Za aktuelno.me

piše: Marko Vešović

1.Već sam nekoliko puta u svojim knjigama rekao: dokle god pišući mognem učiti, sa mnom će biti sve u redu. Kao zakovani ateista, shvatio sam da mi se živo jebe što je pop Risto Antihrist, stoga će konačni naslov ove knjižice o njemu biti Donjomorački prdonja.

2.Nakon mjesec dana provedenih u kućnom pritvoru, skroz mi otišle noge, najvažniji sastavni dio mene, jer mi je hodanje glavni i jedini učinkovit oblik borbe protivu smrti. Dok smo mi starci bili pod ključem, nisam šetao po svojoj sobi, jer od toga teško da ima šta besmislenije, nego sam sjedio za kompjuterom iza kojeg već dvadesetak godina ionako ne ustajem, ali sam patio što ne mogu jednom  dnevno obići svoju pokojnicu na groblju Svetog Josipa. I Noge mi sasvim obnejačale, često sam padao i lupao glavom o patos, pa sam povjerovao, s obzirom na ono što mi u rodnom listu piše, da sam zauvijek dobio starački hod.

Prije neki dan, sa prijateljicom Milicom Lazić Bošković, drugaricom iz studentskih klupa – oboje profesori književnosti u penziji – vraćao sam se kući, ona sa srpskoga groblja Sveti Marko, a ja sa katoličkoga Sveti Josip, koja su jedno uz drugo.“Da te ispratim do Marindvora, pa ću onda na trolejbus za Dobrinju“, kazao sam, ali smo se usput zapričali i pješke došli čak do Hrasnog, gdje sam donedavno stanovao. „Dok sam brbljao, noge mi proradile“, velim blažen. Kao uvijek, Milica je na rastanku dodala: „Predavanje će se nastaviti“. A ja se sjetih: kad su Manojla Banovića iz Rogatice pitali: “Kakav ti je ono kum što se ko međed penje po kruškama“, komšijama je odgovorio, što čitalac ovog portala već zna: “On je profesor profesorima“.

Pamtim da sam Milici – Laza Kostić je rekao da je to najljepše srpsko ime,jer znači mala mila – ispričao najnoviji crnogorski vic koji mi je mejlom poslao Redžo  Dizdarević, maksilofacijalni hirurg u penziji i moj drug iz bjelopoljske gimnazije. Šiša se Milo  Đukanović. Pita ga frizer : „Ada viđeste li, preśedniče, što čine posrbice u Budvu ?“ „Vidio sam“. „A viđeste li popove u Nikšić?“ „Jesam, jadan“. „A litije u Berane ?“ „Ama što me samo za Srbe pitaš ?!“ „Lakše mi je da vas šišam kad vi se digne kosa na glavi!“

Milica je pričala o svom rodnom selu Koprivni između Doboja i Modriče, s lijeve strane rijeke Bosne, idući iz Sarajeva, a u mjelu se ispravila: “Izvini, nije s lijeve već s desne strane. Moja orijentacija je katastrofa”. Koprivna je prostorno bila kao grad, ali je imala manje kuća, i u njoj sam „mogla reći svakom Dobar dan / A da me taj ne pita ni šta sam ni ko sam“, kako je kazala u jednoj pjesmi. Sjetila se i svog brata koji je, pjan, s društvom pjevao u kafani: „Radnička je rekla klasa: nema spasa bez Đilasa“,i dobio 29 dana zatvora.

A u meni smjesta proradiše rime: „Ostroški je svetac reka, / Stog ponavljam za njim i ja / Da u CeGe nema veka / Svetosavlju bez Amfija “. Prva rima koja kresne nekad odredi hoće li to biti pjesma ili pesma. Pogotovo je merak rimovati rekâ i veka. I ovakve sitnice zbore zašto ću biti Jugoslaven dok mi nad glavom ne zvekne krampa koju Šantić zove krasna. Jugoslavenstvo, uostalom, i jest patent koji su izumili Hrvati protivu Februarskog patenta koji im je oteo slobodu.

Kad sam došao kući, dodao sam stihove: “Jednom neće lekarski prst / Napipati mu puls / I s Ristova će groba krst / Za Nezavisnu biti plus“ koji su parafraza, što ih ne lišava vrijednosti: glavno je da nisu gola fraza.

