Koliko će povlađivanje Beogradu koštati američku diplomatiju u regionu?

Dugogodišnji novinar i dopisnik Al Jazeere Balkans iz Washingtona Ivo Puljić napisao je prije dva dana na društvenoj mreži X, da od sredine ovog mjeseca Gabrijel Eskobar više neće biti zamjenik pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, niti će biti izaslanik za Zapadni Balkan. Radi se o njegovim neslužbenim saznanjima od izvora u State Departmentu. Portal Frontlajner juče je otišao korak dalje i objavio da je Eskobar već razriješen ”zbog porodičnih i finansijskih veza sa srpskim državnim organima”.

Portal Aktuelno još u februaru je pisao da je Eskobar već ”otpisan” i da će on biti prva žrtva pogrešne politike američke diplomatije u regionu.

Nezadovoljstvo Vašingtona Eskobarom i diplomatskom mrežom u regionu, nije više tajna, i sve je očiglednije da će neko morati da odgovara što je region zapadnog Balkana u mnogo goroj situaciji i stanju veće nestabilnosti nego što je bio prije nekoliko godina kada su na scenu stupili Eskobar i njegov kolega ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil, inače siva eminencija američke diplomatske mreže.

Takođe smo pisali da će Eskobar najvjerovatnije biti nominovan za ambasadora u nekoj od latinoameričkih zemalja, iako je on želio da bude ambasador u Albaniji.

Ono što se američkim diplomatama najviše zamjera u Stejt Departmentu, i zbog čega će po svemu sudeći Eskobar prvi da ispašta, je previše tijesna saradnja i maksimalno povlađivanje srpskom autokrati Aleksandru Vučiću, o kome zapad ima gotovo jednoglasni konsenzus da predstavlja faktor regionalne nestabilnosti i ispostavu ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu.

Veliki udarac za Eskobara i Hila je i izbor nove srpske vlade u kojoj su dva lica pod sankcijama SAD – potpredsjednik Aleksandar Vulin i Nenad Popović ministar bez portfelja. To je međutim tema za posebnu analizu.

Eskobar odgovoran za ulazak proruskog kadra u Spajićevu Vladu

Osim podrške srpskom autokrati Vučiću i propalim velikodržavnim projektima kao što je Otvoreni Balkan, Vašington ima razloga da bude razočaran učinkom svojih diplomata. Kristofer Hil pružao je bezrezervnu podršku Dritanu Abazoviću i njegovoj vladi iako je znao da bivši crnogorski premijer radi pod direktnim nalozima srpskog autokrate Vučića.

Sa druge strane, Gabrijel Eskobar je direktno odgovoran za manjinsku podršku bivšeg DF-a Vladi Milojka Spajića, ali i za to što je četnički vojvoda, velikosrbin koji otvoreno podržava režim u Kremlju i zagovara izlazak Crne Gore iz NATO-a Andrija Mandić, došao na čelo parlamenta. Eskobar je dao nalog Spajiću da prihvati manjinsku podršku bivšeg DF-a, dok je zvanično američka diplomatija preko ambasadorke u Podgorici Džudi Rajzing Rajnke zauzela sasvim drugačiji stav – saopštenjem za javnost se ogradila i osudila ulazak proruskih, velikosrpskih snaga u Vladu. To je naravno bila samo predstava za naivnu javnost.

Rajnke je inače poznata po tome što se neskriveno zalagala za smjenu bivšeg DPS režima, a nezvanično je govorila da je očekivala da će ”Milo Đukanović da izvede tenkove na ulice nakon gubitka vlasti”.

Po svemu sudeći, preko ovoga Stejt Department nije mogao da pređe, a da li će i koliko povlađivanje Vučiću i igranje na velikosrpsku kartu tek koštati američku diplomatsku mrežu u regionu ostaje da se vidi.

Američka diplomatija u Vučićevoj službi

Osim nezadovoljstva Eskobarom, Vašington ima i te kako razloga da bude razočaran u učinak Kristofera Hila – ambasadora u Beogradu koji važi za sivu eminenciju američke diplomatije u regionu.

Portal Aktuelno već duže vremena uporno piše o prisnim odnosima Hila i Vučića, čije je maligno udruženo djelovanje osnovni razlog što Zapadni Balkan tone u jamu sve dubljih tenzija. To su počeli da uviđaju i u Srbiji, pa ne čudi što je jedan od lidera srpske opozicije Dragan Đilas nedavno objelodanio ono što se iskristalisalo kao notorna istina – siva eminencija američke diplomatske mreže u Regionu Kristofer Hil, u potpunosti podržava srpskog autokratu Aleksandra Vučića i njegov kriminalno-hegemonistički režim. Zauzvrat čeka potpis na sporazum o Kosovu, čini se uzalud.

Hil je pokazao da je spreman da udovolji svim kapricima srpskog autokrate Vučića koji je otvoreno okrenut Moskvi i režimu Vladimira Putina. To je jedino logično objašnjenje zašto je čitava diplomatska mreža SAD u posljednje tri godine bila veoma tolerantna na velikosrpski hegemonizam, koji je najjače udario po Crnoj Gori.

Hil je krajem prošle godine na sva zvona hvalio odavno propali velikodržavni projekat ”Otvoreni Balkan”, koji je inicijalno bio planiran po modelu stvaranja tri velike države u regionu – srpske, hrvatske i albanske, gdje bi manje države, uključujući i Crnu Goru, nestale. Vremenom je taj projekat (p)ostao važan samo srpskom autokrati Vučiću koji preko njega želi da sprovede srpske velikodržavne ideje, pa se u javnosti Otvoreni Balkan često uzima kao sinonim za ”srpski svet”.

