Sticaj trauma

Piše: Vlatko Sekulović

Tragedije koje je srpsko društvo doživelo u dva dana izazvale su efekat trauma u sticaju, jedne jedinstvene velike traume čiji sociopsihološki poremećaji nemaju presedana, a koje ćemo dugo osećati. Srpsko društvo, inače visoko traumatizovano usled raspada šireg, jugoslovenskog, okvira smisla, ratova, politički motivisanih ubistava, ekonomske i društvene tranzicije, opterećeno nedefinisanošću sebe u ideji, fizičkoj osnovi (teritoriji i stanovništvu) i institucijama, doživelo je izuzetno jak potres sopstvenog smisla uključujući i politički poredak. Čovek se najviše plaši besmislene smrti, kako navodi Ernest Beker oslanjajući se na delo Oto Ranka, a smrt deteta je po sebi besmislena. Strah koji je izazvalo masovno ubistvo dece uzdrmao je smisao postojanja sistema u srpskom društvu i samog društva. Razmere društvene opasnosti ovog zločina ogledaju se i u tome što se dogodio u jednoj od primarnih „oaza“ sigurnosti društvenog života, podrivajući jednu od ključnih referentnih tački našeg postojanja i svakodnevnih rutina, školu. Nemoć pravosudnog sistema da objasni ovaj zločin i preduzme sve neophodne mere društvene zaštite koje su pretpostavljene u drugim slučajevima, dodatno pojačava osećanje nemoći. Drugi zločin, sam po sebi tragičan, pojačao je već prisutan opšti osećaj straha, tuge, neverice, beznađa, dodatno remeteći funkcionisanje individua i zajednice. Analiza ovih događaja zahteva izuzetan napor promišljanja, a rizik je da ostane na parcijalnim zaključcima poput onih koji će ovde biti izloženi.

Svaki zločin je splet uticaja situacionih faktora i psihičkih elemenata počinioca uslovljavajući multidisciplinarni pristup analizi zločina i rasuđivanje prema pravnoj logici koja podrazumeva utvrđivanje relevantnih činjenica, pravnu kvalifikaciju i podvođenje pod hipotezu krivičnog zakona. Utvrđivanje prirode krivičnog dela i uzročno-posledičnog odnosa počinje na najširem društvenom okviru koji daje opšti kontekst u kom se delo desilo, npr. u uslovima rata ili mira, pa se potom sužava na neposrednu društvenu realnost. U ovom radu fokusiraćemo se samo na određene karakteristike počinjenih krivičnih dela na nivou opšte odgovornosti, a koje se mogu utvrditi na osnovu uverljivih informacija koje su dostupne široj javnosti, kao i na jedan događaj između dve tragedije čiji se društveni značaj zanemaruje.

Kult oružja, vojničkih veština i sile su elementi koji su prisutni, prema informacijama dostupnim u javnosti, u oba počinjena zločina. Počinilac masakra u školi posedovao je veštine koje nije naučio igrajući igrice ili gledajući filmove, već trenirajući sa ocem na posebnim vežbalištima, u streljani i paint-ball okršajima, simulacijama „lova“ i oružanih sukoba. Istovetne osobine zločinca, prisutne su i u drugom zločinu, u figuri oca, vojnog lica. Uz navedeno postoji i druga sličnost, a to je dostupnost oružja, pištolja, odnosno automatske puške. Ove okolnosti upućuju na značaj slavljenja oružja i sile kao „porodičnih“ vrednosti svojstvenih militarizmu koji je prisutan u oba slučaja. Veličanje oružja i vojske kao izraza militarizma, (izložbe oružja, vojne vežbe, vojne parade, privilegovan status vojnika, itd.) nisu svojstvene srpskom društvu samo u poslednjih trideset godina, već su iskazivane i u periodu socijalizma u kombinaciji sa dogmatskim aspektom tada važeće ideologije, kako ukazuje Bojan Todosijević. Međutim militarizam je dobio poseban značaj u ratovima za teritorije kao posledice ustanovljenja političkog cilja stvaranja teritorijalno što veće „nacionalne“ države. Sudeći prema iskustvima Italije, Nemačke i Japana tokom Drugog svetskog rata, koje su tada takođe imale za osnovni politički cilj proširenje ili navodnu odbranu „nacionalne“ države,  preduslov „ozdravljenja“ ovih društava bilo je odricanje od rata kao ključne identitetske promene u smislu umanjenja značaja militarizma kao načina osmišljavanja zajednice, kako je definisano u savremenim posleratnim ustavima ovih država. Međutim, tragedije ratova za teritorije krajem devedesetih godina prošlog veka u srpskom društvu nisu imale za posledicu odricanje od rata i militarizma. U sistemu vrednosti srpskog društva dominiraju militarističke sklonosti, a pristup maloletnim licima streljanama, kao i organizacija paravojnih kampova,  percipirani su kao prihvatljiv model vaspitanja i ponašanja, koji ne nailazi na posebnu društvenu osudu zato što se ne doživljava kao društveno opasan ili potencijalno društveno opasan. Šta više, u dominatnom ideološkom kontekstu večnog sukoba in-grupe (nas) i out- grupa (njih), vladanje „vojničkim veštinama“, „vojnička disciplina“ i posedovanje oružja postaju poželjne vrednosti u funkciji odbrane i opstanka grupe, tj. „naroda“. Sklonost ka kažnjavanju (strogost), odnosno primeni represivnih mera (kazne) je još jedna od karakteristika svojstvenih kompleksu stavova i vrednosti dominantne ideologije u srpskom društvu koji karakteriše militarizam, etnocentrizam, hronično sužavanje empatije i dehumanizacija ljudskih bića, a koju možemo definisati pojmom nacionalizam. U tom smislu i ne iznenađuje reakcija na navedene tragedije koja nije imala u fokusu saosećanje prema žrtvama, već želju za kažnjavanjem zločinca, „neće videti svetlo dana“,  dehumanizacija počinioca, „hitlerovskog monstruma“, u nacionalistom kontekstu „napada na narod“.

Dehumanizacija žrtava u svesti počinioca ova dva zločina, predstavlja jednu od upadljivih karakteristika, posebno kod prvog zločina.  Prema raspoloživim podacima, počinilac zločina u osnovnoj školi, svoj plan egzekucije je unapred planirao i izvršio vrlo efikasno, raspolažući neophodnim znanjem i veštinom upotrebe vatrenog oružja, a svoje mete, buduće žrtve, obeležio je kao „prioritet 1, prioritet 2,….“. Individualni odnos zločinca, deteta, prema svojim žrtvama, deci, odlikuje potpuno odustvo percepcije žrtve kao ljudskog bića, dehumanizacija. Ovaj odnos nije dugovan isključivo psihičkim (patološkim) osobinama zločinca i ne može se odvojiti od društvenog shvatanja vrednosti ljudskog života i sistema koji se uspostavlja radi njegove zaštite. Početak proces dehumanizacije, obezvređivanja značaja ljudskog života i dostojanstva u srpskom društvu se može smestiti u period neposredno pred raspad i tokom raspada bivše jugoslovenske društvene zajednice.  Dehumanizacija ljudskog bića bila je pre svega usmerena ka drugim etničkim zajednicama u opštem kontekstu sukoba oko kontrole teritorija i formiranja novih „nacionalnih“ država kao izraza nacionalističke ideologije. Obeležavanje svojih budućih žrtava bezličnim pojmovima izraz je istovetnog procesa dehumanizacije žrtava nemačkog nacionalizma u Drugom svetskom ratu, koji su logoraše obeležavali brojevima i obraćali im se koristeći brojeve. Dehumanizacija pripadnika drugih socijalno relevantnih grupa, u datom ideološkom i političkom kontekstu, dovodi do dehumanizacije i u okviru grupe. Kako primećuje Gistav Gilbert u svom delu „Psihologija diktature“ dehumanizacija out-grupa (drugih, različitih) ne može proći bez dehumanizacije sebe samih (in-grupe). Dehumanizacija pod kojom se podrazumeva oduzimanje svojstva ljudskog bića drugima po bilo kom osnovu (vere, nacije, rase, uverenja..), ima kao svoju neminovnu posledicu opštu desakralizaciju ljudskog života, sam ljudski život gubi vrednost. Posledica dugog delovanja procesa dehumanizacije na stavovsko-vrednosnu orijentaciju prema ljudima, je ta da Srbiju kao društvo karakteriše hronično nizak stepen međuljudskog poverenja i visok procenat zastupljenosti stava da je ljudska priroda inherentno zla. Dominantna stavovsko-vrednosna orijentacija definisana na nivou srpskog društva je nepoverenje prema „različitima“ po bilo kom osnovu, uključujući i političke razlike, uzrokovana konstruktom, stereotipom, o „zloj ljudskoj prirodi“, pripadnika „out-grupe“, „različitih“, koji dominira u javnom prostoru. Dovoljna metoda za potkrepljenje ove tvrdnje je prosta opservacija upotrebe rečnika koji dominira u javnom prostoru. Pojmovi koji izražavaju negativne stereotipije prema različitom u konkretnom srpskom političkom kontekstu vezuju se pre svega za etničku ili političku pripadnost, a u nekim situacijama se i poistovećuju: „ološi“, „hijene“, „džukele“, ili „oni koji misle da su Hrvati su ustaše“, „oni koji misle da su Crnogorci su Milogorci“, itd. Procesi grupne identifikacije, političke ili etničke, u opštem stalnom kontekstu opsadnog stanja (neprijateljskog okruženja) indukuje i izrazito sužavanje empatije, nesposobnost doživljaja  drugog ljudskog bića. Selektivna asocijacija ili greška pripisivanja, dodatno pojačavaju prethodne karakteristike, te u tragičnim događajima stereotipije funkcionišu kao filter koji propuštaju percepciju onih dela koji će potvrditi sterotip, „zlu ljudsku prirodu“, a one koji protivreče stereotipu, dobra dela koja dokazuju „dobru ljudsku prirodu“, biće neprimećena. U takvom pogledu na svet, krivičnopravna zaštita osnovnih ljudskih vrednosti se urušava jer je osnovni predmet zaštite, ljudski život, izgubio svoju svetost, a norme gube autoritet što neminovno dovodi do stvaranja uslova za proliferaciju društveno neprihvatljivog ponašanja.

