Piše: Nenad Radičević
Nije se dugo čekalo na odgovor zvanične Moskve na izjavu francuskog predsednika Emmanuela Macrona da „nema konsenzusa“ o slanju zapadnih kopnenih trupa u Ukrajinu ali da je „sve moguće ako nam pomaže da ostvarimo svoj cilj“.
Portparol Vladimira Putina, Dmitrij Peskov je rekao da „u tom slučaju, moramo da govorimo ne o verovatnoći, već o neminovnosti“ sukoba između Rusije i NATO-a te da „te zemlje moraju to da procene i budu svesne toga, pitajući se da li je to u saglasju da njihovim interesima, kao i interesima građana njihovih zemalja“.
Štaviše, čini se da su istu iznenađenost izjavom francuskog predsednika pokazali i brojni evropski lideri, koji su samo desetak minuta pre Macronovog razgovora sa novinarima sedeli sa njim na Konferenciji za podršku Ukrajini, održanoj u ponedeljak u Parizu. Među njima je bio i nemački kancelar koji dan kasnije istakao da je u Parizu dogovoreno da „svako mora da učini mnogo više za Ukrajinu“.
„Neophodno joj je naoružanje, municija i vazdušna odbrana. Mi radimo na tome. Jasno je da neće biti kopnenih trupa evropskih država ili NATO-a. To stoji“, istakao je Olaf Scholz.
Uzimajući u obzir dijametralno suprotne izjave Macrona i Scholza, ovo bi moglo cinično da se prokomentariše time da francusko-nemačka lokomotiva „dobro podmazana i radi punom parom vozeći Evropsku uniju u pravom smeru“.
Ali, cinizam na stranu, Ukrajina i buduća bezbednost Evrope u mnogome zavise od poteza ova dva lidera, naročito u situaciji u kojoj presušuje američko vojna pomoć Ukrajini, između ostalog, usled američke predsedničke kampanje.
Mnogo reči, malo dela
Macron je očigledno želeo da postigne dve stvari. S jedne strane, da Putinu pošalje poruku da Evropa neće dozvoliti rusku pobedu u Ukrajini, a druge strane, da se Evropljanima nametne kao odlučni lider. I naizgled njegove reči zaista deluju liderske kada pominje da rat u Ukrajini „određuje našu budućnost, jer je u pitanju naša bezbednost kao Evropljana“ te da ako su evropske zemlje „suverene“ ne bi trebalo da odluku o „našoj budućnosti damo američkim biračima, bez obzira kako oni glasaju“.
Sa dozom patosa Macron ističe „Evropa je u pitanju“ i dodaje „Moramo da budemo sposobni da nastavimo bez njih (Amerikanaca). Ne iz prkosa. Ne iz pesimizma. Ne zato što se plašimo. Već samo zato što je to na nama. To je ono što mi moramo da uradimo“.
Iako Macronove reči deluju ubedljivo i koherenetno sa idejom evropskog zajedništva, ove reči se ne vide u Macronovim delima po pitanju rata u Ukrajini. Kada se nedavno susreo sa ukrajinskim predsednikom, Macron je istakao da će Francuska u 2024. dati tri milijarde evra vojne pomoći Ukrajini, dok je prethodne dve godine dala ukupno 3,8 milijardi evra i to uglavnom preko institucija EU a ne direktno kao francuska vlada. Upravo te brojke ukazuje koliko kod Macrona ima mnogo reči a malo dela. I to ne samo u odnosu da SAD, koje su dosad dale vojnu pomoć u vrednosti od 41 milijardi evra.
Konkretno, Nemačka je dosad dala vojnu pomoć vrednu 6,7 milijardi, a u ovoj godini će ta pomoć iznositi 7,1 milijarde.
