Za aktuelno.me
Piše: Novak Adžić
Štampa širom ondašnje Kraljevine SHS, ali i u inostranstvu, pisala je o suđenju generalu Vešoviću koje se odvijalo u Beogradu februara 1921[1]. Od strane unitarno-centralističke štampe u državi KSHS, pogotovo onoj podvalsnoj beogradskom režimu, i jasno anticrnogorskoj, proslavljeni crnogorski vojsvođa i ministar vojni, brigadir (general) crnogorske vojske Radomir Lukin Vešović bio je demonizovan i žrtva hajke kao politički zatvorenik.
O generalu Vešoviću dok se nalazio u pritvoru u Beogradu pod istragom, kao i o njegovim suđenju izvještavao je i list Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, organ njenog okružnog odbora pod nazivom „Crna Gora“[2] krajem 1920. i početkom 1921. godine[3]. Sudski proces protiv generala Vešovića odvijao se pred građanskim sudom, pošto se Vojni sud, iako je Vešović bio vojno lice sa visokim oficirskim činom, penzionisani divizijski general (raniji brigadir crnogorske vojske), oglasio nenadležnim. Navedeni list donosi članak pod naslovom „Vešović pomilovan“, u kojemu na uvredljiv način komentariše ličnost i djelovanje generala Vešovića tokom prvog svjetskog rata[4]. Motivi takvog reagovanja i napada na generala Vešovića bili su političke prirode, jer su radikali, pa i njihovo stranačko glasilo, Vešovića smatrali svojim ideološkim i političkim protivnikom, te nijesu birali sredstva i načine samo da ga difamiraju i ocrne u javnosti.[5]
Sudski proces u Beogradu 1921. godine protiv generala Vešovića bio je montiran. I bio je klasični politički proces. O tome suđenju pisala je detaljno i beogradska „Politika“. Ona je objavljivala uvredljive i kletetničke tekstove o Vešoviću koji se trebali da posluže kao logistika u sudskom procesu, koji mu je pripremljen, organizovan i upriličen, nakon što je prethodno uhapšen i nevin držan godinu i tri mjeseca u zatvoru pod istragom za krivično djelo „veleizdaje“, kao i da budu sredstvo pritiska na beogradski sud kako bi izrekao Vešoviću osuđujuću presudu. Nije samo napadan Vešović kao okrivljeni, već i njegov branilac na sudskom procesu advokat dr Sekula Drljević.
Početak sudskog procesa „Politika“ je ispratila opširnim člankom na naslovnici od 11. februara 1921. godine[6] od naslovom „Suđenje đeneralu Vešoviću“. U podnaslovu tog članka izdvojeno je i sljedeće: “Jutros je u varoškom sudu počeo pretres radomiru Vešoviću uhapšenom pre 15 meseca, kada je pokušao da pobegne u Rumuniju“. U članku se ističe da je Vešović „D’ Anuncijev saveznik.“ Potom se kaže se i ovo: “U noći između 17. i 18.novembra 1919. godine đeneral Radomir Vešović izašao je još uveče iz svoga stana na Zereku. Zajedno sa njim bio je i njegov sin noseći neke paketiće. Dva sata docnije jedna policijska patrola koja je krstarila duž dunavske obale, zatekla je dva lica baš u trenutku kada su htela sesti u čamac. To su bili đeneral Vešović i njegov sin. Policija je već od ranije dobila naredbu da motri na Vešovićevo kretanje i baš toga dana imala je izveštaj da se on sprema da sa svojim sinom pobegne u Rumuniju. Pošto bi ga na lađi poznali, on se bio rešio da se čamcem spusti niz Dunav. Vešović je međutim, poricao da je hteo da beži. On je, veli, samo hteo da se osveži vožnjom na čamcu, pošto je oronuo zdravljem. Šetnja po noći u novembru!…
Vešović je, na osnovu onoga što se odatle o njemu znalo, uhapšen. Izvesno vreme zatim, sproveden je u Mitrovicu. Ali, prema izveštaju koji je otuda dobijen, on je bio pokušao da beži iz Mitrovice, te je sada stavljen pod najstrožiji nadzor. Letos je ponovo vraćen u Beograd gde je istraga nastavljena. I sada, nepunih petnaest meseca nakon hapšenja, njemu danas počinje suđenje u prvostepenom sudu za varoš Beograd. Optužen je za veleizdaju.
