Sramno licemerje pred golgotom Ukrajine

Piše: Pavle Radić

Strahote Ukrajine kojima se ne vidi kraja, isterale su svet – i svakog pojedinca koji ima minimum savesti – da što’no se kaže otvori karte, da se belodano vidi ko je ko u vremenu zla, gde je ko i s kim je ko. Foliranja nema, niti ga može biti. Tamo gde ga uprkos tome ipak ima, radi se o sramnom licemerju koje će istorija trajno pamtiti kao veliko beščašće.

Zgusnuta dramatika sveta je takva, da se mora znati ko je uz opakog tiranina iz Kremlja i njegove bestijalnosti, a ko protiv njega i njegovih bolesnih fantazama za čije ispunjenje ne preza ni od najvećih gadosti, žrtvujući pored drugih i narod, državu, na čijem je – zle li ruske kobi – čelu. Danas nije u pitanju samo neshvatljivo veliko zlo koje se na pravdi boga nanosi Ukrajini i njezinom narodu, danas je u pitanju sudbina sveta, pri čemu će pored Ukrajine ogromnu cenu za zlo koje gledamo – materijalnu i pogotovo moralnu – neminovno platiti i ruski narod, Rusija.

Šta kažu srpske karte, koje su silom prilika pokazane u suočavanju sa tragedijom Ukrajine? Odnosno, da li ih je Srbija uopšte pošteno pokazala ili je – shodno višedecenijskoj jajarskoj praksi koja nam dolazi glave i naročito obraza – neke zadržala u rukavima? Putinova brutalna agresija na najbližeg suseda (poznato vam je to stravično bratoubilačko nasilje iz ovdašnjeg iskustva?), u prvi mah je njegove ovdašnje političke, crkvene i intelektualne obožavaoce iznenadila, neke možda čak i šokirala. Glavni gazda i kormilar srpskog kleptokratskog kleronacionalističkog galimatijasa, takoreći srpski Putin – s tom razlikom što nema kovčežić sa crvenim dugmetom kao onaj u Kremlju – posle nekoliko dana ćutanja pribegao je jajarluku: da se za sada je l’ da smirimo i pod kamen sakrijemo, da se pravimo mrtvi (dok Ukrajina gori), e da bi videli kako će se situacija razvijati. Da vidimo kako će drugi na ukrajinsku dramu epskih razmera reagovati.

Pragmatika – je l’ da mudra, pašićevska, uzor srpskim konzervativcima svih fela – nalaže smirenost, ne trčanje pred rudu. Pusti moral, kakav moral i patnje drugih, kad se mora cinculirati. Važno je obezbediti brašno, ulje, so, sardine, grašak i još je važnije to, tu brigu o svemu, javno isticati stvarajući od sebe oca nacije i države koji o svemu domaćinski misli. A što Ukrajina gori – ono jeste da je većinski pravoslavna, da su i Ukrajinci Sloveni, ama nam baš nisu braća kao Rusi – to ćemo nekako diplomatski srediti, smandrljati, nešto promumlati da je to je l’ da pogrešan potez i potencirati – kako premijerka Brnabić papagajski ponavlja – naš „principijelni stav“ da Srbija poštuje državni integritet svake članice UN, pa i Ukrajine. Uz obavezni dodatak da to isto očekuje od drugih, kad je reč o našem integritetu, kad je reč o je l’ da nešem Kosovu. „Apelujemo da se sporovi rešavaju mirnim putem“, tra-la-lala-la, fraza do fraze.

Putinu, Rusiji, dakako nećemo uvoditi nikakve sankcije, taman posla, štitimo svoje nacionalne i državne interese. I Putin zadovoljan, i naš suverenitet na Kosovu Putinovom voljom je, je li, obezbeđen. Ruski ambasador u Beogradu je nasmejan, ništa drugo i nije očekivao od gubernijske servilnosti Beograda. A Ukrajinski ambasador koji u Beogradu vapi za solidarnošću, koji predstavlja bratsku državu koja ne priznaje nezavisnost Kosova? Ko još u Beogradu na njega uopšte obraća pažnju? Kremlj je, a ne Kijev, srpski centar sveta dok je u njemu diktator opsednut militarizacijom i staljinizacijom, našim većinskim uzorima. Da se tamo ustoliči kakav – daleko bilo – demokrata, kakav po Rusiju zaista blagodaran i trezven političar lišen iracionalnosti, to bi već bilo upitno.

Oglasio se i patrijarh SPC zagrcnut frazama i opštim mestima tipa „mir braćo, mir“. Ništa suvislo, ništa hrabro, ništa iskreno kako sa laički moralnog, tako ni sa hristološkog stanovišta. Uostalom, što bi vlast i SPC okamenjeni u nacionalizmu i blaženoj hedonističkoj „simfoniji“ -vezani isključivo profanim interesima – trčali je l’ da pred rudu. Fraze, licemerje i tamjan su ono čime vešto barataju, što im je u današnjoj anasteziranoj Srbiji dovoljno.

Sve evropske države su osudile Putinovu agresiju na suseda, sve solidarno uvode sankcije i razne restrikcije agresoru. Sve, izuzev Belorusije (platforme sa koje je krenuo jedan pravac agresije), Srbije i – a koga drugog – BiH, ove isključivo zbog blokade Banjaluke, odnosno RS. Entitet Federacija BiH – Sarajevo, koje je prošlo golgotu sličnu onoj kroz koju danas prolaze ukrajinski gradovi – zločinstvo Putina jasno je osudio i iskazalo punu solidarnost sa paćenim narodom Ukrajine.

Recimo koju i o delu javnosti Srbije koji inače u načelu kritički gleda i na Vučućevu svevlast i na komformističko-hedonističku praksu Patrijaršije i episkopata SPC. Nažalost, i u tom delu javnosti na tragediju Ukrajine se gleda pojednostavljeno, površno. Ogleda se to u tome, što se za nametnutu agoniju Ukrajine krivica nalazi koliko na ruskoj, toliko i na je l’ da zapadnjačkoj strani, što se – kako se banalizuje – preko Ukrajine lome koplja Rusije i Zapada, odnosno Amerike, Vašingtona, pre svih. Po tom nemoralnom pojednostavljenu, Zapad, SAD, gurao je i gura Ukrajinu u nevolje i zlo, želeći da se preko njezinih leđa – pazi, molim te – obračunava sa Rusijom. Potpuno se previđa da Zapad – koji nije bez grešaka i zabluda – niti sili, niti forsira uključivanje Ukrajine, kao ni druge susede Rusije, kao ni Srbiju, u evroatlantske saveze. Istina je nešto drugo. Ukrajina, kao i svaki suveren narod i država, ima legitimno pravo da bira svoj put i svoje vlastite interese, time i moguće saveze. Zašto je izrazila želju da bude integralni deo evroatlantskih vrednosti, neka se o tome ozbiljno pitaju Putin i Rusija. Neka se pitaju što Ukrajinci i drugi susedi Rusije nisu našli uzor za život pod (ili u savezu) sa Putinovom Rusijom.

Izjednačavati krivicu Putina i Zapada za tragediju Ukrajine je relativizacija Putinove ogromne odgovornost za zlo koje širi, kojim uostalom kinji i vlastiti narod, kojim državu kojoj je na čelu drži zarobljenu u stagnaciji i tavorenju. Njegov istinski strah – i razlog za brutalno nasilje prema susedima – je to što se boji da i građani Rusije koliko sutra, sledeći svoje uspešnije susede, požele da i sami u svojoj zemlji uspostave demokratske principe i evropske vrednosti. Vlastodršca iz Kremlja od toga hvata panika, zbog koje uzore pristojnijeg života u susedstvu hoće da stavi pod svoju staljinističku kontrolu. Oni za njegovu svevlast u tom smislu zaista jesu opasnost.

Amnestirati krivicu Putina za zločinstva ne samo u Ukrajini, izjednačavajući je sa odgovornosti Zapada, vulgarno je i licemerno. Time se da fakto daje i legitimitet ovdašnjem sveopštem jajarluku, prema kojem se kao ima kritički stav.