Štaviše, po Macrona je još gore kada se vojni doprinos Ukrajini, koji je dala svaka evropska nacionalna vlada izrazi u procentima nacionalnih bruto društvenih proizvoda (BDP). Kada se tako pogleda na vojnu pomoć Kijevu, Francuska je dala tek 0,02 odsto svog BDP-a, Nemačka 0,42 dok su Estonija i Litvanija dale po više od 1,20 BDP-a.
Drugim rečima, Francuska vojna pomoć ni izbliza ne oslikava Macronove ambicije za evropskim liderstvom, već bi ovaj njegov istup mogao da se opiše šaljivim izrazom „macronovanje“. A to je izraz kojim želi da se opiše kada neko nešto radi dug period ali bez bilo kakavih značajnih rezultata. Ukrajinci su termin „macronovanje“ tumačili i kao „pokazivanje da ste veoma zabrinuti, ali onda ne uradite ništa“.
Putin nije zabrinut
Da stvar po Macronov imidž bude gora, u isto vreme dok on ne isključuje mogućnost da zapadne kopnene trupe ratuju protiv ruskih trupa, saznaje se da je Francuska u prvih 9 meseci 2023. za 41 odsto povećala svoj uvoz tečnog prirodnog gasa (LNG) iz Rusije. Štaviše, poslednje statistike pokazuju da je u januaru ove godine Francuska bila, posle Mađarske, drugi najveći evropski kupac ruskih energenata. Kupila je od Moskve energente vredne 301 milion evra. To nema veliki udeo u ukupnm energetskom miksu pa je, za razliku od Češke, Mađarske, Slovačke i Austrije, ne čini zavisnom od ruskih energenata. Ali, s druge strane, pokazuje i da, zarad Ukrajine, ne želi da se odrekne svog biznisa pa čak i ako on, kako ističu kritičari, „hrani Putinovu ubilačku mašinu“.
Osim toga, Macronova izjava o kopnenim trupama teško da je učvrstila njegovu lidersku poziciju u Evropu, ali i sigurno nije zabrinula Kremlj, između ostalog, i zbog toga kako su reagovali ostali evropski lideri. Sasvim sigurno Putina nije zabrinula mogućnost da vojnici država članica EU se pridruže Ukrajincima u borbi protiv ruskih vojnika. Bilo je dovoljno samo slušati kako su se nizali evropski političari, koji su odbacivali mogućnost slanja vojnika.
Lideri Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske su promptno saopštili da neće slati trupe u Ukrajinu. Slična poruka je stigla čak i iz Velike Britanije, dok se u Nemačkoj dogodila nezamisliva situacija – sve stranke su podržale kancelarov stav da nema slanja kopnenih trupa. Socijaldemokratski šef Bundestagovog odbora za spoljnu politiku Michael Roth je priču o kopnenim trupama nazvao „fantomskom debatom“, dok je lider Zelenih Omid Nouripour pokušao da odbrani Macrona rečima da je on „samo hteo da kaže: Ne želim ništa da isključim“.
Međutim, čulo se u Nemačkoj i malo drugačijih glasova. Iako je dodao da je ispravan princip da NATO ne želi da bude vojno uvučen u rat između Rusije i Ukrajine, bivši nemački diplomata Wolfgang Ischingerje je za ideju o kopnenim trupama rekao da je „po malo odvažna, ali ne i pogrešna“.
Kancelar kočničar
Šefica Bundestagovog odbora za odbranu i predvodnica liste nemačkih liberala na predstojećeim evropskim izborima Marie-Agnes Strack-Zimmermann pohvalila je Macrona da „daje impuls“, dok je za nju nemački „savezni kancelar kočničar“.
