Marko Vešović, SVAŠTARA: Pomen

Za aktuelno.me

Piše: Marko Vešović

U knjizi “Pop Maca i devet pljevaljskih žena” Budo Simonović navodi da je pop Milorad Vukojičić, novopečeni srpski svetac – tićili se, legli se – pred sudom priznao da je u proljeće 1944. godine u Pljevljma ubio,  pored ostalih,  Zoru Karamatijević, suprugu partizana i čuvenog slikara Piva Karamatijevića, i Milicu Janketić, majku Miše Janketića, slavnoga beogradskog  glumca, a ubijena je zato što je bila žena komandanta partizanskog bataljona Radomira Janketića koji je uhvaćen i poslan u Grčku, u Pavlos Melas, mjesto na periferiji Soluna koje nosi ime grčkog nacionalnog junaka i bilo pretvoreno u njemački konclogor, gdje je bio i Mihailo Lalić. Koji je o  tim danima napisao roman Raskid. Čitao sam kao đak i njegovu prvu verziju, od koje je Lalić, ne pisac već  robijaš samoosuđen na vječito argatovanje, naknadno napravio romančinu.

Sjetih se da su  Mišu Janketića, u Šahovićima, oduvijek svi zvali Cile. Imao je vikendicu kraj Ljuboviđe, i svako ljeto u njoj boravio. Voljeli su ga svi, ”jer je, brate, običan”. Jednoga Šaovićanina sam pitao: Šta ti to znači? “Ponaša se kao da  nije čuven”.

I zauvijek sam upamtio da je Cile u intervjuu pomenuo mog đeda po majci: “Onda mi dođe đed Simeun, sa flašom prepečenice, začepljene oklasinom, i kaže: ‘Dobro nam došo, Ćile“. Moj pamćenje je pjesničko: oklasina je ovu rečenicu učinila vječnom. I vjerujem da je Simuen jedini od Šaovićana u Cilevom nadimku izgovarao “Ć“ umjesto “C“.

Svega jednom u živo sam vidio Mišu Janketića, više se ne sjećam ko me s njim upoznao, pričali smo podugo, a pamtim češće dojmove nego činjenice: po znanju zavičaja Crnogorac, po ponašanju Beograđanin. I jedino se sjećam da je rekao:  ”Kad se nasmiješ, ličiš na ujaka Šora”. Koji  se zvao Svetozar,  a turski nadimak je trebalo da ga čuva od vještica.

Ali Šaovićanka Darinka Pušeljić, partizanka, jednom je rekla  na ulici: ”Kad se nasmiješ, ko da se preda mnom obrete tvoj otac”. Draža mi je ova uspomena.U  mladosti sam se mnogo i često smijao, iz stotinu razloga, možda najviše zato što  su zubi bili najljepše što sam imao, i što sam prvo izgubio, ali nisam znao da sam time svom ocu omogućavao da, nakratko, oživi nam mom licu.

U mom  romanu Rodonačelnik pominje se Radomir Janketić.

»Gospođu pomiluj, što veli Drago« — kaže Simeun. »Sve je to, jadan, vazda bio goli podvirep.« »Nijesi ni ti bio partizan nad partizanima« — veli Bogdan.

»Jesam ih stotinu puta na konak ustavio. I naijo. I napio. I kraj vatre ugrijo.« »Jesi, davao si. Imao si i okle. A davao si i onim drugim. I cijeli život, mnoge koje  je put nanio kraj tvoje kule, zvao na ručak i na praznu priču. I zato se nemoj hvaliti davanjem partizanima.« »Ne falim se, no je tako bilo. Oni drugi su nosili ne pitajući me. A partizanima sam nudio ko svojijema: četiri zeta sam ja imo u šumu. «Pa, biva,  nek oni za te krvave gaće po Bosni?« »Stara panjina nije nikud prispjela«, brani Darinka oca. »Koja panjina?Nije on ni sad star a ne prije tridesetak godina.Šija mu se crveni kao u haračlije!« Glasno se nasmijah: đe nađe haračliju? Čuli su moj smijeh.

