piše: Dragan Veselinov
Na jednom velikom muralu u Tbilisiju, u Gruziji na ruskom piše poruka Rusima: Begom, a to ostnjet! (Bežite, ovde ne ostajte!).
Plakat podseća nove generacije na isti takav plakat Majke Rusije upućen Nemcima u Drugom svetskom ratu. No, Nini Gabričidze nije odolela da u svom članku o ruskim izbeglicama u Gruziji u Moskov Tajmsu od 6. oktobra zlobno patriotski doda na engleskom: ,,Hurry, or it will get cold!“. Drugim rečima – Rusi, odlazite što pre, biće vam hladno kod nas, dolazi zima.
Ninin navodni humanizam verovatno ne zabrinjava komandanta Putina u Moskvi. To nije stoga što će njemu u Kremlju biti toplo – na razne načine, već zato što je govorom patrijarha Kirila sutradan, 7. oktobra, na svoj 70. rođendan hirotonisan u ovlašćenog božjeg poslanika u Rusiji. Govori Kiril Putinu ovako: ,,Bog vas je opunomoćio silom da biste mogli izvršiti ulogu od specijalne važnosti i velike odgovornosti za sudbinu zemlje i naroda poverenih vašoj brizi…Vi ste stekli ugled nacionalnog lidera nesebično posvećenog otadžbini, iskreno ljubeći domovinu, dajući im svu svoju snagu” .
Da li bi nas iznenadilo kada bi moguće naredno proglašavanje Putina za božjeg predsednika 2024. godine usledilo sa njegovim krunisanjem Isusovim trno-vencem uz pojanje i zvonjavu u svim crkvama u Rusiji?
Da to ne bi bilo opovrgnuto, Putinova vlada je uhapsila sibirskog šamana kod Jakutska, Aleksandra Gabjiševa, zagriženog Putinovog protivnika, i po treći put ga stavila u ludnicu jer je objavio da će na konju da krene u sverusku kampanju kako bi egzorcizmom iz Putina isterao Đavola.
Ali ne može se lako na Putina i Kirila zajedno, pogotovo ne kada Putin digne za Rusku pravoslavnu crkvu u vojnom parku treći hram po veličini u Rusiji, za službu ruskoj vojsci, visok 95-100 metara (visina bez krstova) i okrunjen sa šest zlatnih kupola. Pravo je čudo da je pre dve godine naredio da se iz unutrašnjeg mozaika ove crkve uklone freske sa njegovim likom, zatim likom ministra odbrane Šojgua i Jozefa Staljina. No, to ipak nije umanjilo jarost šamana Gabjiševa iz Jakutska.
MORALNA NEDOUMICA
Bilo bi nečovečno i politički besmisleno osujećivati Ruse koji beže od mobilizacije i beže od autokratskog režima da ulaze u pribežne zemlje. Svi oni koji odlaze iz Rusije slabe Putina. Ali oni postaju i humanitarno opterećenje za zemlje domaćine. Naravno, to se ne odnosi na imućne izbeglice koje mogu plaćati svoje izbeglištvo i brzo stići do novog posla. Tu , doduše, uvek postoji crno-beli ekonomski efekat: dok izbeglice pristižu, one dižu cene nekretnina, ali kada se stanu zapošljavati, onda obaraju cenu rada domaćoj radnoj snazi .
To je sada tako i u Crnoj Gori, prvi efekat je krenuo, idu cene stanova nagore kao i zakupnine nekretnina. A ako u zemlju uđe, recimo, 100.000 izbeglica, i mnogi dobiju radnu dozvolu, oni će obarati najamnine. Crna Gora ne može da izdrži veliku humanitarnu pomoć strancima bez inostrane pomoći – ali čak i da je bude, širiće se dve nove nedoumica.