I tu se u nemačkoj debati sve vraća na to što Scholz trenutno odbija da Kijevu isporuči krstareće rakete dugog dometa Taurus. Zbog toga ga kritikuju listom bezmalo svi mediji, analitičari i sve nemačke mainstream stranke, od demohrišćana preko liberala do Zelenih. I svi uzvikuju da Ukrajina mora da pobedi pa ispada da to ne može da učini zbog Scholza. Doduše, nekolicina dobro upućenih nemačkih novinara posredno ukazuje da oni, koji znaju kako se sada Ukrajini planiraju misije i ispaljivanje na veliku daljinu krstarećih raketa drugih evropskih proizvođača, takođe vrlo dobro znaju da bi slanje Taurusa u Ukrajinu i njihovo korišćenje tamo očigledno podrazumevalo i znatno „dublju nemačku angažovanost“. A to očigledno znači i prisustvo nemačkog vojnog osoblja u Ukrajini, koje bi trebalo da osigura da se ove rakete ne koriste za ciljeve van Ukrajine.
Za kancelara je očigledno mogućnost da Ukrajinci Taurusom gađaju, na primer, ciljeve na ruskoj teritoriji preveliki rizik za Nemačku koja insistira da će ne želi da ona i uopšte NATO budu uvučeni u ovaj rat. To je za Scholza crvena linija. Ali upravo zbog ovog kancelarne uspeva da sa sebe skine imidž kolebljivog lidera, zbog kojeg je čak smišljen izraz „scholzovanje“ kojim je opisivano kada neko nešto naglas najavljuje i obećava ali ne dolazi do realizacije obećanog. Nešto poput „macronovanja“, samo što je korišćenje izraza „scholzovanje“ bilo u zenitu kada je pre nešto više od godinu dana nemački kancelark odbijao da pošalje tenkove Leopard 2, sve dok i Amerikanci nisu prihvatili da pošalju svoje Abramse.
Duh iz boce
Ali, to što je nemački socijaldemokratski kancelar odlučno protiv bilo kakave mogućnost da Nemačka postane učesnica rata ne znači da istorija ne bi mogla da se ponovi za njegovu stranku. Naime, pre 110 godina i dva svetska rata Socijalademokratska partija Nemačke (SPD) bila je odlučno protiv rata pa je čak 25. jula 1914. uspela da mobilizuje pola miliona ljudi da izađe na demonstracije kojima je pozivano na mir. Samo deset dana kasnije, poslanička grupa SPD-a u nemačkom parlamentu je glasala za uzimanje ratnih kredita, budući da je Nemačke već ušla u rat.
Uzalud je tadašnja članica SPD-a Rosa Luxemburg plakala i pretila kako će „pucati sebi u glavu jer će to biti najbolji protest zbog izdaje koju je počinila partija“. Nemačka je u tom trenutku već ušla u rat tako da je oportunizam nadjačao sve partije ideale.
Da li će se to dogoditi i Scholzu koji se protivi slanju Taurusa i kopnenih snaga? Da li će nemačke socijaldemokrate odustati od svoje politike kao što su to učinili u avgustu 1914. godine?
Neizvesno je, ali je izvesno je da je Macron izjavom o kopnenim trupama pustio duha iz boce. Duha koji kao da najavljuje da se bliži novi nivo eskalacije. Duha koji je podigao očekivanja Ukrajinaca u trenutku kada ruske trupe napreduju. Duha koji, pak, nije podigao vojnu opremljenost Ukrajinaca, niti ujedinjenost Evropljana.
S druge strane, ovaj Macronov istup nekako vraća u sećanje reči nekadašnjeg predsednika Evropske komisije dok je još bio premijer Luksembruga. Jean Claude Juncker je 1999. godine u razgovoru za Spiegel uz veliku dozu samokritike opisao proces donošenja odluka među liderima EU rečima: „Mi odlučimo nešto, onda to izložimo i čekamo neko vreme šta će da se desi. Ako ne bude velikog negodovanja i pobuna, jer većina ljudi ni ne razume šta je odlučeno, onda ćemo nastaviti – korak po korak sve do tačke gde nema povratka“.
U slučaju rata u Ukrajini, jasno je gde je tačka bez povratka. Nije samo jasno da li je Macronova izjava zapravo bila ta odluka kojom počinje proces koji je opisao Juncker.