U januaru mesecu 1919.godine, dakle na tri meseca po oslobođenju, Radomir Vešović, bivši brigadir crnogorski, postavljen je za đenerala u našoj vojsci! Vlada koja nije stigla ni da počne stotinu važnijih stvari, stigla je da jednog bivšeg majora crnogorske vojske[7] avanzuje za đenerala! Razume se da taj njen akt nije mnogo obradovao Crnu Goru i u Beogradu kao da se to odmah osetilo. Novome đeneralu rečeno je u Ministrastvu vojnom da će biti određen na službu u Skoplju. Ali kako je od tog obećanja prošlo mesec dana, a on nije tamo upućen, Vešović zapita jednog dana kad će biti poslan. Tada su mu rekli da odmah ide u Skoplje, jer je naređenje već poslato, a kad stigne, tamo će mu se staviti jedna kancelarija na raspoloženje, gde će on proučiti sve vojne uredbe i propise naše vojske, kako bi, pre no što primi komandu nad vojskom, bio upoznat sa svim onim što mu je za to potrebno.“ …
U tome članku navodi se pored ostalog da je Vešović ubrzo napustio Skoplje, nakon sukoba kojeg je imao sa Milošem Leskovcem, kasnijim šefom policije za Bosnu i Hercegovinu. Politika dalje piše: “Vrativši se u Crnu Goru, on je preduzeo najživlju akciju protiv današnjega stanja. Preko italijanskih oficira u Medovi, stupio je u vezu sa bivšim kraljem Nikolom, i kako tvrde svedoči skupio je najpokvarenije ljude u polju Smajlage Čengića kod Kolašina gde su se dogovorili da dignu ustanak u Crnoj Gori. Glavni napad je trebao da bude od Boke Kotorske između Herceg-Novog-Risna, gde je bilo mnogo italijanske vojske. Taj napad imao je da počne 3. oktobra 1919.god. A da bi pobunjenike što više raspalio, Vešović im svečano objavi da kralj Nikola čeka sa prikupljenom vojskom u Medovi, i da je Miloš Medenica, brigadir, organizovao za pobunu celu Moraču i Rovca. Cilj ove pobune bio je: poubijati oficire, narodne poslanike, opštinske predsednike, predstavnike vlasti i sve uglednije ljude koji su za jedinstvo, pa izvršiti prevrat u Crnoj Gori.
Odmah posle tog dogovora Peruta Vučelić, „kurir“ Vešovićev, preda našoj vlasti na Cetinju Vešovićevo pismo na italijanskom jeziku, koje je ovaj bio po njemu poslao italijanskom konzulu u Skadar. U tom pismu Vešović je tražio od italijanske vlasti pomoć u novcu, municiji i vojsci, kako bi što pre mogao podići ustanak, „jer mu još jedina želja na srcu leži, da učinim prevrat u Crnoj Gori“.
Vešović je, izgleda, saznao da je zavera otkrivena i tada je pokušao da umakne u Italiju gde ga je, s jedne strane, čekao Danuncio, a sa druge strane poverenici bivšeg kralja Nikole. Međutim, to mu nije pošlo za rukom, jer je odmah stražarno sproveden u Beograd. Ovde je pošto je završeno saslušanje nad njim, pušten slobodno u varoš dok se istraga ne završi, ali je i dalje bio pod najstrožijim nadzorom. Videći da se stvari okreću rđavo po njega, Vešović se rešio da beži preko Rumunije.
