Navikavanje na novu normalnost – desničarsku

Piše: Nenad Radičević

Izborni trijumf holandskog krajnjeg desničara i osvedočenog islamofoba Geerta Wildersa iznenadio je mnoge u Evropi ali i diljem zapadnog sveta. Iako je neizvesno da li će Wilders zaista uspeti da formira vladajuću koaliciju i postane novi holandski premijer, vodeće glave evropskog političkog, intelektualnog i medijskog mainstreama i dalje traže krivca za ovaj Wildersov uspeh i pokušavaju da protumače kako će to uticajti na tvrde desičare širom Evrope.

I dok im se glave još nisu ni ohladile usledilo je iznenađenje sa razdaljine od 12.000 kilometara gde je popularni ultra liberalno desničarski ekonomista i voditelj Javier Milei ubedljivo pobedio na argentinskim predsedničkim izborima.

Iako se nacionalne političke istorije, konteksti, ali i sami Wilders i Milei, kao i njihove stranke, razlikuju, među njima ima i jasnih sličnosti. A njihov uspeh možda najviše govori da su u aktuelnoj globalnoj političko-ekonomskoj krizi u jasnom usponu stranke tvrde desnice, desničarskih populista i krajnje desnice, koju sve češće u poslednje vreme zajednički opisuju terminom „nova desnica“. Ono što kritičari nazivaju „alternativnom desnicom“ sve češće dobija naziv „nova desnica“. I što je najzanimljivije, mainstreamu ova nova desnica, iako nerado i uz brojne kontroverze, postaje prihvatljiva.

Padanje sanitarnog kordona

Ta prihvatljivost dugo nije bila ni teoretski moguća, jer su takozvane mainstream stranke centra, levog i desnog centra, podigle cordon sanitaire, to jest odbijale da sarađuju sa uglavnom radikalno desničarskim i ekstremističkim strankama. Još od kasnih osamdesetih godina prošlog veka kada je medicinski termin sanitarni kordon terminološki ušao i u politiku i to na belgijskoj političkoj sceni, ova vrsta zaštite od širenja „desničarske zaraze“ postojala je dugo i istrajno bezmalo kao svojevremeno sanitarni kordon između Habsburške monarhije i Osmanskog carstva, koji je u istoriji važila za jedan od najopsežnijih sistema za subijanje zaraze i to na granici dugoj 1900 klilometara sa više do 10.000 stražara.

Podizanje ovih sanitarnih kordona oko ideološki neprihvatljivih stranaka trebalo je ne samo da ih drže u političkoj, već i moralnoj divljini van „političke civilizacije“ s ciljem da vremenom građani prestaju da im daju podršku, ocenjujući kao „divljake“. Prema desničarima su ovi kordoni postojali od kraja Drugog svetskog rata, a ugledni politikolozi su do skoro tvrdili da je ova strategija veoma uspešna pa čak i kada je počela u pojedinim zemljama da pada.

A pala je najočiglednije prvo u Austriji 2000. godine kada su desničarsko populistički slobodari Joerga Haidera ušli u vladu kancelara Wolfganga Schuessela što je izazvalo burne reakcije u Evropi tako da su pojedine evropske vlade pod svojevrsne sankcije stavile austrijsku vladu. Haider je bio prinuđen da se povuče sa čela stranke, ali su slobodari ostali u vladi dok je on osnovao novu desničarsku stranku koja je 2003. ušla u drugu Schuesselovu vladu.

Politika sanitarnog kordona je dugo odbrana od oca i kćerke Le Pen ali se i ona delom istanjila pa je prošle godine dva puta simobilički pukla. Prvi put na parlamentarnim izborima kada je koalicija predsednika Emmanuela Macrona odbila da otvoreno podrži levičarske kandidate koji su se u drugom krugu borili protiv kandidata Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, čime je posredno pomogla da desničari osvoje najviše poslaničkih mandata. Drugi put je kada su poslanici Nacionalnog okupljanja izabrani za dva potpredsednička mesta u parlamentu.

