzdani, ali se oni sudaraju sa drugima, koje ne smemo olako odbacivati. Ipak, to nije presudno za dalju analizu, jer je jasno da će Gvajana postati svetsko čudo – ako to već i nije. Zamislimo samo turizam i usluge koji će se na bogatstvu ove zemlje razviti!

I zamislimo bliske muke Gvajanaca zbog želje spoljne radne snage iz sveta da se dočepa njenih granica. Sada je vreme za investicione pustolove da odu tamo, pre drugih.

Setimo se Norveške pre otkrića nafte i gasa 1967. godine – a šta je ona danas!

OSOBINE VENECUELE I CRNE GORE – TRI CRTE

Ovu zajedničku neistinu neguju i venecuelanski i velikosrpski nacionalisti u Crnoj Gori: Venecuelanci teraju ideju da su Španci osnovali Gvajanu – a nisu, i da zbog navodnog španskog elementa Gvajana pripada venecuelanskoj državi kao zastupniku iberijskog korpusa na atlantskoj obali u Latinskoj Americi.

A velikosrpski nacionalisti u Beogradu teraju ideju da su svi Crnogorci Srbi – a nisu, i da zbog toga moraju biti u korpusu srpske države koju vode Srbijanci. Obrnuto ne može, ne može Srbija pod Crnu Goru, niti je moguće da crnogorski Srbi čuvaju svoju zasebnu državu nezavisno od Srbijanaca, Vojvođana, Bosanaca, Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Slavonaca, Baranjaca, Semberaca, Vranjanaca i drugih.

Srbijance ne zanima što Crnu Goru nisu osnovali i razvili Šumadinci nego crnogorski Srbi i etnički Crnogorci. Ono što Beograd jedino zanima je da preuzme bogatstvo celokupnog srpskog korpusa i osigura svoje kolonijalno gospodstvo nad svim Srbima van Šumadije. A čak i Šumadiju Beograd sada polako ostavlja po strani. I sam Beograd se pretvara u gradsku pseudo-državu koja je bogatija od svih srpskih pokrajina i sve orobljuje. Tako Kragujevac, Niš, Kraljevo, Čačak, Šabac i drugi srbijanski gradovi više nisu zastave srpstva. U odnosu na Beograd ponovo se pretvaraju u kasabe.

Sledeća zajednička crta bolivarske Republike Venecuele i Republike Crne Gore je ljubav prema nacionalnom prebrojavanju i izvlačenju zaključaka iz dobijenih brojeva koji bi trebalo da služe nacionalističkim idejama iz 19. veka. Ali na iznenađenje Venecuele, manje od polovine izašlih glasača na referendumu od 3. decembra je reklo da vidi pokrajinu Esekuebo kao dominion španskog korpusa i kao pravo Karakasa na tu teritoriju Republike Gvajane.

A druga polovina glasača tamo uopšte nije ni htela na referendum. Ne prihvata se uspešno u stanovništvu svaka propaganda neistine.

To će se, verovatno, dogoditi i na sadašnjem crnogorskom popisu stanovništva koji forsiraju velikosrpski nacionalisti. Niko ne zna da li će biti više Crnogorca od Srba ili obrnuto, ali niko u Beogradu na ovom popisu neće dobiti dokaz da Crna Gora želi da se odrekne nezavisnosti i klekne pred Vladom Srbije. Nikakva propaganda velikosrpskih nacionalista posle popisa neće moći da ga upotrebi radi dokazivanja prava Srbije na Crnu Goru, kao što ni Nikolas Maduro nije dobio Gvajanu.

I niko nije čuo da je Petar II Petrović Njegoš, vladar Crne Gore, hteo da odbaci svoj skiptar moći i preda ga knezovima u turskom Smederevskom pašaluku, koji, nekim čudom, dobi ime – ,,Srbija“.

SLIČNOST PREDSJEDNIKA

Još jedna sličnost postoji između Venecuele i Crne Gore: njihovi predsednici republika malo znače u međunarodnoj javnosti.

Tim gore po Venecuelu, jer ima 40 puta više stanovnika od Crne Gore i ogroman društveni proizvod od preko 480 milijardi dolara što je bar 80 puta više od crnogorskog – a po glavi stanovnika verovatno duplo veći, blizu je 18 hiljada dolara nasuprot crnogorskom od preko devet hiljada.

Ali to ne mora da bude nepremostiva prepreka predsedniku Milatoviću da se njegov glas ne čuje jače u evropskoj javnosti. Biće sasvim dovoljno da se ponaša kao i gvajanski predsednik, i da kao što je on učinio i popeo se na najviši breg u Gvajani i podigao zastavu zemlje prema Venecueli, tako i da Crnogorac Milatović ode na Lovćen i podigne zastavu Crne Gore prema Srbiji. Da li bi to smeo da učini usred popisa kao što je to pred venecuelanski referendum učinio gvajanski Mohamed Irfan Ali?