Navedene karakteristike analiziranih zločina, militarizam i dehumanizacija, su izrazito snažne u srpskom društvu i iz razloga tabloidne i „reality“ nemilosrdne eksploatacije. Mediji koji plasiraju tabloidne i reality sadržaje, dominantno utiču na formiranje sadržaja za „diskusije“ na društvenim mrežama i imaju ulogu svojevrsnih amplifikatora prethodno navedenih stavova i vrednosti sa ciljem indukcije negativnih osećanja poput straha, mržnje i zluradosti, a radi vezivanja publike, ostvarivanja rejtinga i šerova. Osnovni ciljevi ove aktivnosti su kumulativni: propaganda ideoloških stavova i sticanja dobiti, profita. Tako indukovane emocije su gradivno tkivo ideja superiornosti u kombinaciji sa pretnjom, koja se potom usmeravaju protiv pripadnika  različitih grupa (etničkih, političkih, verskih, itd.) u zavisnosti od političkog oportuniteta, odnosno korisnosti.

U prethodno opisanom kontekstu i kauzalitetu traume u sticaju, odigrao se košarkaški meč Partizan-Real Madrid između dve tragedije, koji se može analizirati sa užeg bezbednosnog aspekta i šireg, socijalnopsihološkog. Uprkos visokom riziku imitativnog efekta u uslovima kolektivnog šoka, nesigurnosti i straha, održan je događaj koji po svojoj prirodi predstavlja afektivnu kontradikciju sa ubistvom devet lica u školi i skup izuzetno visokog bezbednosnog rizika u datim okolnostima masovnog prisustva publike i rastrojstva sistema bezbednosti. Sportsko nadmetanje koje u konativnoj grupi psihičkih funkcija prvenstveno izaziva radost, održano je u kontekstu kolektivne tuge usled nasilne smrti dece. Utakmica je izvedena uz  simboličke rituale koji su još više potencirale afektivnu ambivalentnost: polaganje cveća pred Arenom, minut ćutnje, itd. Posebno indikativan primer ovog afektivnog nesklada je podela utakmice na dva dela: prvo poluvreme kada publika nije navijala i drugo kada je navijala. Karakteristika šizofrenije, raspolućenosti ličnosti jeste i afektivni nesklad, suprotnost emocija. U konkretnom slučaju navedene košarkaške utakmice, radi se o slučaju namernog, društveno organizovanog oblika indukcije nesklada u osećanjima, istovremene tuge i radosti. Odluka o odigravanju ove utakmice izražava visok stepen emotivne hladnoće u međuljudskim odnosima koju je upečatljivo iskazao gradonačelnik Beograda, bivši sportista Šapić, pozivom svojim sugrađanima da „na mestu gde obično čekamo i proslavljamo naše najsrećnije (sportske) momente…da odaju poštu nesrećno stradalim žrtvama i da baš na mestu najvećih radosti pokažemo saosećanje sa žrtvama i porodicama nesrećno stradalih naših sugrađana.“. Pandan takvoj indukciji suprotstavljenih emocija bi bilo održavanje svadbi na grobljima, kao u televizijskoj seriji „Crna svadba“ emitovanoj na RTS-u ili sahrana u sportskim halama.

