Bezimeni zločinci i samodestrukcija nacije

Piše: Milutin Cerović

Crna Gora nažalost nema snage i kuraži da se suoči sa zločinima koji su činjeni nad Crnogorcima u sred Crne Gore od 1918. do 1929. godine.

Iako se sada tačno zna ko je te zločine činio, zna se i razlog, zna se sve kada i gde.

Nedavno je otkrivena spomen ploča stradaloj porodici Zvicer, a nekako se još uvijek relativizuje čitav taj zločin, kao da su oni nastradali od Marsovaca i NN-lica.

I dalje Crna Gora ne želi da se se zamera višestolećnom okupatoru i zločincima iz Srbije, čitaj Beograda.

Dokle taj kukavičluk pobogu, šta vas sada sprečava da imenujete genocidaše toga doba?

Taj kukavičluk, relativizacija i bežanje od istorijskih činjenica većine u Crnoj Gori ne rešava ništa. Naprotiv – daje signal okupatoru da ponovi delo za koje inače nije nikada odgovarao niti ga je iko gonio po tom osnovu!

Crna Gora već stoleće i po doživljava otvorenu hegemoniju od komšije, kojem sve vreme gleda kroz prste na svaki njegov zločin, na svako njihovo organizovano ”pokrštavanje” i na stravičnu asimilaciju kako u sred Crne Gore, tako i u celoj Srbiji.

Ovo je najveća tabu tema u poslednjih sto godina.

Jevreji su preživeli svoj armagedon onomad za vreme nacizma, danas se Crna Gora pomirila sa svojim samouništenjem i sa samim svojim (ne)postojanjem.

Takva vrsta mazohizma se stvarno retko sreće u ljudskoj civilizaciji.

Iz nekog razloga, inače nepoznatog kod ljudske vrste, Crnogorcima nije uopšte stalo do sebe, a ni do bilo čega svoga na svome.

Kažu da je psihijatrija bukvalno nemoćna kod ovakvih slučajeva gde se samouništenje jedne nacije smatra kao jedino održivo rešenje.

Užas je blaga reč za opis ovakve samodestruktivnosti.