Prva – na koju političku stabilnost može da računa Vlada u Podgorici ako izda na desetine hiljada boravišnih i radnih dozvola strancima i time proizvede novu političku silu, rusku partiju, i njen zahtev za umanjivanjem crnogorskog elementa u Skupštini. I druga – koliko će ruski elemenat stati da utiče na način života Crnogoraca – ruske škole, jezik, crkve, običaji, novine, elektronski mediji… Dovoljno je da u Crnoj Gori ostane 70.000 stranaca, jer to već daje oko 10 odsto novog stanovništva koje će se natalitetom uvećavati. I evo nekog budućeg Putina da iz Kremlja povede politiku pojačane integracije Crne Gore sa Moskvom, a u Crnoj Gori stvori i novu iredentu, rusku.
Stoga, već sada bi verovatno bilo opravdano krenuti na međunarodni dogovor o raspodeli izbeglica iz Rusije. Smisao njegov bi bio da se spasu Rusi od Putina, ali i mi od Rusa.
KAKO JE EVROPA GRIJEŠILA
Danas levica Evrope stradava od desnice Evrope. Ko je pravi Evropljanin, šta mislimo? Kada je u pitanju odgovor na pitanje kako primiti vanevropsku populaciju i radnu snagu, svi smo bili i levica, i desnica, i liberali, sve zavisi od istorijskog trenutka .
Od XVIII veka do druge polovine XX veka radnička klasa Evrope je mrzela dolazak bilo koje interkontinentalne radne snage, mrzela je i industrijalizaciju i razbijala je nove mašine. Čak je sumnjičila i žene da će svojim oslobođenjem od patrijarhalnog ropstva obarati cenu radne snage svojim dupliranjem ponude radnih ruku.
Tako je i glavni pisac programa nemačke socijaldemokratske stranke August Bebel mislio. A laburisti Klementa Atlija u Engleskoj su sprečili posle Drugog svetskog rata dolazak brodom prvog kontingenta indijske radne snage nakon proglašenja nezavisnosti Indije 1947. godine od njenog Brittish Rađa, Radžastana. I tada su londonski laburisti bili neskriveni rasisti, dok su konzervativni torijevci bili prisebniji i shvatali da je posle gubitka britanske radne snage u ratu dobrodošao dolazak Azijaca na Ostrvo.
Nasuprot njoj, opustošena Nemačka se pod desničarskom Demohrišćanskom strankom otvorila prema spoljnoj radnoj snazi i stala primati jugoslovensku, tursku i drugu radnu snagu. I kada je desnica ratne Evrope obnovila Evropu, tada su na scenu stigle socijaldemokrate sa politikom zaštite radničkih prava i kvota za dolazak nove radne snage.
Ali nisu sa tim i nastavili u 21. veku, već su za postojeću inostranu radnu snagu zaveli politiku kulturne ravnopravnosti, koja je stvorila getoe nesaradničkih naroda u Nemačkoj, Francuskoj i drugim zemljama. I, bez ikakvog promišljenog razloga, otvorili su široko vrata azijsko-afričkoj populaciji posle 2010. godine bez politike selektivnih kvota i kulturne adaptacije na domaće stanovništvo. Zbog toga danas levica širom Evrope grize nokte i trpi poraze.
Po nama, levica je u 21. veku doživela zasluženu kaznu zbog sulude politike naglo otvorenih vrata, posebno prema narodima islamske patrijarhalne kulture. Ona nije razlikovala humanitarnu pomoć od ekonomskog napada spoljne radne snage, i nije marila što islamsko stanovništvo nije školovano da prihvati demokratsku istoriju u političku kulturu evropskih naroda.
Tako je desnica dobila šansu da obnavlja teško prevazilaženi rasizam, ratni nacionalizam i evro-šovinizam. Ona je stala da brani pravo domaćeg stanovništva na kulturno prvenstvo u sopstvenoj zemlji i pravo domaćeg zaposlenog stanovništva da ono određuje uslove pod kojim će dozvoliti konkurenciju spoljne radne snage. Pitamo protivnike desnice: šta je kod desnice loše, kako će levica da razdvoji reakcionarno od patriotskog?
I šta smo sada dobili u Evropi? Dobili smo paradoks, dobili smo desnicu koja brani prava radničke klase i nacionalne nezavisnosti, a levicu koja se ponosi slobodnom svetskom konkurencijom radne snage bez državne imigracione politike i bez beskompromisnog čuvanja jezgra svoje nacionalne kulture.