Istragom je utvrđeno sve što tereti Vešovića. On takođe priznaje što je izneto protiv njega i što je utvrđeno svedocima, ali nikako ne priznaje da je pisao ono pismo na italijanskom jeziku. Međutim, veštaci su utvrdili da je to njegov rukopis….Njegovi branioci su na pretresu, koji je jutros počeo, dr Sekule Drljević zlo poznati bivši ministar bivšeg kralja Nikole i dobro poznati dr Živko Topalović“[8].
Sudski proces protiv generala Radomira Vešovića izazvao je veliku pažnju u političkim krugovima na prostoru KHSH, i u crnogorskoj političkoj emigraciji. Optužnica protiv generala Vešovića, tok sudskog procesa protiv njega, bio je predmet interesovanja kako listova: nejskog „Glasa Crnogorca“, ženevske „Libre Serbia“, tako i brojnih štampanih medija u KSHS.
Značajnu pozornost u praćenju sudskog procesa protiv generala Vešovića davala je, kako smo rekli i citirali, i beogradska „Politika“, koja je na svojim stranicama o tome često i opširno pisala. „Politika“ od 15. februara 1921. godine nastavlja sa serijalom tekstova o suđenju generalu Vešoviću. Ona i tog puta pristrasno komentariše to suđenje. Objavljuje članak pod naslovom „Vešović je kriv“, u kojemu se veli:
“Sud je utvrdio njegov zločin, ali zbog amnestije nije mogao biti osuđen. Juče je u prvostepenom sudu za varoš Beograd nastavljeno suđenje đeneralu Vešoviću. Mnogobrojna publika, koja je ovoga puta prisustvovala pretresu, ostala je do kraja mirna, izuzevši nekih ispada jednog tzv.republikanca, koji je stojao na čelo manje grupe nezadovoljnih crnogorskih đilkoša, Vešovićevih prijatelja.
Celo prepodne bilo je posvećeno isključivo Vešovićevoj „završnoj reči“, u kojoj on nadugo i naširoko priča o svojim „patriotskim podvizima“ i stradanjima. Tek u jednom malom delu odbrane on se dotiče i onih činjenica koje ga njaviše terete: izjave svedoka, i pisma pisanog italijanskom konzulu u Skadru, u kome kao što je poznato, traži pomoć za otcepljenje Crne Gore od Srbije. Razume se da cela njegova odbrana u tome smislu nije ni najmanje otklonila sumnju u njegove izdajničke mahinacije, već je naprotiv, pojačala još više uverenje, da je Vešović čovek koji i ubuduće ozbiljno preti miru naše ujedinjenje domovine, kao što je to on na jednom mestu u zavijenoj formi i istakao.
Govoreći o izjavama svedoka, koji su na jedan sjajan način dokazali sva njegova prljava preduzeća, Vešović nema drugog načina da ih obesnaži, sem da ih kvalifikuje kao svoje neprijatelje i prodane duše. Što se pak tiče samoga pisma, on zbunjeno izjavljuje da je to jedan naročiti falsifikat jednog od onih pisama, koje je on tobože slao savezničkim snagama u Valoni i na solunskom frontu, tražeći od njih oružje, novac i municiju, za oslobođenje Crne Gore od Austrijanaca. Samo se po sebi razume da ovde ne može biti ni reči o istinitosti takvog njegovog tvrđenja, pošto je već poznato da od svega toga ne bi ni u ovom slučaju bilo ništa, jer su tada Austrijanci bili gospodari i Albanije i Jadrana. Produžujući dalje svoju odbranu punu protivrečnosti, Vešović pokušava da obesnaži sve ono što ga tereti, odbacjujući čak i izveštaj odjeljenja za identifikaciju, kojim je utvrđen njegov rukopis u inkriminisanom pismu.