U Italiji se sanitarni kordon tanjio otkad je na vlast došao Silvio Berlusconi a definitivno je pao kada je prošle godine premijerka postala Georgia Meloni. Normalizacija nove desnice se na sličan način dogodila i u Švedskoj, Finskoj i u Holandiji, gde su stranke liberalne desnice i desnog centra legitimizovale stranke tvrde desnice time što su retorički uklonile sanitarni kordon i izneli mogućnost saradnje.

Međutim, rast podrške nove desnice se dogodio i tamo gde sanitarni kordon nije pao, poput Nemačke. Iako nijedna parlamentarna stranka ne želi ni teoretski da kaže da je možda spremna na saradnju sa Alternativom za Nemačku, AfD je uprkos toj izopštenosti uspela da u protekle dve godine podigne sa 10,3 odsto na oko 22 procenta koliko joj daju različite sondaže javnog mnenja.

Potraga za krivcima za Wildersov uspjeh

Štaviše, u istočnonemačkim pokrajinama podršku AfD-u ide i do trećine biračkog tela tako da se očekuje da sledeće godina na pokrajinskim izborima u Tiringiji osvoji toliko glasova da Hrićansko-demokratska unija (CDU) neće moći da izbegne saradnju. Prema rezultatima istraživanja javnog mnenja urađenog nedavno za politički magazin Spiegel, u istočnonemačkim pokrajinama bez Berlina, CDU uživa podršku svakog četvrtog, bezmalo isto koliko i tri stranke vladajuće koalicije na saveznom nivou.

Holandski politikolozi, pak, tvrde da iz međunarodne prakse „znamo da radikalne desničarske stranke prolaze gore kada su isključene“ te da je naslednica Marka Ruttea na čelu liberalno desnog VVP-a, Dilan Yesilgoz, dala „poklon Vildersu“ kada je u predizbornoj kampanji javno rekla da je spremna na koalicionu saradnju sa Wildersom, ukoliko njena stranka dobije najveći broj glasova i ona postane prva žena u premijerskoj fotelji u Holandiji.

To je bio jasan znak biračima da je u potpunosti pao sanitarni kordon prema Wildersovoj stranci PPV te da je on legitiman partner koji ne mora da ostane na političkoj margini. Istini za volju, uvođenje Wildersa u politički mainstream počelo je još 2010. kada je Rutte pristao da formira manjinsku vladu koju je u parlamentu podržavao PPV.

Međutim, potraga za krivcima za Wildersov uspeh usmerena je sasvim u drugom smeru. Mediji su ubeđeni da su migracije ključni krivac, budući da je Wilders poznat po svojim antimigrantskim ali i antimuslimanskim stavovima. Posebnu ulogu ima i nova runda izralesko-palestinskog sukoba koja je dovela do propalestinskih protesta širom Evrope pa i u Holandiji. Svaka palestinska zastava na ulicama Rotterdama, Amsterdama ili Utrechta je značila glas više za Wildersa, smatraju liberalni političari u Holandiji ali i u Nemačkoj. Štaviše, za evropske liberale krivci su levičari koji „podržali islamiste Hamasa koje vide kao svojevrsne borbe protiv nepravednog Zapada“.

Sumirajući sve te analize, za uspeh nove desnice su krivi svi, osim mainstream stranaka koji vladaju decenijama.

Apsurd migrantske politike

A medijska priča je vidno usmerena ka migracijama što govore dominantne teme minulih nedelja. Od Wildersovog trijumfa, preko protesta u Dublinu jer je imigrant osumnjičen da je nožem ranio troje školske dece i nastavnika ispred njihove škole, do toga da Finska zatvara sve granične prelaze sa Rusijom jer su svakog dana stotine migranata sa Bliskog istoka počele da se kroz sneg kreću ka zapadu. Uz vest da Velika Britanija objavljuje da se njeno stanovništvo prošle godine uvećalo za rekordnih 745.000 imigranata, nižu se ocene da su migracije izmakle kontroli u većini evropskih zemalja. Prošle godine se priliv migranata i u Holandiji udvostručio na više od 220.000, a u Nemačkoj na 1,2 miliona, pri čemu dobrim delom zbog dolaska ukrajinskih izbeglica koje su bežale od ruske invazije na Ukrajinu.

