Priča za malu đecu

za aktuelno.me

piše: Željko Vukmirović

Pa, šta sve možeš u Crnoj Gori kada radiš za srpsku crkvu?

Kao prvo, baš kao u priči za malu đecu, vazda ćeš moći da se voziš helikopterom sa poglavarima srpske crkve. Panoramska povlastica. Čak ćeš imati i razdragane putnike, sve u cilju nipodaštavanja države u kojoj živiš, radiš i ostvaruješ prihode. A i da pripomogneš u ostvarivanju materijalne dobiti za interese te iste srpske crkve, a i države iz koje ona potiče. Malo manastiri, malo crkvice, malo livade i šume. Sve u prilog smanjivanja državnog vlasništva nad teritorijom Crne Gore. Jer, koja Crna Gora… To ćeš bar uvijek moći da kažeš. I da tu Crnu Goru negiraš. I da ti niko ne smije ništa.

Onda, kad već radiš za srpsku crkvu, vazda ćeš moći da domicilno stanovništvo, naročito ono sa crnogorskim identitetom, nazoveš bagrom, pojuriš niz ulicu, prospeš po njima dimne bombe i suzavce, da se baš malo zabaviš, a i malo kočiš sa automatskim oružjem u rukama. Ispred biranog manastira, naravno. Još ćeš moći da napraviš par prigodnih fotografija i snimaka na tu temu.

Pri tome, vazda ćeš na “na vezi” moći da držiš bar pet kriminalnih grupa širom Crne Gore. I da se dičiš time. Molim? Nije mala stvar. Organizacija je čudo.

A i vazda ćeš moći da grupu od 70-tak tinejdžera nazoveš turistima koji su skroz “spontano” u Vladičinoj bašti i neposrednoj blizini cetinjskog manastira “totalno spontano” odigrali kolo uz pjesmu “Veseli se srpski rode”. A i da rasprodaš priču o kasnijem kamenovanju njihovog autobusa u kojem niko od tih 70 tinejdžera, sa 70 mobilnih telefona, nije uspio da snimi to kamenovanje.

Vazda ćeš moći da uživaš u privilegiji besprekorne organizacije.

I priči za malu đecu.