Zatim se Vešović ponovo vraća na stanje u Crnoj Gori, i traži da se smesta ukinu sve omladinske organizacije i guvernerstvo na Cetinju. U protivnom, veli on, onda i tamo treba obrazovati pokrajinsku vladu, jer Crna Gora ima najviše prava da to zahteva, i sama bi na taj način dobila punu ravnopravnost sa ostalim plemenima.
U „dodatku“ svoje odbrane Vešović jednim jedkim tonom napada na beogradsku štampu, osuđujući je da ona tobože hoće da utiče i na sud samo da se on baci u tamnicu. Ali svi oni, produžuje on dalje, zaboravljaju da sam ja bio taj, koji sam spasao srpsku vojsku, srpsku vladu pa i samog vladara; zaboravljaju da sam zbog svoje buntovničke naravi bio ucenjen od Austrijanaca, tolikom sumom novaca, koja za moj nesrećni narod predstavlja pravo Krezovo bogatstvo. Završivši time svoju odbranu, Vešović prilaže hrpu novina, u kojima je razgolićena njegova izdajnička radnja, i traži da se pusti ispod suđenja kao nevin, da mu se povrate sva prava i da mu se plati odšteta za svo vreme provedeno u zatvoru.
Po svršenom isleđenju sud je našao da je postojanje dela, zakonskim dokazima utvrđeno; sud je stekao uverenje da je pismo pisano italijanskom konzulu u Skadru, Vešovićevo lično delo, poklanjajući na taj način punu veru iskazima svedoka a naročito izveštaju odeljenja za identifikaciju. Pored toga sud je našao da ovo delo ne treba podvesti pod paragraf 89. Krivičnog zakona, kao što je to učinio državni tužilac, već po drugi deo paragrafa 90. Kriv. Zakonika, koji predviđa kaznu do 5 godina robije. Ali kako su kraljevim ukazom od 28. novembra 1920. god. amnestirana sva veleizdajnička preduzeća u Crnoj Gori, to je sud rešio da se optuženi đeneral Vešović pusti ispod suđenja, ali da plati sve sudske troškove.
I tako je se, blagodareći jednoj srećnoj okolnosti, spasao kazamata jedan od najvećih smutljivaca, s kojim država i dalje ima da računa isto onako, kao sa Saksom, Frankom, i ostalom kompanijom. Prijatelji Vešovićevi, koji ih istina na pretresu nije bilo mnogo, oduševljeno su pozdravili ovo sudsko rešenje, a branioci njegovi bili su naročito zadovoljni.“[9]
Ovaj glavni dnevni list ispolajava svoje nezadovoljstvo rješnjem beogradskog prvostepenog suda koji nije osudio generala Vešovića. U tom smislu „Politika“ od 17. februara 1921. objavljuje članak „Vešovićeva osuda-jedna pogrešna presuda“, u kome kaže: „Pre tri dana, u ponedeljak popodne, prvostepeni sud za varoš Beograd izrekao je presudu po krivici đenerala Vešovića. Sud je, kao što smo već saopštili, utvrdio da je Vešović učinio zločin, koji je kažnjiv po paragrafu 90.Krivičnog zakona, ali da za to delo ne može biti osuđen pošto su ukazom od 28. novembra 1920.godine, amnestirana sva veleizdajnička preduzeća u Crnoj Gori.
Izgleda, međutim, da je sud u ovom slučaju sasvim pogrešno postupio i da je Vešović trebao biti osuđen, kada je već njegova krivica utvrđena. Jer sud ni u kom slučaju nije imao da proširuje amnestiju, i na ona krivična dela, koja nisu obuhvaćena ukazom od 28.novembra prošle godine. Jer u tome ukazu izričito se kaže:
“Da se oprosti kazna lišenja slobode svima licima, na teritoriji Crne Gore, osuđenima zbog dela iz člana 85. i 87a.tačkab, Kaznenog zakona, izuzevši ona, koja su osuđena i radi zločina razbojništva.