Nije ona u tome baš beskompromisno jasna, ali je u Evropi svakako izazvala delimični šok: desnica zastupa nekadašnji levičarski program prema pravima radničke klase i odbrani od neumerene imigracije, dok levica zastupa slobodnu konkurenciju koju je ideološki zastupala industrijska buržoazija u 19. veku iako se ona u praksi nikada nije dogodila.
Sada levicu jedino čisto vidimo po antinacionalizmu i antirasizmu , a u svemu ostalom ju je uspešno napala desnica.
,,SLUČAJ“ CRNE GORE
Verovali mi ili ne, u Crnoj Gori je jasnija situacija nego u osovinskoj Evropi London – Pariz – Berlin. To nije zbog bolje ekonomske i kulturne politike Podgorice u odnosu na vodeće evropske prestonice, već zbog odsustva one privlačnosti sa kojom Evropljani mame spoljne interkontinentalne narode, a to je globalna atraktivnost Zapadne Evrope.
Crna Gora je atraktivna uglavnom Srbima i Rusima i zaobilazi je azijsko-afrička najezda radne snage. To je njena sreća, ali i velika pretnja unikatne vrste. To Srbi i Rusi ne kriju, oni ne dolaze u Podgoricu hleba radi, već da oduzmu hleb Crnogorcima. Kako sa tim izlaziti na kraj?
Možda bismo se odvažili da o tome iznesemo nedoumice, recimo da pretpostavimo šta Putinov Rus u Crnoj Gori ne bi voleo iako ga Crnogorci vole? Putinov Rus ne bi voleo imigracionu kvotu kojom bi u Crnu Goru mogao ući jedan Rus na 10 Ukrajinaca. Ako nema 10 Ukrajinaca koji traže azil ili boravak ili radnu dozvolu, onda nema nijednog Rusa.
Ne znamo šta bi na ovo rekao Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice, ali to ima političkog smisla jer Ukrajinci ne bi bili politička pretnja nezavisnosti Podgorice, a Rusi su to već danas. Oni čine zajedničko telo sa srbijanskom iredentom čiji je program izdaja Crne Gore.
A izbeglica će sigurno biti iz obe zemlje jer Rusija ne želi da prekine rat u Ukrajini, sem ako joj se ne priznaju osvajanja iz 2022. godine i osvajanje Krima iz 2014. godine. Izvoz nafte joj još uvek dobro ide ka Kini i Indiji, i malo koja zemlja izvoznica-uvoznica nafte u Aziji i Africi prihvata antirusku politiku sankcija SAD i EU. Osim toga, Rusija se 5. oktobra 2022. godine dogovorila sa Saudijskom Arabijom i OPEC-om da se smanji svetska proizvodnja nafte za dva odsto i tako podignu cenu nafte. Time Rusija i OPEC kažnjavaju svetsku severnu poluloptu a pune svoj džep.
Ruska ekonomija će po proceni MMF-a od utorka, 9. oktobra, 2022. godine, pasti do kraja ove godine ne za više od 3,4 odsto u odnosu na projekciju pada od šest odsto iz juna ove godine, dok će u 2023. godini još više smanjiti uticaj evro-američkih sankcija i pretrpeti smanjenje društvenog proizvoda, na svega 2,3 odsto. Ekonomski, ne izgleda da će Rusija pasti na kolena, svejedno što ju je ovih dana napustio i Nissan, svetski proizvođač automobila i ponudio svoje prozvodne kapacitete moskovskoj državi za nacionalizaciju.
