Piše: Milutin Cerović
Znate, ima ona izreka-koja kaže za nekoga nerazumnoga čoveka da ima ludu glavu.
Ali Srbija i Rusija nemaju taj problem samo sa jednom ludom glavom, nego sa milionima takvih glava. A šta ti milioni ludih glava zapravo rade?
Rade ono što im je svojstveno, a to je-da u smutnim i kritičnim vremenima probleme koji im se nametnu ne pokušavaju da reše hladne glave, nego svoje glave koriste da njima udaraju u neprobojni zid koji im se nađe kao prepreka.
Udaranje glavom o zid je uglavnom bolan čin, uglavnom on ne daje nikakve rezultate, već samo rađa frustraciju i raskrvavljenu glavu.
E sad mnogi se pitaju, zašto je toliko u modi kod Srba i Rusa taj mazohistički ritual – udaranja glavom u neprobojni zid?
Da li tradiocionalna tvrdoglavost, bandoglavost da (i)racionalizuju probleme i dileme, ili je u pitanju totalna nemoć i nemirenje sa stvarnošću koja ih iritira i toliko izaziva?
Sumanutost je sveprisutna kod pojedinaca i ljudi, ali ona nije opasna kada je u pitanju takva pojedinačna pojavnost.
Tragično je kada sumanutost postane državna ideologija, koja rešavanje problema vidi u tome da svi ljudi u državi svoju rođenu glavu koriste za fizičko razbijanje raznih zidova. Umesto da glavu koriste za uklanjanje tih prepreka i zidova pomoću upotrebe sivih moždanih ćelija.
Zašto se gore pomenutim homosapijensima ne dešava da koriste svoje sive ćelije?
Valjda visoka nacionalistička temperatura i ideološka prokuvanost mozga im ne daju bolje rezultate i bezbolnije rešavanje svega onog što ih tera na mazohistička nedela.
Sve gore opisane radnje gledamo već poodavno kod pomenutih država i naroda, pa je red da im se da prigodan savet i opis nepodnošljive dijagnoze, koja ne može da se leči-dok se ne vaspostavi i definiše.
A oni ako me se sete-setili su se, ako ne, to je bila moja ljudska i doktorska dužnost.