Crkva, kontrarevolucionar

Piše: Dragan Veselinov (Pobjeda)

Često se pitamo kada je Crkva postala protivnik znanju. Oduvek je to ona bila, još od onda kada je nastala. Ali je u porođajnoj nauci u XVI/XVII veku pop postao neprijatelj onda kada je Vatikan zabranio da se u Crkvi koristi Galilejev durbin i teleskop, kako se ne bi videlo nebo, ptica na grani i društvo na ulici.

I kada je zabranila njegov mikroskop da ne vidimo svet manji od nas za koji Crkva nije znala da postoji. Pop je postao neprijatelj nezavisne škole onda kada je u XVI veku Vatikan odlučio da zabranjuje nepodobne knjige i zaveo Index librorum prohibitorum, a njihove autore proganjao do smrti.

Pop je neprijatelj škole jer je svoju smrtonosnu bajku o prirodi i društvu koju kradljivo naziva vero-naukom proglasio za jedino tačnu doktrinu zvezda i sveta i napao nauku i filozofiju. Nema veronauke – stari i prihvatljivi termin je vero-učenje koji je Crkva napustila da bi proizvela iluziju da je vera isto što i nezavisni nalaz istraživača posebno od XVI veka naovamo. Vera nije nauka, jer se zasniva na bespogovornom autoritetu starih govornika, vera se ne proverava empirijskim činjenicama i svoje stavove formuliše kao večite ,,dogmatske“ istine i menja ih jedino posle krvave žrtve naučnika.

Pop je neprijatelj škole jer je protivnik slobode i humanizma i uči omladinu da ukloni svaki ustav koji zabranjuje patrijarhu da bude nebirani predsednik države koji bezgrešno sledi uputstva Boga, stvarnog predsednika planete Zemlje.

Beogradski pop je neprijatelj škole jer uči decu i omladinu da je Bog Srbin i da je istrebljenje drugih naroda put u raj. Pop je neprijatelj škole jer je samoubistvo ljudskog roda u manastiru kao idealne škole ljudi pobožio u kultni ideal za devojke i momke i time stvorio kulturu smrti. I pop je neprijatelj muzike, slikarstva, fudbala, smeha, seksa i ljubavi među ljudima. Plačljive ikone Isusa i Marije su njegovo jedino dozvoljeno umetničko delo i raspoloženje, a groblje mu je najdraža ispovedaonica gde žrtve koje je pobio uzaludno moli za oproštaj.

Ko god misli da je danas drugačije, vara se. Jedino je maska popova danas drugačija. Svakako je lepo što se papa Jovan Pavle II izvinio Galileju 1992. godine, ali mu je za to bilo potrebno 360 godina. To i jesu prosečno potrebne godine za Crkvu da stigne svaku novost u društvu.

Nemojmo se zavaravati da su pravoslavni drugačiji i da brže praštaju. Ne, od katolika i protestanata su još sporiji. I od njih još manje znaju, zbog čega su im politički akti grublji, a reči siromašnije sadržine.

Crkva je milenijumski kontrarevolucionar i nikada se neće promeniti.

POP I GALILEJ

Galilejev teleskop je zabranjen odlukom Rima 1618. godine, kao, sigurno, najznačajniji instrument u istoriji nauke u Evropi, iako ga papa ima već 50 godina pre zabrane za naučnike. Dakako, i teleskop i njegov mikroskop su zabranjeni. Video je da se i Zemlja i druge planete vrte oko Sunca, a ne oko Zemlje i video je da planete nisu nastale u jednom danu već da su ishod dugih geoloških previranja i shvatio da je celo Postanje sveta od šest dana greška.

Danas su to trivijalne istine za nas, ali u XVII veku nisu bile, jer su ,,jeretički“ napale materijalnu istoriju prirode i osporavale pouzdanost crkvene interpretacije sveta sa prve stranice Biblije. Crkva je izgubila autoritet večnog univerzalnog znanja. I zato je bila prinuđena da u prvoj polovini XVIII veka odobri astronomima teleskop.