Posledice u ovim zemljama su drastičan manjak stambenog prostora, nedostatak mesta u vrtićima i školama, manje dostupna zdravstvena zaštita, ali i lokalno formiranje imigrantskih geta pri čemu kulturno otuđenje dovodi i do tenzija. Sve to dolazi u vreme visoke inflacije i rekordnih cena energenata, tako da nezadovoljstvo građana raste, što se ogleda u brojnim protestima i glasanjem za stranke desničarske margine.

Da paradoks bude veći, Holandiji, Nemačkoj i ostalim članicama EU su potrebni novi stanovi koji su plativi za građane, ali su joj potrebni i migranti kako bi izbegla posrtanje ekonomije. Sa slabom stopom fertiliteta i time da na 114 otvorenih radnih mesta na holandskom tržištu rada ima 100 nezaposlenih, Holandiji vapi za migrantima. Ukoliko drastično ne poveća broj radnika koji dolaze iz inostranstva, nemačka radna snaga će do 2060. izgubiti između 15 i 16 miliona ljudi.

Pojedina istraživanja, poput onog o britanskoj budućnost, pokazuju da su, na primer, Britanci protekle decenije postali mnogo pozitivnijeg mišljenja o uticaju koju imigranti imaju sve aspekte života u Velikoj Britaniji, naročito kada je u pitanju zdravstveni sistem. Drugim rečima, paniku po pitanju migracija u Evropi konstruišu politiku. Desničari širenjem straha od došljaka, a vladajuće stranke umerene desnice i levice time što zanemaruju probleme birača, ne usmerujući dovoljno energije i novca u goruće probleme, poput povoljnog stanovanja, integracionoih programa, kao i zdravstvene i dečije nege.

To se videlo i u Holandiji gde je vladajući VVD svoju predizbornu kampanju nije usmerio na rešavanje ovih tema već skoro isključivo na pitanje migracija. Ova strategija im se vratila kao bumerang, jer je zapravo poslužila potpunoj legitimizaciji Wildersa i potvrđivanje nekadašnje izjave svojevrsnog oca francuskih krajnjih desničara Jean Marie Le Pena da „ljudi glasaju za original a ne za kopiju“.

Kazna za vladajuće stanje

To, međutim, ne shvataju mnogi evropski političari. Tako je, primera radi, Wolfgang Kubicki predložio da se uvede pravilo da u jednom kvartu grada ne sme da bude više od 25 procenata stanovništva migratnskog porekla. Ne zna se kako bi potpredsednik Bundestaga iz redova, ironije li, nemačkih liberala sproveo ovu antiliberalnu meru u, na primer, Minhenu i Frankfurtu gde je trećina stanovništva migrantskog porekla. Ono što je već sada očigledno da mu ovaj predlog neće vratiti birače koji sve manje daju poverenje ovoj stranci.

Naprosto, nije narastajući broj birača prišao AfD-u, Wildersu i sličnim strankama samo zbog toga što su im migranti krivi, već zbog toga što žele da kazne vladajuće stranje. Nisu Holanđani naprasno postali ideološki pobornici krajnje desnice, već ove stranke pomno osluškuju njihovo nezadovoljstvo i spremno nude populistička rešenja.

Ali, mora se primetiti ni da desničari nisu kao što su nekad bili pa da su delom ublažili svoju retoriku kako bi što više proširili bazu potencijalnih birača. To je učinio i Wilders time što je pred izbore rekao da je spreman da se odrekne svoje politike rušenja džamija i zabrane Kurana u Holandiji.

Drugim rečima, i on se potrudio da bude „normalniji“ čime je doprineo da uspeh njega i njemu sličnih političara bude novi korak Evrope u navikavanju na „novu normalnost“, onu desničarsku.

Stoga nije teško predvideti da će se politički pomaci udesno u Evropi još neko vreme nastaviti – dok oni na vlasti konačno ne shvate ozbiljnije zabrinutost građana.

Al Jazeera Balkans