Jakovljeva brojanica gluposti

Piše: Slavko Mandić

Dovoljno je bilo nekoliko izjava Jakova Milatovića da bi se dokazalo pomanjkanje njegove političke pismenosti, ali i potvrdila teza da je on ipak slučajni a ne izabrani preśednik Crne Gore. Naravno, uz to ide i sad već potpuno ogoljena ideološka matrica jer, kao i svi politikanti, i ovaj prikriveni ostrašćenik je mislio da više nema potrebe da krije uzajamnu spregu njega i srbijanskih popova u Crnoj Gori. Razumije se, za isključivi interes autokrate Aleksandra Vučića, koji i njega i njegovog prijatelja brata Dritana javno ponižava i smiješta ih tamo đe im i jeste mjesto. Jer oni koji su spremni da izdaju svoju zemlju, nijesu za poštovanje ni onome kojima se daju.

Milatović je imao šansu da se jedno vrijeme krije. To je mogao samo ćutanjem, jer kad je prvi put progovorio bilo je jasno koliko je njegovo političko neznanje. Biseri gluposti učinili su da Evropa sad,  politička tvorevina u koju su ga ugurali njegovi tvoritelji, počne da se urušava i slabi svakodnevno. Prazna populistička priča kroz koju cirkuliše ośećanje duboke praznine besmisla, u koju se nazire interesna kohezija njegove uže porodice u Srbiji, đe se nagomilava bogatstvo, otvorila je oči mnogima. Zato je na izbore izašlo tek 56% a i taj procenat će se zasigurno smanjivati. Njegovoj opadajućoj partiji biće dodiljena pozicija koju su on i njegovi spregatori namijenili Crnoj Gori, zaboravljajući na njenu žilavost i prirodni otpor zlu koji na nju kidiše.

Milatović nije bio izbor. Nije se glasalo za njega. Organizovana anticrnogorska koalicija, predvođena kleronacionalistima crkve Srbije i rusko-srpske destruktivne politike imala je za cilj da ukloni Đukanovića, jedinu prepreku koja im je stojala na putu odbrane crnogorske nezavisnosti i suvereniteta. Zato im je trebao manje poznati lik, bezbojan i siv, naučen na slijepu odanost i poslušnost srbijanskom despotu i popovima crkve Srbije, koji su ga lansirali u političku orbitu, sa zadatkom da završi prljavi posao koji je podanicima namijenjen. Zbog toga je bilo važno da upravo Milatović izađe na crtu Đukanoviću. Malo poznatog izvanjca su podržale udružene crnogorskomrziteljske snage, sve do jednoga. Uz crnogorsku pizmu kojom su zadojeni oni Crnogorci vječno nezadovoljni što nijesu, niti mogu ikada biti kalif umjesto kalifa. Iznogudima je Crna Gora u drugom planu. Zadojeni pizmom koja na ovim našim prostorima savršeno uspijeva, pripomogli su svakom zlu da ostvari naum i tako zabili trn u zdravu nogu vlastitoj državi. Bili su produžena ruka izdajnicima kojima je Crna Gora bila kolijevka, a oni vraćali tako što su žestoko na nju kidisali. Da od nje strva ne ostane.

Zato je Jakov danas preśednik Crne Gore. Čudi to i njega. Zna on koliki mu je domet i da ne može baš mnogo da dobači. Uz svu podršku. Posebno kad počne da otplaćuje dugove. Sad već i narodu postaje jasno da Milojko nije slučajno izopšten iz preśedničkih izbora. Aleksandar se opredijelio i njegov izbor je Jakov. A ovaj će morati da mu vrne i za njega a i za brata koji ima više firmi i kompanija po Srbiji nego što ih je u Crnoj Gori ostalo iza brata Abaza. Zato narod sad za Milom žali. Uočili su razliku koja ih jede i ubija im svaki optimizam. Boje se, grđe će im biti. To je onaj drugi razlog prepolovljenog izlaska glasača na prijevremene parlamentarne junske izbore.

Ne treba velika mudrost da se razumije na koji je način domaći rusko- srpski galopirajući inžinjering kreirao smjenu Đukanovića. Uz pomoć popova Crkve Srbije, obezbijeđena je neophodna većina. Nije ni novca iz „bratske“ Srbije falilo. Poslao Aca koliko je god trebalo, znajući da Milatović razumije da je u pitanju zajam za vraćanje. Ali i da nije, ovaj aparatčik  bi vlastitom ideologu pružio Crnu Goru na pjat, pa da uzme što mu srcu milo. Kumovala je i Evropa, koja sad, kao i dobar dio naroda, kukumače i traži izlaz iz začaranog kruga koji je sama načinila.