»Idi, bogoti, viđi šta je s njim«, veli majka Bogdanu, kao da sama ne smije ući u moju sobu. »E, čudo od onoga đeteta! Ispametiće od knjiga. Posvunoć njiri u njih.« »Dijete, no šta«, gotovo se naljuti Bogdan. »Ima ga kao pola kobile, a za te još je makanja!“ Pa viknu: „Diži se više! Šta gnjiješ vazdan u toj postelji.«

I nastavi da muštra Simeuna: »Veliš: panjina?« — pita, iako je to majka rekla. »A eto si pri boljem životu no ova ti kćer. Kad vas vidi zajedno, čoek koji vas ne zna zakleo bi da ti je starija sestra.» »Nije ga ni mojijem leđima bilo lako. Iljadu puta led me ubio okle sam se nado da će me ogrijat sunce. Čudi me kako mi se ove kosti još drže jedna s drugom? I kako me nijesu sprigali ništaljudi, ko mnozinu, sto puta boljih i žešćih no ja.«

»Umio si se ti, Simeune, kad je trebalo, poskrajnuti«  »Mlogo je i mene zla ubilo za Drugoga Rata, ako i nijesam jurišo na bunkere. »No slušao sam i kako je bilo kad se na Talijane kretalo četrdeset i prve. Prva naša puška, vele, pukla je na te i na tvoga brata!« »To  je Andrija izvodio komendiju s tazbinom… Teško si mogo nać čoeka toliko ponešena za tazbinom, ko što bješe vaš otac.« » Za njega se imalo i još ponešto reći, osim da je tazbinu,  ko  svilen jagluk,  nosio u njedrima.« »Imalo je, kako ne. Pečene su  to oči bile na megdanu!« »Pa što je pucao na te i Petra, ako vas je toliko volio?« »Šalio se, čuješ li šta ti velju.« »Kretalo se u pogibiju, kome je bilo do šale? Kad ste bježali ispred njegovih zrna, jeste li mislili da je to šala? Kako ono bješe, majko?« — traži Bogdan pomoć od Darinke, hoće da baš Simeunova kćer ovo ispriča. »Ne znam ja, ne pitaj mene. Ne pantim ni šta je juče bilo«, nećka se majka, iako je stoput prepričavala ovo zbitije. »Samo opleti. Neće im spasti srma sa oružja! Ti si  vazda glavu davala za istinu. Onu ni po ocu ni po stricu.

»Kad se krenulio na Talijane četeres prve, trojica ih je bilo iz Krokočeva: Radoš Vlaović, Dragomir Tripković, i tvoj otac … « »Pobrkala si: na Talijane se krenulo listom. Tek poslije, kad je trebalo ostaviti žene, i otići u udarni bataljon u Bjelasicu, svi su poskrajnuli guzicu, osim te trojice.« »Okle listom? Krokočevljani su višinom otišli u četnike.« »Boga ti, šta to pričaš? Tada nije bilo ni partizana ni četnika, no su svi još bili u jednoj kumbulji. Poslije su se oni podijelili. Jesi li to stala matufiti?« »Bolje ti znaš što si bio od čeperka, no ja, je li?« »Ne znam bolje, no je tako bilo. To svi znaju. »More bit… A znaš, kad su otišli u Bjelasicu, kako se selo smijalo: Blagoš nama, ode ćoravi Andrija su dva druga da nam donese slobodu iz šume!«

»Ne obigravaj okolonaokolo. Pričaj o svom, a ne o mom ocu«. »Kad su bili kod kuće Bukilića, zovne Andrija: O Simeune, o, Petre! Ajte da bijemo Talijane. Šta ste se skrili ženama pod raše? A Mijojka Petrova će: idi ti pa gubi glavu, ne zovi Simeuna i Petra da ti u tome bidnu društvo. A Andrija okreni pušku, pa k njima  dvaput: tan, tan! A Mijojka zakojevitezaj: kuku njoj, ubi Andrija … «

Kojevitezati je zvati u pomoć i upućeno je onom ko je vitez, kog tuđa muka može zaboljeti kao rođena. U takvim riječima spava istorija mog plemena kao med u saću. Ta riječ čuva pamćenje na vremena kad su čete za otpor Turcima, upalim u Crnu Goru, skupljane poklicima: A, ko je vitez, neka dođe na ždrijelo, kako piše i u Mažuranića. Kojevitezati. Riječ prepuna svjetla, a kazuje stoljetnu muku živovanja.

