Pitanja za Eskobara

Piše: Nikola Samardžić

SAD su oslobodile najveće, najrazvijenije i najgušće delove Evrope od fašističke i nacističke okupacije, integrisale Istočnu Evropu u zapadni svet nakon pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza,  zaustavile agresiju Beograda i JNA u BiH i na Kosovu. Putinov pokušaj obnove Sovjetskog Saveza je strateške pritiske koncentrisao na Baltik s Poljskom, na korupciju Nemačke Angele Merkel, na Ukrajinu i Crno more, i na bivšu Jugoslaviju u kojoj su sukobi zamrznuti, a nekoliko država prepušteno stanju nedovršenosti. Napadi na Ukrajinu 2014. i 2022. učinili su jasnijim tačke ruskog strateškog pritiska, i iscrtali mapu puta kojim bi SAD mogle doprineti evropskoj stabilnosti u hroničnom stanju slabosti spoljne i bezbednosne politike EU. Strateški odgovor Zapada bio je odlučan i uspešan samo u baltičkim republikama. Nemačka nije prihvatila odgovornost i dovoljno promenila politiku suočavanjem s katastrofalnim nasleđem Angele Merkel koja je Nemačku učinila mirnom saveznicom Putinove Rusije, predavala tuđu jeftinu krv za ruski jeftin gas, i podržavala evropske populiste zapravo ruske marionete. EU nije u stanju da šalje adekvatnu i pravovremenu pomoć Ukrajini zbog stalnih opstrukcija mađarskog lidera Viktora Orbana, pred kojim je zapravo naizgled nemoćna. Ruski agenti u političkim sistemima i dalje se tretiraju kao legitimni akteri političkih procesa i u radu institucija. Zaustavljanje proširenja koje je nastupilo nakon integracije Hrvatske 2013. i prve ruske agresije na Ukrajinu 2014. ukazuje na pretpostavku da su svi koji su prepustili ostatke Jugoslavije neredu i stihiji delovali u ruskom umesto u evropskom interesu, jednako evropski zvaničnici i regionalna klijentela Aleksandra Vučića.

Pretežni neuspeh u odvraćanju ruske invazije i ruskih strateških pritiska u nesrazmeri je s mirnodopskim i vojnim potencijalima SAD i EU. Slabosti spoljne i bezbednosne politike EU koju su Merkel i Mogerini prilagodile Moskvi umesto Briselu, kontaminirale su spoljnu i bezbednosnu politiku SAD u neintegrisanom ostatku bivše Jugoslavije. Pokušaji američke diplomatije da zatvore pitanje Kosova popuštanjem Vučiću, da Srbiju i zonu njenog uticaja smeste u sadržaj Putinovog regionalnog interesa, nisu samo neodgovornost prema ukrajinskim žrtvama, a SAD su zalegle za Ukrajinu, nego i kobna posledica uverenja da se produžena dezintegracija bivše Jugoslavije, koja takođe odgovara Putinu, može zatvoriti na jednom preseku sukoba. Brana istovremeno provali na svim zanemarenim propustima. Vesna Pusić bila je u pravu kad je upozorila da je u ovom trenutku Crna Gora najvažnija postjugoslovenska paradigma, u tom smislu da je na njenom primeru najočiglednija struktura zabluda, grešaka i ponovljenih grešaka zapadnih diplomatija pred upotnim Putinovim i Vučićevim manipulacijama. I dok su prvremeno zaustavile sukobe i genocid u BiH, SAD su iskazale nedostatak rešenosti da se angažovanju usadi suštinski smisao, da BiH postane dovršena, funkcionalna i uspešna država, ne samo iz poriva humane prosvećenosti. Povratni talasi polovičnih odluka američke diplomatije već su cunami koji će se preliva na američko društvo.

Nevladina organizacija Veće za demokratizaciju politike (Democratization Policy Council) formulisala je nekoliko pitanja na koja bi specijalni savetnik Derek Šole i posebni izaslanik Stejt Departmana za zapadni Balkan Gabrijel Eskobar morali da odgovaraju pred Spoljno-političkim odborom Senata. Pitanja se odnose na njihov saradnički odnos s predsednikom Srbije koji nije narušen nakon činjenica koje je izneo The New York Times o kriminalnoj, nasilničkoj i antidemokratskoj strukturi režima koji za potrebe organizovanog kriminala i ruskih interesa destabilizuje susede. Naročito je sporno američko zalaganje za “Otvoreni Balkan” koji je stranputica evropske integracija. Otvoreni Balkan Crnu Goru, BiH, Kosovo i Severnu Makedoniju konstituiše u smislu plena koji se prepušta Aleksandru Vučuću i albanskom lideru Ediju Rami. Jedno od pitanja odnosi se i na kolaps unutrašnje politike i celovitosti BiH koja je poverena visokom predstavniku koji je, konkretno, agent korumpirane putinofilske kamarile Angele Merkel. Zahteva se nezavisna i sistemska revizija američke evropske politike.

Veće za demokratizaciju politike precizno je formulisalo dileme, stavove i predloge na kojima je insistirala i uređivačka politika ovog portala. Miodrag Vlahović bio je najvredniji i najkonkretniji dok je redovno opominjao da je razvaljivanje Crne Gore opšti obrazac a ne lokalni incident. Ako je potrebno podvući najvažnije, izneo bih tri pretpostavke:

1. Integracija u EU i NATO ostatka neintegrisane Jugoslavije zahteva punu izgradnju i uzajamno priznanje država nastalih iz tragične jugoslovenske dezintegracije. Dezintegracija se ne zaustavlja na granicama. Masovna ubistva dece i žena u Srbiji, koja su uništila živote svakoj odgovornoj ljudskoj jedinki posledica su entropije institucija i razaranja društvenog tkiva, i tome nema kraja.

2. Integracija u EU i NATO ostatka neintegrisane Jugoslavije mora postati prioritet za SAD i EU bez obzira na naizgled marginalan geografski, ekonomski ili demografski status područja. Svaki tunel, i delimično zatrpan, prodora ruskog interesa dovešće do metastaze kojoj nema kraja.

3. Integracija u EU i NATO ostatka neintegrisane Jugoslavije mora se odvijati u istovremenom i uzajamnom procesu. Od leopardove kože, bivša Jugoslavija je postala Rubikova kocka. Svako popuštanje, svaka koruptivna taktika, pre svega u smislu pitanja koja je Veće za demokratizaciju politike postavilo Šoleu i Eskobaru, proizvodi sukob na svim ostalim stranama, sukob kojim dominiraju Putin i njegovi lokalni igrači, i tome nema kraja.