Samo što je sjeo na crnogorski tron Jakov je zagrlio trnje. Bečkom Der Standardu je „objasnio“ da je odnos Crne Gore i Srbije kao onaj između Austrije i Njemačke. To je potkrijepio vlastitom činjenicom da nam je isti jezik, ista kultura i da smo nekad bili država. „Mudrac“ je progovorio. I otkrio se, istovremeno. Uvrijedio je Jakov Austriju a da toga nije svjestan. Naravno i Crnu Goru, ali je svakome već tada bilo jasno da ovaj junoša ne razumije crnogorsku tradiciju, istoriju i kulturu. Neodgojen na jaslama nacionalnog ponosa i snažne slobodarske misli, htio je ovaj malac da se dodvori Acu Srbinu i stavi mu do znanja da će mu biti potrebna mirođija čak i za najpokvarenije srbijanske prevarantske političke čorbe. Aco je znao da mu vrati. Zato je Spajiću zabiberio i makao ga, zajedno sa domaćim FRONT-ovcima i UROM iz preśedničke trke. Danas bi priča sigurno bila bila drugačija. Potom ide afera vezana za Do Kvona, kripto valutnog kralja, koji mu je organizovao prijatelj grguravi, s kojim bi da odlučuje o vladi. Udar na Spajića bio je očigledan, ali brat Abaz nije mogao da nađe izvršioca njegovih prljavih nauma. Samo zbog toga je Spajić ostao na slobodi. Ali vremena za nepočinstvo uvijek ima. Treba sačekati. Viđeće se uskoro kojim putem korača rastrzani dvojac.

Jakov je nastavio da niže  brojanicu sopstvenih političkih gluposti. Povodom godišnjice smrti nekadšnjeg crnogorskog preśednika Momira Bulatovića, dokazanog podanika Slobodana Miloševića, za čije je političke apetite bio spreman žrtvovati crnogorsku mladost, Milatović je kazao da će ostati upamćen kao političar dosljedan svojim stavovima, koji ljubav prema Crnoj Gori nije prodavao za lične i porodične benefite, već je život nenametljivo posvetio Crnoj Gori.

Laž Jakove i to je tvoje pravo lice. Bulatović je imao šansu, ali mu nažalost Milošević nije dozvolio da ima vlastitu ličnost. A on za nju nije imao ni snage ni hrabrosti. Śetićemo se i njegove izjave da će građani na kraju godine, zbog uvećanih zarada moći da kupe “nova polovna kola”. Za one koji se odluče da ne kupe nova-stara kola, Milatović predlaže da se vrate na selo jer će moći da kupe čak tri krave. Bio je tada ekspert  Krivokapićeve vlade.
Bezbojan, sa jasnom dozom pomanjkanja kućnog vaspitanja, sa izraženim nedostatkom konzumiranja istine kao vrhovne etičke vodilje, idealan je bio upravo ovakav lik iz novostvorenog ešalona kleronacional šovinizma. Namazan mastima na koju se lijepe lažljivosti i prevarantske kreacije, čiji je zadatak ubijanje sopstvene države, pelcer se pokazao potrebno nedostojnim za podlu plansku osmišljenost. Mnogo je izjava koje su tamna strana crnogorskog vrhovnika Milatovića.

A što ako je tačna ona da je, kao tadašnji ministar ekonomskog razvoja u noći između 4. i 5. septembra 2021. godine, dok su trajali protesti na Cetinju, kazao da je, zarad ustoličenja mitropolita Joanikija, prihvatljivo žrtvovati živote deset Crnogoraca? On je to odbacio. I neki drugi su kazali da to nijesu čuli. Istina, ima i onih koji koji su takvu izjavu potvrdili.
Ako i nije, ostaje pitanje što je on radio u čuvenoj var sobi u kojoj se odlučivalo kojom će mukom, zarad ustoličenja srpskog popa na Cetinju, Crnogorce da muči aktuelna vlast? I dio kriminalnog miljea sa dugim cijevima kojima je gostoprimstvo i novac obezbjeđivala crkva Srbije.

Oće li biti dovoljno bojnih otrvova, šok  bombi i gumenih metaka kojima će da udare na crnogorsku mladost, žene i đecu? I da im kičmu lome. Bio je tamo, viđelo se jasno. A ako je bio, neće biti da je ćutao. Da se narod prije izbora  priśetio makar ovog dijela  Jakovljevih  izjava, danas bi mu zasigurno bolje tice pjevale? Ovako, neka nam je svima  Bog u pomoć.