Piše: Nikola Samardžić
Evropa je na ruševinama Ukrajine uspela da konsoliduje spoljnu i bezbednosnu politiku, i revitalizuje vrednosni sistem i demokratske procedure napuštajući epohu populizma. Samo su Srbija i Crna Gora iskoračile unazad, povlačeći za sobom susede koji postaju taoci onih uverenja koja su Rusiju i Belorusiju učinile parijama u svetskim odnosima, tako da se distanciraju i Kina, Indija, Brazil ili Turska, ali ne zbog svojih stavova, nego pred snagom zapadnog odgovora i ekonomskog, ne samo strateškog potencijala.
Predsednički izbori u Crnoj Gori ukazali su na jedno podeljeno društvo, obostrano uplašeno i lišeno jasne perspektive. Okrenuti na pogrešnu stranu, svaka putanja je stranputica. Za i protiv SPC, za i protiv Vučića ili Putina, dileme su koje Crnu Goru drže u talačkoj krizi, stokholmski sindrom postaje supstitucija hrabrosti da se zalegne za opredeljenja i ciljeve koje je sama država postavila zvaničnim odlukama i u programskim dokumentima. Izbori 2020. vratili su Crnu Goru u teokratiju, iz koje je nastala.
Predsednički izbori 2023. ponovo su bili dilema, između Tita i Staljina, s tesnim odnosom snaga kao i 1997. Mi nemamo modele razvoja, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, koji bi odbacili svako uporište u političkoj prošlosti, a svaka je bila pogrešna. Tito je ostao Staljin i pošto je raskinuo sa Staljinom, zaljuljavši klatno na drugu stranu tek pošto se suočio s katastrofalnim posledicama svoje ekonomske i socijalne politike. I ta je vlast, u ličnom smislu, bila duga i nepromenljiva, ali se u odsustvu alternative, bez zajedničkog jugoslovenskog identiteta i zbog slabe federalne vlasti, srušila u kataklizmi nacionalnih sukoba i agresije koja je krenula iz istih, Titovih centara moći. Da li će se na Crnoj Gori ponoviti sudbina Jugoslavije, zatim i Bosne i Hercegovine, i dokle će funkcionisati putinistička uzurpacija koju Vučić sprovodi svuda u neintegrisanom okruženju, dileme su koje ostaju za budućnost u kojoj je takođe potrebno biti oprezan s paradigmama prošlosti.
Vučić je ponovo preuzeo vlast 2012. sa sličnim obećanjima koja je nudila nova vladajuća koalicija u Crnoj Gori 2020, i sa sličnim obećanjima koja je ponudio novi predsednik Crne Gore Milatović. Vučić je postupno preuzimao totalnu kontrolu nad institucijama, medijima i društvom dok se pozivao na zapadnu podršku i približavao Putinu. Ujedno je putinizirao opoziciju kako bi uništio svaki otpor uvođenju Srbije u ruski svet. U kojoj meri je javnost u Srbiji idiotizirana svedoči združeno orgijanje vladinih i antivladinih medija nad Đukanovićem koji je poražen pre bezmalo tri godine, ali pod pritiskom litijaškog pokreta, a ne pod pritiskom zahteva za više Evrope, više solidarnosti sa istočnom Evropom, za manje ruskog i kineskog uticaja, za bržu evropsku integraciju.
Demokratska stranka, čiji je likvidirani lider dobio utočište kod Đukanovića 1999, pozdravila je pobedu Šešeljevog kandidata otkrivajući ne samo političku glupost nego i bazičan socijalni fukarluk. I nije Srbija, pod takvom elitom, nikakva regionalna sila. Slabost opozicije koja bi primorala Vučića da se posveti evropskoj integraciji i ulasku u NATO, dekriminalizuje i demonopolizuje ekonomiju, uljudi institucije, podrži Ukrajinu, zapravo je ishodište njegovog rada na zatiranju svih demokratskih potencijala.
Isto očekuje Crnu Goru ako opozicija ne bude u stanju da razume svoju stvarnu ulogu, a ne mogu biti uvek vlast. Đukanovićev izborni rezultat zapravo je pobeda njegove politike, kako su se, na vladajućoj strani, ujedinile sve vučićevske, šešeljevske i putinovske frakcije, odvlačeći i deo glasova koji im logično ne pripadaju, samo im je dosta Đukanovića kao takvog. Đukanovićev izborni rezultat ne sme postati trula lešina nad kojom će naricati oni koji smatraju da su izgubili nepovratno sve. Ako se bude približno ponovio na vanrednim parlamentarnim izborima, Đukanovićev izborni rezultat obezbediće snažan pritisak na vlast da ispunjava upravo ona obećanja koja je ponudio predsednik Milatović. Bez obzira na okolnost koja je privremena, dok Milatović za sebe zadržava evropske crnogorske glasove, prepuštajući razočarane svojim kvislinškim partnerima. Ako se bude ponovio u parlamentu,
Đukanovićev izborni rezultat biće ona snaga razvoja kojom Srbija nikad nije raspolagala, ni neposredno nakon pada Miloševića. Milošević se povukao tek kad je oko 80.000 nezadovoljno njegovim socijalnim neuspesima, a ne njegovim ratnim zločinima, izašlo na ulice Beograda. U deset puta manjoj Crnoj Gori, Đukanović je dobio dvostruko. Njegovo povlačenje s funkcije šefa partije, mada njegova politička odgovornost preostaje za parlamentarne izbore, poruka je i da njegovi glasovi nisu samo njegovi, da pripadaju celoj Crnoj Gori, i svima koji su uporni da i Srbija ostane na evropskom putu. Uloga opozicije biće jedini činilac onog pomirenja koje je ponudio predsednik Milatović, budući da je osnovna podela koja je nastupila nakon izbora 2020. ona, na pobednike i poražene. Uloga opozicije neprestano podsećanje diplomatijama EU, SAD i UK, da su dužne, ne prema sebi, niti prema Crnoj Gori, nego prema Ukrajini, da istu politiku koju zastupaju u Ukrajini sprovode u Srbiji i Crnoj Gori.