Nejasni su motivi odluke o održavanju navedene utakmice koja je istovremeno  socijalnopsihološki poremećaj po sebi i čin izazivanja daljih socijalnopsiholoških poremećaja, uprkos apelima da se predmetna utakmica odloži i jasnim rizicima koje je nosila, na nesreću izraženih i u vremenskoj konsekvetnosti sa drugim zločinom, egzekucijama po šumadijskim selima. Svakako jedno od mogućih objašnjenja, je robovanje etici ubeđenja, koju karakteriše a priori odbijanje mogućnosti promene stava i diskvalifikacija promišljanja i prilagođavanja kao nepoželjnih vrednosti i izraza slabosti. Ovo objašnjenje se uklapa u gore navedeni kompleks emocija i stavova koji čine gradivno tkivo, matricu, nacionalizma i koji zahteva političke lidere u takvom mikrokosmosu, kako navodi Gilbert, koje odlikuje beskompromisna čvrstina i brutalnost, etnocentrizam obojen paranoidnošću, lojalnost in-grupi i neprijateljstvo prema out-grupi. U društvu kojim dominira nacionalizam, ljudska prava i slobode postaju „dekadentne demokratske moralističke vrednost i sentimentalnost“, a stav apsolutna istina za sledbenike etike ubeđenja izražene u rečenici koju često koriste „da jednom kada donesu odluku o nečemu, ništa na ovom svetu ih ne može pomeriti“. Etika ubeđenosti je funkcionalno nužna za konstrukt nepromenljivosti i vremensko-prostorne uniformnosti nacionalnog identiteta, odnosno nacije kao osnovnog, nepromenljivog, večnog i „svetog“ pojma nacionalizma.

Svrha ovog teksta je da doprinese prevazilaženju kolektivne traume izazvane tragedijama koje po svojim posledicama prevazilaze okvire srpskog društva, ako se ima u vidu samo činjenica da je najmlađi najmasovniji ubica u zabeleženoj istoriji kriminaliteta u svetu, dete koje je odraslo u Beogradu. Ocene da je sistem socijalne kontrole zakazao su opravdane, ali ne samo zbog nestručnosti i disfunkcionalnosti procesa, već i zbog ideologije na kojoj sistem počiva kao medijatora između psihičkih elemenata i društvenih procesa, zbog njenog svojstva da predstavlja funkciju društvene okoline koja daje odgovore individui kako bi mogla osmisliti sebe i svet u kome živi. Naime, nije samo pitanje kako je moglo trinaestogodišnje dete da ide u streljanu, već i zašto je otac vodio dete u streljanu? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u domenu urušenog socijalnog zdravlja, prema definiciji Ujedinjenih nacija, koje karakteriše izraženo prisustvo negativnih osećanja (straha, mržnje, zavisti, itd.), agresivnost kao suprotnost mirne koegzistencije i percepcija ugrožavajuće društvene sredine. Militarizam i dehumanizacija su karakteristike mentaliteta opsadnog stanja u kom se srpsko društvo nalazi već decenijama. Odricanje od rata, zaštita ljudskih prava i sloboda i detabloidizacija javnog prostora su najopštiji preduslovi prevencije besmislenih zločina kojima smo, na našu nesreću i žalost, bili svedoci.