Nije mu se dalo

Piše: Slavko Mandić

Đavoli ga pozobali, reče za govornicom predviđeni komsomolac, kome eto ne bi suđeno da śedne na škanj od brata Abaza. Ne može se reć da nije zapinjao, ali kad te onaj ozgor ne pogleda, svaka ti je uzaludna. Govorio je to bivši Krivokapić, no ga niko nije slušao, niti mu je vjerovao. Džabe je sad sve. Iako nije do njega, sad je kasno. Što će jadan. Mislio je da ga je konačno dopalo. Ako se onomad nije mogao popet na preśednički tron, valjda će DF braća ispuniti obećano i poperiti ga na prijesto na kome je Dritan dokazivao svu brutalnost svoje neograničene moći. Tromandatni, sa meštrom od TV aparata za postignute zasluge na račun vlastitog uticaja, pokazalo se da četverac može da čini čuda svakojaka. I taman kad se domaći proizvod Ćaki spremao da zagrabi, brat Abaz mu šapnu da se spušti đe je i do sad bio. Neće da se šene brat Abaz sa vrha vlasti ni za živu glavu. Jasno je i zašto. Na sva njegova mjesta poperio bi se niko drugi do brat Medo. Kakvih bi tek tu bilo kontraobavještajnih podataka i bezbjednosnih kombinacija. Nastalo bi ćeranje po Crnoj Gori na sve četiri strane svijeta. Spuž bi morao da proširuje vlastite kapacitete. Jer, zbore znalci, nije se samo onaj što čami čekajući da se ovaj Gordijev čvor raspetlja, nadimio duvanskoga dima. Još je tu braće i sestara. Pod tim i takvim okolnostima, koliko god Vučko upinjao i prijetio Putinom, ovaj mali hvalisavac  nije mogao da stisne petlju. Kad mu je Zapad pročitao ko je zapravo on, i čuvena svetosavka spušti pokunjeno obje ruke.
A da je moga đe da se skloni, pa prosti jadi. Pod Ostrog, jer tamo njegovim vidovnjačkim potpisom ne smije naša policija. Mada ni to nije sigurno. Ufatiće ga kad izađe da prošeta. Znaju ovi naši rabotu, kad zatreba. Treba se samo śetit kako su špedili onaj bradati dvojac do Cetinjskog manastira. Pedofilski zaštitnici su imali naoružanu krimo gardu za ličnu zaštitu, uz domaćine od policije, od kojih su neki mislili da je došlo vrijeme da se trajno obračunaju sa „bagrom“ crnogorskom.

Zalud vam rabota meštri, poručio im je slavni Belveder. I jadovi povijenog repa nazad u jad, ili sopstveni brlog.

Slomljen zbog činjenice da je izigran od koalicionih kolega, mada u širem smislu, jer je ta družina koja međusobno nikad nije imala vjere jedni u druge, moralno pohaban i zbog izgubljene potonje nade da će biti ono što mu ne pripada, Ćaki našeg vremena i domaćih prilika, proisteka’ iz zadnje ure Demokratskog fronta kao jedino moguće rješenje, pogrbljen, sporim korakom spušti se niz skupštinske skale. Ni po njega od onakve gromade. Kaˊ da je od njega komad otpao. Blijed, ličio je na onu išćeranu družinu iz PEN centra. A ništa nije kriv. Ono jeste malo, ali ne mnogo kriv. To je što je. Mislio je da pomože. Da vrne državu na čvrste vučko-putinovske noge, pa da spokojan ode u mirovinu. Toliko je valjda zaslužio.

Ali ne da tronožac. Pa ni onaj TV Cidis. Njegovi se uskoprcali pa kao neće oni kako drugi ištu. Oni su pošteni, što bi Kotorani rekli, kao vrata od Šuranja. Jes vala, niko kaˊ brat Abaz sa svojom družinom. Sve moj do moga (Izraz označava grupu ljudi, koji ne zadovoljavaju kriterijume, da bi bili u njoj). Ništa grdno, njihovoga mi obraza!
I dok je razlijegao dolinom plač matere čovjekove za izgubljenom vlašću, pojavi se od kojekuda  Jokšir poljoprivredni i zagrmi. Udaraju munje i gromovi. Trese se Gora Crna. Ljuljaju se temelji. Strašna huka i velika buka.

On reče: Ko to veli da nema Vlade neka izađe da ga viđu!

Muk. Vladin gromovnik  reče što je ima i ode neđe Audijem da olakša dušu. Zna ovaj politički mamac da sitno broji. Pa da ugrabi ako je koja mrva još ostala.

Brat Abaz i dalje na čelu kolonu. Jaše vranca uz usku stazu planinsku. Još mu je samo on ostao potpuno vjeran. Potapša ga, onako bratski i uzdahnu.

E jada crnoga, reče sam sebi moćni aga. Još koji mjesec, pa će zapjevati: A sad adio, a sad adio, i ko zna gdje, i ko zna kad?

Za to vrijeme Ćaki je stigao pred vrata istorije. Pokucao je, ali nema nikoga da otvori.
Ma zašto, zapita se? Sve je uradio kako je trebao. Bio je ministar Vanjskih poslova u Milovoj Vladi. Istaknuti DPS kadar. Pa je onda bio Slobov. Pa malo Koštuničin. Čini mi se da je zakučio i Tadića.

Ugrabio ga je potom DF. Doveli su ga, i kako su zborili kad su ga ćerali, uljudili ga. Obukli ga i obuli, zborili su. I zube su mu načinili. Śećate se da su tražili da ih vrne kad su se pokarambasali, ali on nije htio. Smatrao je da je stekao zubarsko pravo na njih.

Svuđe je bio domaći Ćaki. Baš zbog toga ne bi falilo da nam je premijer. Ne bi bio gori od najgorega. Je upravo sve analize pokazuju da su sva trojica najgori, pa ni jedan ne bi iskakao iz lošeg kolosijeka.

Džabe svako tumačenje. Ne da novoformirani troprstaš druge vjere i nacije. Onaj čuveni sa Skay aplikacije.

Bruka vala. To kod nas može, i niđe više. Doživjesmo da nam brat Abaz izgleda kao kokot među piplicama. Ma nije valjda toliko avanca. A opet, gledasmo ga kako po Adi gliserom čuda čini. Bješe onaj spot za Rada, privremenog spuškog stanovnika i gliser. A bilo bi bolje da je njemu namijenjen pa da glasi: Abaze brate, odakle ti gliser? Ljepše bi mu pristajao. Ka da je s njim srastao.

O ovome će se sigurno pisati još fojeva dosta. Imaće posla Crnogorska akademija nauka i umjetnosti kad se jednoga dana probudi iz višegodišnjeg zimskog sna. Neka ih. Ipak je bolje da snom dubokijem spavaju. Tako će šteta biti manja.

A moglo je biti bolje. Mogao je Ćaki da im reče da je sramota ovo što čine Crnoj Gori i da spušti ruku u parlamentu kad je god svetosavka digne.

Ostao bi zapisan kao čoek.

Ali onda to ne bi bio Ćaki.