Da se obustavi krivični postupak protiv svih građanskih lica na teritoriji Crne Gore, koja se nalaze pod isleđenjem, zbog dela iz člana 85. I 87a, tačka b, Kaznenog zatvora“.
Kao što se vidi u ovoj amnestiji, nema ni pomena o krivicama iz člana 90. Kriv.zak., te prema one ne mogu ni biti amnestirane na osnovu gornjeg ukaza.
Amnestirana su izrično dela iz članova 85. i 87a Kriv. zak., i amnestirana su izrično građanska lica, a kod Vešovića nije ni jedno ni drugo slučaj.
Prema tome Vešović ima da bude osuđen.“[10].
Beogradska “Politika” bila je egzemplar klevetničke kampanje protiv generala Vešovića, koji je bio uzorni i zaslužni crnogorski patriota.
[1] O sudskom pretresu generalu Vešoviću opruženog da je radio na „otcjepljenju Crne Gore“ od KSHS uz pomoć stranog faktora za djelo „veleizdaje“ pisali su i: Beogradski dnevnik, Preteres đeneralu Vešoviću, III/191, 33, 2; 34; 3;35;1; „Socijalist“ I/1921, 23; 3; 24;3; Narodni listy, 12. XII 1919. 3, članak Optužba protiv generala Vešovića u Beogradu 11. decembra, ,; Narodni listy, 9. I. 1920, 2, General Vešović pred sudom, „Narodni listy“, Suđenje generalu Vešoviću, 17. II 1921, 2, „Epoha“, IV/1921, 627,2 članak Afera generala Vešovića; Viđeti o tome i dr Dušan Martinović, „Radomir Vešović 1871-1938“-biografija, „Portreti“; CNB; Cetinje, 1998, str. 41-70.
[2] „Crna Gora“, broj 20, od 21. XII 1920. strana 3 objavljuje u rubrici „Dnevne vijesti“ –„Afera Generala Vešovića“, vijest u kojoj navodi: „Gradski sud je završio potpuno rad po aferi generala Vešovića. Antropometrijesko odjeljenje utvrdilo je identičnost pisma na talijanskom jeziku, koje je nađeno kod generala i koje ga tereti najviše. Pošto je Vojni sud oglašen za nenadležan, generalu će suditi građanski sud“.
[3] Vidi: „Crna Gora“, broj 6, 28. I 1921, str. 3 kratki članak naslovljen „Đeneral Vešović“.
[4] „Crna Gora“, broj 13, 22. II 1921, str. 2 piše i ovo: „Po aferi Vešović izrečena je presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe. Sud je motivisao ovu presudu tim, što je Kraljevom amnestijom poništena krivica za koju je optuženi nađen kriv. Pri odbrani pada u oči bombasto samohvalisanje Vešovićevo: On je 1915. kaže bio gospodar Skadra; on Vešović spasao je od propasti srpsku vojsku, Glavni Štab i Srpskog Kralja! Nema tu ni pomena o crnogorskoj vojsci. Ne…on, Vešović sve je to učinio. To uostalom nikog ne iznenađuje ko poznaje bolesnu ambiciju i ludu grandomaniju ovog čovjeka, sa kojim je i protekla ova bijedna afera, zbog koje je i ranije toliko zla i kvara nanio ovom narodu“.
[5] „Crna Gora“, broj 77, 14. X 1921, Ljubomir A.Bakić „Vešović se brani“ (17 nastavak) strana 3
[6] „Politika“, Beograd, broj 4599, 11. februar 1921. str.1
[7] U pitanju je neistina. Vešović je bio brigadir, a to je bio generalski čin u crnogorskoj vojsci.
[8] Ibidem
[9] Politika“ broj 4603, Beograd 15.februar 1921. na strani 3.,
[10] „Politika“, broj 4605, Beograd 17. februar 1921., strana 1.
*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala aktuelno.me i autora teksta