Za razliku od Rusije, MMF predviđa da će do kraja decembra ove godine ukrajinska proizvodnja da se strmoglavi za 35 odsto. I nije tu kraj našim nedoumicama šta će biti sa Rusijom: Ujedinjene nacije su pre nekoliko dana odbile da se u Generalnoj skupštini tajnim glasanjem (na albanski predlog) odlučuje o opštem otporu ruskoj agresiji, ne zbog ruskog diplomatskog pritiska na male zemlje, već zbog toga što one ne žele opšti sukob sa nuklearnom silom i mnoge misle da se gužva u Evropi njih ne tiče. A i mnoge zavise od rusko-ukrajinske pšenice. A pomalo i vole kad se neko digne na Evropu i Vašington, zanemarujući da je Putinova ruska politika isto što i obnova kolonijalizma.
Rat Rusije sa Ukrajinom prelazi u rat iznuravanja, a on mora i dalje dovoditi do različitih oblika emigracije oba stanovništva, od političkih i ekonomskih, do kulturnih i psiholoških. Sada je napolju oko 4,2 miliona Ukrajinaca, dok je unutra prerazmešteno oko tri miliona ljudi. A Rusi, recimo, bježe u Kazahstan, najmanje od šest do osam hiljada dnevno. Imajmo u vidu, u Kazahstanu je ruski jezik i dalje zvanični jezik Kazaka iako je kazaški proglašen za državni. Kažu da nema Kazaka koji su rusifikacijom Moskve neuspešno denacifikovani i da ne znaju ruski. Svi ga govore.
Kazahstan je ogroman, ali je narod mali da ga brani na celoj svojoj površini. Rusa je tamo 1959. godine bilo 43 odsto a Kazaka 30 odsto, ali se oko 2008. godine zbog emigracije Rusa obrnuo sastav te su Rusi pali na 21 odsto a Kazaci skočili na 67 odsto. Međutim, sada Rusi ponovo nadiru u Kazahstan. ,,Poješće“ ih Putinovi generali kao što je to učinio i car u 19. veku, a Staljin uništavao politikom veštačke gladi i prisilnom deportacijom.
RUSI POSLIJE REVOLUCIJE I SADA
Nije ista ruska emigracija posle boljševičke revolucije 1917. godine i ova posle 1991. godine do danas.
Kod nas, u Crnoj Gori i Srbiji, nisu one iste. Stara je ruska emigracija na teritoriji Jugoslavije bila lojalna našoj kraljevini i nije učinila nijedan korak da je podrije u korist Lenjinove i Staljinove vlade.
Baš suprotno od toga, Jugoslavija je bila prostor za kontranapad emigranata na socijalističku Moskvu i nije čudno da su diplomatski odnosi Jugoslavije i SSSR-a uspostavljeni tek u proleće 1940. godine. Doduše, to zakašnjenje je bilo najvećma proizvod neskrivene omraze bankarsko-industrijske i trgovačke elite među beogradskim Srbima prema sovjetskoj vlasti.
Da nije bilo Tita i jugoslovenske revolucije, snage Staljinovog Ukrajinskog fronta ne bi takvom brzinom izašle iz Jugoslavije 1944. godine.
Sada je drugačije. Što je Staljin propustio, to Putin neće. Ambasade Rusije u Podgorici i Beogradu su postale stožeri destabilizacije Crne Gore i Srbije, a u ruskoj turističkoj emigraciji koja drži nekretnine u Crnoj Gori mora biti izvršilaca te nelojalne politike. Sa dolaskom ruske antiratne i humanitarne emigracije u Crnu Goru pritisak na vladu u Podgorici će još više rasti, jer će u njoj zasigurno biti – ne samo lažnih emigranata, agenata Moskve – već će i ambasada siliti došljake da sarađuju na sinhronizaciji sa Moskvom pod pretnjom gubitka imovine u domovini i otežavanja života preostaloj porodici. Najmanje toliko.
Kako će Vlada Crne Gore sa Rusima na svojoj teritoriji izaći na kraj ne znamo, jer nismo čuli njen plan. Usuđujemo se da joj preporučimo bar nekoliko poteza: da ne deli olako azile, boravišne i radne dozvole, kao i državljanstva, već da što je više moguće smešta Ruse u humanitarna središta. I da ih odmah stane učiti crnogorskom jeziku i istoriji. Niko u Crnoj Gori ne može biti veći Rus od Crnogorca.