Piše: Nikola Samardžić
U osnovi moderne državnosti je nacija nastala homogenizacijom kojom je upravljala centralna vlast potiskujući moć feudalaca i klera. Savremena demokratska nacija postavljena je na osnove usklađenih uzajamnih komunikacija, formalnih simbola zajednice, i prava u jednakosti. Racionalna vizura nacije upućuje pre svega na sinergiju pojedinačnih i korporativnih interesa. Mistično biće nacije obesmišljeno je u demokratiji čija je suština u pluralizmu individua i njihovih sloboda, koje se vremenom šire i produbljuju. Mistifikacija nacije ujedno je njena demonizacija, njena jedina uloga je mobilizacija protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, obično nepostojećeg.
Jugoslavija je dva puta nestala. Nije uspela da homogenizuje celinu, da nametne simbole i funkcije zajednice. Jugoslovestvo nije bilo uverljivo pred frustracijama i besom svake od udeonih nacija i većih manjinskih zajednica. Jugoslavija nije bila demokratska i liberalna osim delimično u elitističkoj kulturi, vremenom sve manje i tamo, i vodila je pogrešnu spoljnu politiku ostajući izvan procesa evropske integracije.
Nezavisnost Crne Gore bila je potreba za čistim računima, odgovor na odustajanje Srbije od evropske integracije i susedskog pomirenja. Labava zajednica bila je moguća tek do atentata 2003. Ali to javnosti u Srbiji nikad nije bilo dovoljno jasno. U kontinuitetu samozavaravanja, crnogorske vlade su od proglašenja nezavisnosti 2006. smatrale da su time svi poslovi završeni, da je srpsku politiku moguće izolovati, a bilo je i snaga koje su rušile sebe same. Crnogorska državnost je bila slaba i u nepovoljnim međunarodnim okolnostima. Već 2008. nastupila je globalna finansijska kriza s razarajućim delovanjem na demokratije koje su već bile u izvesnoj regresiji, susedna Srbija je zapalila ambasadu SAD i poklonila NIS Rusiji koja je iste godine okupirala Gruziju. Slabost države, njenih institucija i nevladinog sektora, uključujući kulturu i obrazovanje, dopustila je da se ponovo otvori srpsko pitanje. Srpska politika uverila je Srbe i deo Crnogoraca da nezavisna država u EU-NATO strukturi, umesto u ruskoj, nije u njihovom interesu.
Zvanična srpska politika pobedila je u Crnoj Gori pre svega kanalima koje je obezbedila crnogorska vlast: Pink, SPC, kultura, obrazovanje. Zvanična identitetska politika bila je slaba, neubedljiva, postajući alternativa. Tako se cela nacija svela na alternativu. Izbori 2020, i izbori u Podgorici koji su okvirni model opštih, izneli su novu većinu koja je privukla glasove onih koji sebe smatraju umerenim, dok ih zapravo privlače srednjaške relativizacije. Politička kultura podvedena je pod lažnu dilemu izbora između crnogorstva i srpstva, umesto nacionalnog dogovora o zajedničkoj efikasnoj državi koja ulazi u EU. Zato je Abazovićeva i Vučićeva tehnologija puzajućeg državnog udara namenjena uništavanju institucija i odustajanju od EU.
Masovne demonstracije su 1996-1997. primorale Miloševića da, pred međunarodnom misijom, prizna krađu lokalnih izbora. Ključna slabost srpske politike je odustajanje, koje je usledilo, od stalnih, upornih pritisaka i na establišment i na većinu u društvu koja nije u stanju da donosi racionalne odluke. U okolnostima u kojima Crna Gora nema Ustavni sud, institucije razvaljene a Skupština u dinamici državnog udara jedina preostala funkcija Predsednika je ona od koje se može očekivati da zatraži međunarodno posredovanje, OSCE ili EU, i od zapadnih aktera da pojačaju diplomatske misije pred delovanjem ruske agenture.
Šef Vučićeve putinovsko-udbaške diplomatije Ivica Dačić zatražio je od Zapada da Srbiji ponudi još jednu ruku, kako bi pustila onu rusku. Slabost Zapada, posmatrana sa stanovišta interesa Crne Gore koja je većinski i dalje jasno opredeljena za EU, dopušta da se njegova poruka smatra razumnom, i u toj sasvim suprotnoj vizuri. Evropska integracija nije samo birokratsko pregovaranje, ona je procedura hrabrih odluka za budućnost.