»To bi trebalo u knjige unijeti!« kaže Bogdan. »U koje knjige?« »Sve će to, ne boj se,  proknjižiti onaj što se smije sam sa sobom… E, što vas ne pobi, mlakonja! Sad bi u istoriji pisalo : Od prve ustaničke puške u Tomaševu pogiboše domaći izdajnici Simeun Tapušković i brat mu «. »Sve se bojim e ne umiješ nagrađivat i pridavat!« »Šala na stranu, ali tu mi nešto nije kako valja. Motao si se svud, obretao se i gdje treba i gdje ne, pa je grijeh što nijesi bar i dva dana, makar zalutao, u partizane. To ti manjka  da ti se život zaokrugli«, veli Bogdan, odjednom mekim glasom. Čudne li ljubavi, koja se najradije ispoljava u vidu  kaplarskog muštranja djeda, i tek ponekad izbije proplamak nježnosti, kao sad, kad unuk žali što ljepotu starčeva stogodnjeg postojanja krnji to što nije bio u partizanima.

»Deset mjeseci sam ja bio onamo« ,veli djed, gotovo stidljivo. »Đe ti je to onamo?« pita Bogdan. »Deset, velim ti«, ponavlja djed, ne želeći da ulazi u duge i široke o svom partizanstvovanju. »To mi je novo. Da sam juče umro, ponio bih u grob žalost što je moj Đedo mislio da se preko zetova može boriti za današnjicu.« Novo je i za mene. Što li o tom djed nije zapodijevao priču?

»Novo je za te sve što je ljucko u tvojeg Đeda. Ti u pamet bilježiš samo ono što mi ne valja. Da sam i crkvu podigo, ni to ne bi došlo do tvojega uva «. «Imaš li svjedoke za to?«  »Misliš: prolagao se pod staros? Vodnik mi je bio Novak Ašanin, a komandir bataleona Radomir Janketić.« »Mora da se nijesi proslavio kad nijesi imao petlje da preda mnom o tome zucneš ni jednu«, kaže Bogdan.

 Meni se pričini da to što sad jegleni sa mojim bratom možda nije čitav Simeun jer ga može biti ko zna na koliko mjesta! Zaboravili smo da je Simeun seljak koji ni porezniku nije htio otkriti broj kutnje čeljadi. I koji je za vrijeme rata sklanjao žito u razne trapove.

»To si se ti bojao da ću raspitati kakav si u šumi bio? Pa bolje je da se ne zna da je nijesi ni onjušio ?«»Eto ti, pa se raspitaj«, kaže Simeun spokojno. »Kasno je sad, Sićo,  kasno. Oni s kojima si vojevao za slobodu davno su pod zemljom. Mrtva usta ne govore. Fino si ti to udesio«.

P. S. Svog nastarijeg brata Momčila u romanu sam nazvao Bogdan, jer je Darinka prije njega rodila dvije šćeri: Milevu, nazvanu tako po našoj tetki iz Trepče, i Milicu, koju smo u kući zvali Plača. Pa je baba Staka, majka mog oca, snahi rekla: Ako i treće bude žensko, kupi prnje i  seli iz ove kuće.Jer se Staka bojala da će Darinka  u nas zavesti tapuškovski običaj: njena majka Jovana, prije Svetozara, rodila je zaredom jedanaest šćeri. Da je Momčilo bio žensko, Marko ne bi bilo. Pjevala sam kad mi je nasto, nijesam znala da sam svoje veliko zlo rodila, govorila je Darinka. Jer su oboje imali Simeunovu huju i često su se  grozno svađali.

Kasnije, pitao sam Momčila ko je Radomir Janketić. Rekao je: Cilev otac. Kao zarobljeni partizan poslan je u njemački logor u Grčkoj. Vjerovatno nisu znali da je komandant bataljona, jer bi ga strijeljali. Pobjegao je iz 1ogora i poginuo kao Markosov partizan. Cile je sinu nađenuo ime Radomir, po đedu,  kao Momčilo mlađem sinu Velimir, mada ga svi zovemo Baćko.

Ovo je moj pomen ne samo Radomiru, već i srpskome moralu koji četničke koljaše proizvodi u svece. Tićili se, legli se, rekli bi u Papama.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta