Piše: Nikola Samardžić
Pod balastom nezavršenih poslova ne možemo pokrenuti socijalni dijalog. Nedovršene države opravdavaju svoj smisao okretanjem beskrajnih spirala sukoba. Sukobi kreću iz lažnih dilema. Identiteti umesto kreacije i kulture. Nacija umesto jedinke. Verovanje i sujeverje umesto razuma i nauke. I ako se pretpostavi da je ljudskim bićima potrebna zaštita, potpora, uteha u kolektivitetu, u narodnosti, u religiji, takve dileme su suvišne i besmislene pred prioritetima za budućnost. Mi nismo razmrsili dileme koje su suštinske.
Kako napustiti začarane krugove siromaštva i izolacije. Kako ekonomiju vraćati realnom sektoru, više proizvodnje i inovacija, da bi se nove vrednosti preusmerile u redistribuciju koja podrazumeva socijalni dijalog neopterećen dilemama o identitetu.
Evropa je odlučila da ukida granice upravo da bi identitetska trvenja relaksirala, relativizovala, učinila ih drugorazrenim, najzad besmislenim. Ali je brisanju granica prethodilo njihovo jasno povlačenje, ne da bi se jači svetili slabijim, nego kako bi se definisale nadležnosti socijalnog dijaloga i redistribucije, obično u demokratskoj hijerarhiji geografskih, kuturnih i municipalnih samouprava. Integracijom u EU i NATO Evropa se dodatno obezbedila od malignih globalnih aktera.
EU i NATO su samo suma završenih poslova u smislu preduslova za slobodniju budućnost. Kako nismo u stanju da obavimo iste najvažnije poslove, ostali smo na periferiji integracije. Odsustvo sposobnosti da u evropskoj i atlantskoj čekaonici obavljamo efikasan, funkcionalan i smislen socijalni dijalog, dodatno nas sputava u potrebi da se pridružimo susedima koji su uspešniji.
Nedovršena, neintegrisana država, plen je grupa organizovanih iz prošlosti, pre nego šansa, ili okvir pouzdane budućnosti. Iskustvo ne nudi pouzdane obrasce, ali su mehanizmi destrukcije, nasleđeni iz institucija i službi jugoslovenske države, uspevali da se prilagode promenama koje su nastupile u toku nasilnog razdruživanja, potom i tranzicije, gotovo do neprepoznatljivosti. Zato se moglo pretpostaviti da će evolucija Miloševićevog režima koja se odvijala u Srbiji ponoviti u Crnoj Gori koja je najavila pad Miloševića padom Bulatovića 1997, ali se smena odigrala odlukom na vrhu. Vojislav Koštunica, pobednik nad Miloševićem 2000, već sutradan je sa evropske pretrčao na stranu Rusije, i prigrlio sve kriminalne strukture prethodnog režima. Vlada Zorana Đinđića promenjena je njegovim ubistvom koje su organizovale država, paradržava i državni partneri iz podzemlja. Đinđić je likvidiran nakon kampanje „Srbija na dobrom putu“ u kojoj je pokušao da pokrene socijalni dijalog koji bi postao organizovan odgovor na izazove i traume tranzicije, i suočavanje razorenog društva s podivljalom državom. Samo neposredan povod atentatu bila je spremnost premijera da sarađuje s Haškim tribunalom. Na proces saradnje primorani su i oni koji su zatim preuzeli sve odgovorne funkcije. Zoran Đinđić je ubijen i pošto je, s crnogorskim liderom Milom Đukanovićem, optuživan za mafijaško udruživanje. Medijska struktura onoga vremena uređuje javno mišljenje Srbije i Crne Gore ovoga vremena. U istoj godini, 2008, Kosovo je zvanično napustilo Srbiju, režim Vojislava Koštunice zapalio ambasadu SAD, režim Borisa Tadića poklonio NIS Rusiji, a Evopska unija uključila Srbiju u proces integracije. Restauracija režima koji je počivao na koaliciji socijalista, radikala i julovaca, u punom kapacitetu, odigrala se promenom 2012, koju je podržala i EU, u uverenju da će, nakon Tadićevih gafova i skandala, režim ipak morati da se menja samim sobom. A dogodilo se sve tome suprotno.
Jedan od zahteva za promenama koje su usledile nakon izbora 2020. bila je potreba Crne Gore da se dodatno približi Srbiji, i da se za SPC dodeli status paralelne državnosti, pre svega izuzeće iz vladavine prava. Međutim, ako je uspostavljena nova saradnja, ona nije ponuda novih šansi za slobodnije poslovanje, razvoj nauke, obrazovanja, kulture. Srozavanje u tom smislu je istovremeno i uzajamno. U toku svega dve godine Crna Gora je pretrčala putanju razaranja ekonomije, društvenih odnosa i kulture, koju je Srbija prevalila za poslednjih 20 godina. Svi izborni procesi u Srbiji i Crnoj Gori u istih 20 godina nisu ponudili nove ideje, liderstvo i energiju. Odvijali su se u nedovršenim državama koje nisu raspolagale institucijama, inicijativama, političkom voljom za pokretanje socijalnog dijaloga koji bi pratio tranziciju. Srbija nije bila u stanju da evropsku budućnost dovede u vezu s potrebom da prizna nezavisnost Kosova, i pravo Kosova na istu budućnost. Sličan odnos razvila je prema Crnoj Gori, Crna Gora prema sebi samoj.