Iako dobro upoznat sa ovim činjenicama Hil je za Vučićev RTS kazao da je Otvoreni Balkan (srpski svet) izuzetno važan, jer, kako je istakao, ”doprinosi unapređenju ekonomskog razvoja i boljim odnosima u regionu”, i da je u tom kontekstu najveća odgovornost na Srbiji, s obzirom na to da je najveća zemlja Zapadnog Balkana.

Očigledno je da je Hil želio da ”pogura” svog intimusa pred izbore koji su održani 17. decembra prošle godine, iako je velikodržavni projekat Otvoreni Balkan od starta nailazio na veliko protivljenje u Regionu, pogotovo od značajnih političkih subjekata na Kosovu i u Crnoj Gori, ali posebno u Evropi koja forsira Berlinski proces.

Hil, s obzirom da kako se čini nije glupa osoba, je shvatio da Vučić nikad neće formalno potpisati francusko-njemački sporazum o Kosovu, bez obzira što je faktički, na terenu, sve odavno završeno. Ambasador SAD je ipak spreman da i dalje povlađuje i da govori ono što bi Vučić želio da čuje, jer naivno još uvijek očekuje da će od srpskog autokrate dobiti i zvanično priznanje Kosova. To je donekle i razumljivo, jer je sudbina amabasadora SAD u Beogradu neraskidivo vezana za srpskog autokratu i sada već propali velikodržavni projekat Otvoreni Balkan.

Relativizacija Banjske

Koliko se Hil zalaže za svog intimusa Vučića, postalo je očigledno nakon neuspjelog pokušaja terorizma na sjeveru Kosova u Banjskoj 24. septembra prošle godine.

Iako je svima od starta bilo jasno da su kriminalno-terorističke grupe, po nalogu Beograda, dakle Vučića, predvođene tadašnjim potpredsjednikom Srpske liste Milanom Radoičićem, odgovorne za krvoproliće na sjeveru Kosova, Hil je u izjavi za medije nakon Banjske nastojao da relativizuje čitavu situaciju i izbjegao da uopšte pomene svog intimusa, predsjednika Srbije.

Hil je 26. septembra prošle godine izjavio da je eskalacija nasilja u Banjskoj na Kosovu „tragičan događaj“ i da se razmatraju dalji koraci, uz nekoliko demagoških floskula. Na kraju je poručio da diplomatski proces mora da bude ojačan u narednim danima i nedjeljama.

Portal Aktuelno nedelju dana prije pokušaja terorizma u Banjskoj postavio je, sada se čini proročko pitanje – da li će zapadna, prije svega američka diplomatija predvođena Kristoferom Hilom biti spremna da ode toliko daleko i bude odgovorna za ponavljanje scenarija iz 90-ih u Regionu?

Nakon Banjske definitivno smo dobili odgovor, jer je Hilovo nevješto demagoško izvlačenje jednostavno postalo bijedno, a jasno je da će podržavati Vučića čak i ako srpski autokrata krene u rat.

Srčano u odbrani Perića i SPC, Crnogorcima negira vjerska prava

Međutim, iako Đilas kritikuje Hila, ipak je spreman da mu omogući prostor u svojim tabloidima, pogotovo kad je u pitanju napad na Crnu Goru. Hil je u intervjuu za jedan ”đilasovski” tabloid u vlasništvu kontroverznog biznismena Dragana Šolaka, faktički potvrdio pisanje Portala Aktuelno da favorizuje Vučića, da je u veoma bliskim odnosima i veoma zaštitnički nastrojen prema takozvanoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) i njenom izvršnom direktoru Prvoslavu Periću, poznatom po operativnom nazivu Porfirije.

Takođe je ofirao planove koje ima za Srbiju, indirektno priznajući da je spreman da pomogne srbonacističkim hegemonističkim krugovima iz zvaničnog Beograda u integraciji Crne Gore u ”srpski svet”, ukoliko Vučićev režim ne  bude pravio pitanje oko priznavanja Kosova i eventualne eksploatacije litijuma. Tada je postalo gotovo očigledno da Hil ima za cilj da srpskog autokratu  Vučića natjera da prizna nezavisnost Kosova i za ostvarivanje tog cilja ne bira sredstva, spreman je da žrtvuje Crnu Goru i vjerska prava Crnogoraca.

U prilog tome ide i činjenica da je Hil imao presudnu ulogu da kontroverzni Dritan Abazović potpiše veleizdajnički akt, takozvani ’’temeljni ugovor’’ sa svetosavskom sektom, poznatom i kao SPC.

Upravo je Hil, po nalogu Porfirija Perića pritiskao Abazovića da što prije stavi potpis na dokument sa tzv. SPC. Hil se 22. jula 2022. godine našao sa Abazovićem u Porto Novom, a samo desetak dana nakon toga potpisan je takozvani ”temeljni ugovor”.

Strah, neznanje, korupcija…?

Kada sagledamo sve ove okolnosti jasno je da na Zapadnom Balkanu gledamo reprizu 90-ih, ali ovoga puta umjesto tenkova imamo hibridni, propagandno-subverzivni rat koji je, isto kao prije 30 godina, dirigovan iz Beograda. Prije 30 godina glavni protagonista je bio Slobodan Milošević, a danas je to Aleksandar Vučić.

Američka diplomatija predvođena Gabrijelom Eskobarom i Kristoferom Hilom ne samo da nije zauzdala Vučića, već  godinama povlađuje svakom njegovom hegemonističkom hiru. Da li je u pitanju neznanje, diplomatska nesposobnost, strah od Vučića ili Hil ima neke konkretne razloge koji potiču od materijalnih benefita koje dobija u Beogradu, na administraciji u Vašingtonu je da utvrdi.

U.P.A.