Porijeklo nasilja

Piše: Nikola Samardžić

Život se gasi kako zajednica gubi smisao. Dekadencija završava u kolektivnoj uzaludnosti. Sistem postaje mašina za mlevenje ljudskog mesa. Beogradska tragedija je epilog raspadanja, bez otpora, zajednice koja je tek trebalo da postane uređena. Nenaučene lekcije ponekad opominju, da se iskustva mogu ponoviti. Dugo trajanje jugoslovenske drame dovelo je do završnice upravo tamo odakle je krenula. Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica, Kosovo, nisu više opomene, sad su paradigme. Nije odbačeno samo iskustvo, nisu se prihvatile nove šanse, da se postave nova usmerenja. Vučić je krenuo Putinovim krvavim stopama. Oni ne umeju drugim putem. Korektivi iz evropskog susedstva nisu delovali. Putin je razvalio pravu, veliku Evropu, Vučić malu, jugoslovensku. Ništa nije vredelo. Najuzaludnija bila su uverenja da postoji neka zaustavna traka, da je sve samo slučajno, i privremeno.

Vučić je 2012. dobio šansu, da sebe samog ne ponovi. Čim je povezao konce prethodnih kanala korupcije, medijskih obmana, ujedno relativizacija i negiranja nasilja kojem je pripadao i sistemski i duhovno, kad je mogao da zaključi da će se i na njega primeniti tolerancija Putinovog nasilja, vratio se samome sebe dobro pazeći da ne prekorači crvene linije. Dok ga obuzdavaju strah i tragovi zdravog razuma, društvo koje je oblikovao prema samome sebi krenulo je u neobuzdanu spiralu nasilja. Prvo stradaju naslabiji i najranjiviji, žene i deca, u obimu zla za koje se više ne može pretpostaviti da je slučajno, da nije sistemski kreirano i sistemski podsticano. Nasilička retorika, nasilničke grupe na budžetu, po mrežema i medijima, nekažnjivost nasilja i zločina, nema tu više tanane psihologije koja će da razmućuje, nastupila je nova stihija kako onu prethodnu, koja je prvi put Vučića uznela na vlast, nismo prihvatili, razumeli, niti smo se s njom nosili hrabro i odgovorno. Empatiju je sahranila nova kultura, a ne bilo koja pojedinačna ličnost, ili sklop ličnosti.

Vučić je 2012. dobio još jednu šansu, da radi na emancipaciji najsiromašnijih koji su ga politički podržali, i to i dalje čine. U Srbiji je polovina stanovništva, nakon deset straćenih, uzaludnih, jalovih godina, u istom prethodnom stanju odsustva perspektive, u oskudici, očajanju, u sumanutim mislima, u osećanju opšteg neuspeha. Vučić je samo zahvatio i organizovao jedan poseban sloj marginalaca, birajući ih kao lišene skrupula, morala i ljudskosti. I s njima je sve više sam, prepušten najprizemnijim ličnostima, izložen najgorim ljudskim osobinama koje dalje prenosi u javnost obraćanjima prožetim prostotom i nasiljem.

Vučić je pokorio Crnu Goru koja mu se predala. U svim proteklim godinama koliko sam prisutan u crnogorskoj javnosti, a u srbijanskoj sve odsutniji, pozivao sam da se ne ponove zablude i greške u kojima ljudskost kolabira u smislu poslednje političke i kulturne instance. Realna je izvesnost da će i  Podgorica ponoviti najnovije iskustvo Beograda koji je strovaljen u septičku jamu nove vučićevske elite.

Jedva izgrađene institucije satiru se snagom povlačenja zajednice u ulaludnost koju pogrešne emocije dovode do rubova apsurda. Tome služe i sopstvene i tuđe greške, da se ne ponove, inače njihova razorna snaga raste neslućenom progresijom koja nema uvek uporište u sopstvenom ili tuđem iskustvu.

Beograd nije izašao na ulice kako bi stao uz Ukrajinu. Beograd nije izašao na ulice kad je lokalni Vučićev manijak u Pećincima izbacio dvoje dece iz vrtića. Beograd nije izašao na ulice dok se mesecima unazad, po džepovima socijalnog očajanja i patološkog nasilja, odvijao lov na žene. Beograd je ipak izašao na ulice dapače otkrivajući svoje najbolje lice. Dekadencija vodi kolektivnom umiranju odbijajući da tugu, razočaranje i bes prevede u konkretne političke zahteve. Đinđić je ubijen kad je pozvao na etiku odgovornosti. Crna Gora je krenula istim putem onog trenutka kad tu poruku nije razumela. Ali je zlo takvog karaktera, da štaviše nije prekasno.