Telefonirao sam zatim Šekiju Radončiću: „Kako je ono pop Rile zipio crkvu braći Hrvatima?“ A Šeki će: „Katolička Crkva Sv. Ilije, koja se nalazi na poluostrvu Plagenti u Dobroti, upisana je na Srpsku pravoslavnu crkvu”, kako je objavila podgorička Pobjeda. Crkva Sv. Ilije datira iz 15. vijeka, a SPC ju je, navodi Pobjeda, 1996. godine u strogoj tajnosti prepisala na svoje ime“. U pokušajima resrbizacije Crne Gore, Antihristu je malo svega, malo mu bilo zemlje na grobu.

Potom sam napisao treću strofu: „Risto tri desetleća, za zeca / U šumi, delje ražanj. / A ovo samo dopola je šala: / Po uzoru na partizane koji, meseca / Novembra,

proglasiše Titu za maršala  / Marko Darin je Amfija nazvao Mali Draža, / A njegovoga  paža / Gojka Perovića – malim Ristom, / Jer njih dva su isto: / Iz sveg što to kopile / popovsko danas peva / Vidi se da je pile / Iz jajca Amfijeva“. Nek čitalac doda naslov ovoj pesmi koja mi je bilo malo,pa sam, jer umijem učiti kad pišem, staru pjesmu prečinio u novu i bolju.

RATNI HUŠKAČ

Nisam bio u Morači, i ne znam reći

Đe je Gornja, đe Donja.

No znam, Risto je jedan od najvećih,

U svemu Srpstvu, prdonja.

 

Nekada, dok je s oltara grmio, ko Dušan Silni –

I iz njega će, mislio sam, iznići trava.

Doduše SrBska. Svaka mu riječ bješe budilnik

SrBstvu koje, ko međed, u snu zimskome spava.

 

Taj sve crnogorsko gleda

Kroz naopačke okrenut durbin.

Zato u Crnoj Gori ima samo Raca,

A svaki od Crnogoraca

Sin mu je kurbin

Jer ga je skroz

Načinio Broz.

A riječi mu od leda:

Od njih svaka se jela vita

Osuši, ako nije sorabska. U onoliko mesa

Okle onolik otrov, silila me da se pitam

Ova mitronosna njuška

Koja je u žurbi

Bjesomučnoj, orbi et urbi

Obznanjivala: Huškam,

Dakle jesam.

 

No razumjeti treba takve osle:

Nije htio da bude besposlen

Dok Srbi ne traže ništa novo –

 Samo carstvo Dušanovo.

Stoga sopstveno burukanje

Taj vol je čuo ko gukanje

Gušanovo.

I još ga čuje tako.

 

Vlastiti prdež

Svakom

Veoma lepo vonja,

Ali ovaj prdonja

Još lažunja kao s Obilićeva konja

I laži mu se krde

Jer neprestance

Svaka rađa blizance.

 

Moja Dara iz Rovaca

Rekla bi da bliznad baca.

I dodala: kad u ime Srpstva laže –

Tu ćuskija ne pomaže.

Napomene

1) Kad me pitaju zašto mi na grobu piše da sam Jugoslaven, ponekad kažem: Risto Sotona svakog Crnogorca smatra kurvinim sinom,jer mu je Broz jebo mater, pa mi je iščlaniti se iz njih bilo lakše – manje je posla – nego Rista ubiti iz levora zato što je moju mučenicu Darinku proglasio kurvom. Dalmatinski leksemi kurbin i osle (magarce) nisu tu tek zbog rime već i da odvoje moj pjesnički od mog svakodnevnog jezika. I mada Nikolaj Njekrasov kaže: “Pjesnik možeš i ne biti, a građanin biti moraš”, meni je vazda bio mnogo važniji prvi: kao pjesnik morao sam biti i ostati Jugoslaven.

2) Za nemontenegrinjce: one glasove koje volovi, kopajući papcima, ispuštaju pred megdan, u mom djetinjstvu zvali su burukanje. Nekad mislim: iz burukanja svih velikih srpskih prdonja čuje se Morača Donja.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta

 

guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
Nišin kiljan
Nišin kiljan
21.06.2020-10:25 10:25

Bezbožno ali I ne ukusno!