Za aktuelno.me
Piše: Marko Vešović
U proteklom ratu, ponekad sam kušao zamisliti šta bi rekla Darinka Simeunova da je doživjela ovaj kijamet i, od toga zamišljanja, vazda bi mi sinulo maličak provedrine nad glavom. To je jezik napravljen od istog od čega je bog stvarao svijet: od Lima. Tako sam rekao u pjesmi.
Jednom gledam Vojislava Šešelja kako pištoljem prijeti beogradskim studentima, i mislim: šta bi rekla Darinka, da ovo gleda?
”Viđi onu magaricu s levorom! Našta ih ono podmorava? E, isti vaki milicajac svaki dan mi je dolazio u kuću četeres devete kad vi oca ubiše. Uzme bajonet i ovako njim riška po slamaricama.
Ama reče li mi ti da je ovi Šešelj profesor? E, pa onda blesava sam što mu se čudim. Vazda je profesorima bilo medeno pit đačke krvi. Šta misliš, koliko su ih ovi naški profesori oćerali pod zemlju?”
Drugi put u Londonu, kad sam doznao sadržinu Ženevskog sporazuma koji je potpisao Šaćirbej, i shvatio da je njime zavazda stavljena tačka na ovu “šarenu Bosnu”, kako ju je zvao Ćamil Sijarić, koju sam u ratu zavolio triput više nego ikad prije, izveče sam u hotelskoj sobi pokušao prizvati Darinkine riječi:
“Razvališe Bosnu, a majko?”
I, opet čuo Daru, iz nekog prostora ni van mene, ni u meni, nego onako: “A bogomi, sine, mora da je valjala, čim su toliki sa sviju strana skočili da joj punu u čorbu. Da nije valjala, ne bi je niko ni pipnuo, ne boj se, no bi trajala iljadu godina“.
DARINKA I STRINA SAVA
Sanjao sam svog brata od strica Miljana: kori me što branim Turke. A ja mu velim: „Tvoj je otac bio četnik. To ti daje pravo da u svako sveto doba kreneš njegovom prtinom. Ali moj otac je bio partizan pa se, bezbeli, zna i moja prtina“.
Sad mi je pomalo čudno: u snu nisam osjećao ni mrvu ljutnje kad me Miljan prekonosira što „plačem za Turcima“. U snovima sam ili bolji ili gori nego na javi, a teško je reći od čega to zavisi.
Moj najstariji brat Momčilo, koji je rat dobro upamtio, jer je deset godina stariji od mene, često je našem stricu Radomiru vadio vodu:
„Šta ti imaš pričati? Tebe i tvoje društvo Njemci su samarili, a sad se rasfilozofirao. Jesu, jesu, samarili su vas, striko, nemoj pričati da nijesu“, dodao bi Momo, mada stric, kome je njegova majka Staka nađenula ime po generalu Radomiru Vešoviću, nije rekao ni crne ni bijele.
“Ma kakav on četnik”, govorila nam je s osmijehom Darinka. “Kad vaš otac iz bataljona svrati kući, pa ide uz našu bašču kraj đeverove kuće, Rašo izleti s puškom, proturi je kroz ogradu i viče iz mozga da ga selo čuje: Jesi li doša, Mošovo kopile?! A Velimir veli: Ajde, avetinjo, ne viganji! Ne uzimaj mi obraz pred narodom!“
Misleći o Miljanu, sjeti sam se njegove sestre Mike: “Kako to, boga ti, da se Darinka Vešović bolje sahrani od moje majke?“, pitala je više ne pamtim koga. „Čime je to zaslužila? Nije Darinka bila bolja od moje majke!”
Ove riječi zaturio sam negdje u glavi da mi ne bace sjenku na Miku koju sam volio, a opet su iskrsnule kad više nisu mogle ništa pokvariti. Mika je imala pravo na svoje mišljenje o strini Savi koje, na žalost, ne znači mnogo u poredbi sa mišljenjem najmanje hiljadu duša koje su, kad je Darinka umrla, ušle u kuću da nam izraze saučešće.
Strinu Savu su cio vijek služili, a Darinka se žrtvovala za druge. I umjela dočekati i ispratiti svakoga. Dobro, strina Sava je bila bolesna.
“Kad je uvati zaduva, lice joj pocrni ka oni šporet“, pričala je Darinka.
Ali, kao sve seoske žene koje legnu na meko, Sava je često, barem tako se vjerovalo, bila bolesnija nego što jeste. Car Jurat je govorio: „To su one žene te su bolesne trinaest mjeseci u godini“. Ali sve to nije možda važno. Ne možda, nego stoposto nije. Darinka se bolje sahranila od Save zato što je “rodila i podigla bolju đecu“, rekao je Bojo Čoveljić.
A ovo mi je pričao brat od tetke Velibor Vujović, sin Jasnin. Na dan Darinkine sahrane, na vrhu varoši, negdje kod kuće Vida Brkovića, vidio je dvojicu nepoznatih ljudi, stali kraj autoputa, gledaju žalbenu povorku, i jedan pita: „Ko je umro?“
„Darinka Vešović. Iz velike sirotinje četvorici sinova dala fakultet u šake. Jedna fina porodica iz Rakonja. Onaj žuti, to joj je unuk. Dok je bio manji, gledao sam ga kako se po jarkovima karta sa kojekakvićima. Poslije srednje škole, ujaci ga pritegli, završio fakulet i danas radi u Beogradu. Iščinio se čoek od njega“.
Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta