MARKO VEŠOVIĆ: Nemam sitno

Marko Vešović

U Titovoj ulici, riđi otac vodi riđeg sinčića za ruku. Prolazi jako stara i jako pogurena žena u crnom,  gleda preda se, ide sporo. ”Tata, šta ona teta traži? Šta je izgubila?” – pita dijete. ”Sve, moj sine”, odgovara otac. „Sve je izgubila“.

Prođem semafor, onaj prema robnoj kući u Radićevoj, a u susret mi dolazi čovjek onizak, sijed, proćelav, drap mantil na njemu, kravata i uredna košulja, štap mu u ruci, jedva se vuče. Drhturi kao od zime, koje inače nema, ili kao od vjetra, a nema ni njega. Prilazi k meni, po dijagonali:

„Izvinite, gospođo», kaže, „ja sam penzionisani inženjer“. Rekao je ime i prezime, nisam ih upamtila, ali bila su muslimanska. „Ja sam nekad bio gospodin. I ko zna koliko mostova sagradio. Sad nisam ništa. Molim vas, imate li šta da mi date“.

Ja u novčaniku imala dvadeset maraka i sad mi krivo što mi je bilo mrsko svratiti na pijacu da kupim zeleniša za Ivanu. U stvari, nije mi bilo mrsko nego sam, nakon pet časova predavanja, bila krepana. “Vjerujte da nemam sitno“, kažem.

On stoji, gleda, ćuti. “Imam dvadeset maraka“, i osjećam se pomalo kao krivac.

„Blago vama“, kaže, glasom koji neću zaboraviti. Pokosile su me te riječi. Imalo je u njima djetinje iskrenosti i najtežeg očaja. Mene, sa dvadeset maraka u tašni,  smatra sretnicom!

Okrećem se: gdje bih mogla da rasitnim novčanicu? Jer ne mogu da mu dam sve. Iako bi, pomislila sam na tren, možda trebalo. Ali nikako ne mogu: imam dijete.

Radnja Delikates bila mi je najbliža. Kupim četiri (nečitljiva riječ) za šest maraka. Vraćam se natrag. On produžio dalje, izgubio nadu, ali je išao toliko sporo da nije prešao ni deset metara. Prilazim mu. Da mu dam četiri marke, nekako mi malo, i vadim deset. Dajem mu. Pogleda koliko je, pa kaže: „Nemojte, gospođo, ovo je puno“. “Nemam  sitno“, ponovo mu kažem. On ponovo zahvaljuje. Ponovo se „duboko izvinjava“ što mi je smetao. „I ja sam, gospođo, nekad bio gospodin. I ja sam davao. Sad nemam ništa. Sad sam niko“.

Naknadno dopisano

Mada mi je oduvijek bilo dvojbeno vjeruje li Gordana u Boga, nikad je nisam pitao, to sam ostavljao da bude isključivo njena stvar, to nek pripada njenoj najskrovitoj intimi, sramio sam se pitati je, to bilo nešto kao kad se muž kod žene raspituje o njenim prethodnim ljubavnicima, šta imam vršiti prekopavanja po voljenoj, nisam Šliman. I možda bih, šta ja znam,  otkrio ruševine Boga, što ne bih volio jer, koliko znam Marka Darina, za te ruine bih morao optužiti i sebe, ali je uistinu bila stvorena na božju. Darinka bi rekla: „s anđelom čeljade.“

Prem ateista, često sam govorio i pisao da poštujem svih deset pravila kućnog reda zatefterenih u Bibliji, možda i zato što je i na mene djelovao onaj Bog koga su Gordani, u njenom djetinjstvu, popovi u kosti utjerivali. Gordani je život pristajao, kao saliven, a meni je živjeti nekad bilo ravno skandalu. Zato je umrla prva.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala aktuelno.me i nosioca autorskih prava