Piše: Nenad Kulačin (Al Jazeera Balkans)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nastavio je, posle kratkog predaha, trku u naoružavanju sa imaginarnim neprijateljima na Sajmu u Abu Dabiju. Svoju, sada već očiglednu, opsesiju pravda time da je Srbija vojno neutralna, a da bi to i ostala, mora da se dodatno naoružava.
Ova teza je veoma nategnuta i pre bismo rekli nametnuta od istog čoveka koji je sada već krenuo u realizaciju svoje ideje o tome da zaposli 5.000 novih specijalaca koji će imati osnovnu platu 2.000 evra.
Zašto bi vojna neutralnost podrazumevala trku u naoružavanju i da li ta trka zaista postoji? Biti vojno neutralan ne mora da znači i biti izuzetno naoružan. Vučić o tome priča godina i to je postalo opšte prihvaćeno u srpskoj javnosti. Najnoviji srpski pazar su dronovi samoubice. Oni bi trebalo da Srbiju brane od direktnog napada neke strane vojske na njenu teritoriju. Nekako je neverovatno pomisliti da bi te “samoubice” mogle da pređu granice, pa čak i administrativnu liniju koju se nalazi između centralne Srbije i Kosova.
Srpski dronovi teško da bi daleko stigli
Srbija je, kao što je to opšte poznato, okružena članicama NATO i opasno je percepirati situaciju u kojoj bi Srbija poslala bilo šta van svoje teritorije. To Vučića ne sprečava da pokazuje svoje mišiće imaginarnim neprijateljima. Naročito je nazamislivo da u takvoj konstelaciji snaga neko od tih 5.000 specijalaca pređe u punoj borbenoj opremi na teritoriju nekog od suseda. Bez obzira na već viđen incident sa letelicom koja se srušila usred Zagreba i koja je preletele nekoliko NATO država pre nego što je završila svoj vek trajanja, i srpski dronovi samoubice teško da bi daleko stigli.
U celu priču se uključio i čovek koji je u ogromnoj meri zaslužan za potpuno urušavanje javne medijske scene u Srbiji, slobodno se može dodati i kulture. Vlasnik Pink kompanije Željko Mitrović uživeo se u ulogu Proke Pronalazača. Tako je u Abu Dabiju predstavio svoje dronove koji bi trebalo da izbacuju mine. Pokušao je u direktnom prenosu iz Abu Dabija Vučiću preda fakturu za takve dronove, ali se predsednik Srbije nije dao i poručio mu – Polako Željko, prvo da sve to ispitaju i odobre nadležne ustanove. Dronove, ne Mitrovića.
Mnogi u Srbiji smatraju taj konkurs za 5.000 novih specijalaca kao siguran put u stvaranje lične pretorijanske Vučićeve garde. Mnogi oficiri i podoficiri, već zaposleni u Vojsci Srbije, uveliko predaju svoje biografije komisiji koja će da bira nove specijalce, i to najviše zbog plate. Plate budućih specijalaca Vojske Srbije veće su od generala, profesora na univerzitetima, predsednika Srbije, ministara, poslanika i mnogih drugih. U kojoj vojno neutralnoj zemlji je to moguće, sem u Srbiji?
Spremnost da se interveniše, ali gdje?
Specijalac u Srbiji može da postane svako ko je završio osnovnu školu, a konkurs je, za razliku od ranijih koji su bili interni, sada javan. I to nije neko iznenađenje. U zemlji u kojoj na desetine, ako ne i stotine, državnih i javnih funkcionera ima sumnjivo obrazovanje, zašto ograničavati specijalce nekim važnijim diplomama od onih iz osnovnih škola. Kada mogu u Vladi, što ne bi i u Vojsci.
Šta se dešava sa tolikim naoružanjem i pripadnicima vojske u kasarnama? Za sada, ništa. Važno da su na brojnom stanju. U svojim mnogobrojnim performansima i predstavama za javnost, Vučić se hvalio spremnošću Vojske da interveniše ako bude trebalo, doduše nikada nije rekao gde, a svi znamo da je u glavi imao Kosovo. Nije davno bilo, da bi se zaboravilo, kako smo zamalo krenuli u novi rat zbog saobraćajnih tablica koje je Priština pokušala da nametne Srbima na severu Kosova. Koliko smo imali prilike da vidimo, pitanje tablica se našlo u prvom članu sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova i to tako što su obe strane međusobno da priznaju, pored ličnih dokumenata, i te sporne tablice.
Kada god to bude zahtevao rejting, Vučić će izvlačiti kao argument priču o jačini srpske vojne neutralnosti. Koliko je ta jačina utemeljena, to znaju vojni stručnjaci, ali sigurno je da veće količine naoružavanja predstavljaju i veću opasnost po mir. Ako se nikada ne upotrebi, a valjda neće, postaće jednog dana lep muzejski eksponat ili će otići u neslavnu istoriju.
Nema oružja, nema rata
Kada je reč o trci u naoružavanju, nju možda i najviše definiše rat u Ukrajini. Zbog njega mnoge od zemalja u neposrednoj blizini oružanih sukoba rade na dokapitalizaciji svojih borbenih sredstava, što je i normalno. Sigurno da je potražnja za oružjem veća nego u neka srećnija mirnodobska vremena, ali postoje mnogo pametniji načini da se utroše novci. Ovako se iznova daju izgovori svima koji iznova i iznova pravdaju nabavku sve veće količine naoružanja. U pitanju su milijarde i milijarde evra i dolara.
U svetu danas, na žalost, sve se manje priča o miru, a sve više o ratovima. I u Srbiji ima mnogih koji su ubeđeni da je Kosovo moguće vratiti jedino ratom. Tome doprinose i oni koji u kupovini naoružanja vide svoju prednost u odnosu na one koji se baš toliko i ne utrkuju. Neke od tih zemalja se uzdaju u NATO. Srbija neće u vojne saveze, hoće da bude neutralna. Neutralnost, neki, doživljavaju i kao prorusku politiku u ovim vremenima. I nije da nisu u pravu kada je Srbija u pitanju.
U pravu su i oni koji rešenje vide u pacifizmu. Nema oružja, nema ni rata. Dogovore se, potpišu neke sporazume, obavežu se za mir i šta će bilo kome oružje. Bilo bi dobro kada bi moglo. O tome bi posebno mogle da razmišljaju one zemlje koje su do nedavno slale ljude u rat.