Ali, rasprava o Galileju ipak nije završena iako je Vatikan još od 1891. godine vlasnik jednog od, u ono vreme, 18 najvećih teleskopa na svetu, koji se danas nalazi u opservatoriji papske vile Castel Gandolfo, kod Rima, i drugog iz 1993. godine koga drži u Arizoni sa tamošnjim univerzitetom.

Pre nego što je postao papa Benedikt XVI, kardinal Racinger je 1990. godine pozvao studente na starom rimskom univerzitetu La Sapienza i sve nas da na osnovu mišljenja filozofa Ernsta Bloha, Karla Fridriha fon Vajzakera i Pola Fajerabenda razmislimo o njihovim rečima: ,,Crkva se u vreme Galileja držala mnogo bliže razumu od samog Galileja, jer se upustila u razmatranje etičkih i društvenih konsekvenci Galilejevog učenja. Njena presuda protiv Galileja je bila razumna i pravedna, a njeno opovrgavanje bi jedino moglo biti na osnovu političkog oportuniteta“.

Drugim rečima, nema naučnih istina, istine zavise od političke prihvatljivosti za Crkvu i vladaoce.

To znači da će diktatura države, recimo Srbije, odrediti šta će biti ,,naučna“ sadržina školskog programa u Crnoj Gori i pozvati Crkvu u pomoć. Ne, školski program mora da odredi sekularna vlada i parlament Crne Gore i da ga sprovode licencirani civilni predavači.

Dve godine kasnije, 1992, papa Jovan Pavle II je opovrgao Racingera i filozofe primate političkih istina u sjajnom priznanju: ,,… Galilej, koji je praktično izmislio empirijski metod, je razumeo zašto je jedino Sunce moglo da funkcioniše kao centar Sveta koji je tada bio poznat, da kažemo, planetarni sistem. Greška ondašnjih teologa u razumevanju fizikalnog sveta sa Zemljom kao njegovim središtem proističe iz bukvalnog shvatanja Svetih tekstova“.

Racinger se nije dao, kada je postao papa, pokušao je u januaru 2008. godine da se vrati na La Sapienzu i održi novi govor. Protiv njega su ustali profesori i studenti i poslali mu pismo da ne dolazi jer ih njegovi pogledi na Galileja: ,,… vređaju i ponižavaju kao naučnike lojalne razumu i kao učitelje koji su posvetili svoj život napretku i širenju znanja“.

Papa je odustao, ali je predsednik vlade, političar Romano Prodi protestovao govoreći da papa ima pravo na slobodu govora. To je tačno, ali ne mora da ga svako primi u svoju kuću, a slobodu govora može uvek da iskoristi u crkvi, ali ne i na državnom univerzitetu i školi.

Ne puštajmo popa u škole i na univerzitet, u ime Boga. Nema većeg protivnika znanja od njega, a u školi će se suprotstaviti fizici, astronomiji, biologiji, medicini, hemiji, geologiji, antropologiji, humanizmu, demokratiji, filozofiji, sociologiji. Ne mogu u školi biti dva programa koji se jedan drugom suprotstavljaju. A niko ne spori popu da o svom svetu govori na Bogosloviji do mile volje. I stoga je važno da Crna Gora ne pogreši kao što je Srbija pogrešila kada je pustila crne čarobnjake u razrede jer će sutra na državnoj zastavi Crne Gore biti zvono umesto orla slobode.

PATRIJARH PORFIRIJE I LED CEPELIN

Kada se patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije Perić prožima porukom Led Cepelina iz njihove pesme ,,Stepenište ka nebu“ – Stair Way to Heaven, on, izgleda, ne pridaje uočljivu važnost tome da Džimi Pejdž na gitari vidi jedino muziku kao lestvicu ka nebu, a ne hrišćansku ideologiju samoubistva čovekovih čula i darova.

Džimi Pejdž poziva na tonsko harmonijsko uživanje, a ne na smrt u atonalnom hrišćanstvu. A dama koja u pesmi isijava belo blještavilo i koja hoće zlatom na nebo nije Marija Bogorodica – to je nemoguće, jer je od rođenja izgubila slobodu na budućnost a od svoje treće godine je vidljivo predestinirana za nebesa, da rodi Boga Isusa, i stoga ona ne kupuje lestvicu ka Tvorcu. O tome se pita zemaljska žena koja traži večni filozofski put beskonfliktnog ujedinjenja svih ljudi i uviđa na nebu da ga zlato ne osigurava. A šta ga onda daje? Ona kaže da je to pesma. Ali njene pesme nema u crkvi.

Ako Porfirije Perić misli drugačije, uvek može da pozove Roberta Planta i pita ga za smisao reči njegovih stihova. Možda se i mi varamo, ali Planta niko nije video na liturgiji u crkvi da je u njoj pevao svoje stihove. On je velški Kelt, ne zanima ga Isus.

Otuda mi podržavamo patrijarha Porfirija što je otišao na novosadski rok festival Exit jer tamo, uistinu, može da čuje muziku koja sa crkvenim pojanjem nema veze.

UNIŠTAVANJE ŽENA-KLAUZURA

A koja je žena ideal kaluđera? Kaluđerica. I evo kakva.

Ženski manastir, a ne muški, je vrhunac hrišćanskog shvatanja smisla čovekovog života za vreme Božije kazne nad ljudskim rodom i Božijom odmazdom nad Adamovom drskošću da svom Ocu pokaže srednji prst. Adam je bog slobode, a Isus, njegov mlađi brat, je izdajnik ljudi. Isus, to je slom humanizma. A šta smo mi? Mi smo Antihrist. Tako ćemo i govoriti, Adamov smo sledbenik, prvog sekulariste. A popovi? To su mali luciferi, družbenici palog anđela, Sotone. Hrišćanski čovek je čovek bez čovečnosti.

I molimo vas, stoga nemojte biti ljuti zbog dokaza u narednom tekstu.

U XVII veku je monaška svirepost nad ženama dostigla paroksizam. Napola tučen protestantskom reformacijom u XVI veku, Vatikan je sa Saborom iz Trenta 1545-1563. godine pokrenuo kontrareformaciju koja je značila i pooštravanje načina manastirskog života za žene.

Njega je disciplinski nametnula osnovana Congregazione romana dei rigolara naknadno 1649. godine reformisana kao Congregazione della disciplina dei rigolare. Ukinuta je tek 1906. godine.

Klauzura, najteža istorijska disciplina za žene, trajala je od početka XVIII veka, oko 150 godina. Dodatno je otkrila srž hrišćanske doktrine o ženi i teološko jezgro hrišćanskog shvatanja čoveka. Njen užas je najbolje opisala venecijanska benediktanka Arkanđela Taraboti u XVII veku u svojoj knjizi ,,Monaški pakao“ koja je objavljena tek u XX veku.

Rođena je klauzura kao naredba monahinjama na ćutnju, prekid odnosa monahinja sa spoljnim svetom uključujući i porodicu, prekid dnevne glasovne komunikacije kaluđerica, smanjivanje čiste odeće, uvođenje grube iritirajuće tkanine po kožu – i bila je turobne boje, izgladnjivanje dodatnim postovima, mantrističko pevanje mumlajućih psalmi godinama u ponižavajućem telesnom položaju krsta na kamenom podu, iznurivanje nesanicama, fizičkim samokažnjavanjem i bosonogo nošenje karmelističkih sandala zimi bez grejanja po ćelijama.

Ozidavani su svi prozori koji su do juče gledali na prirodu i ulicu, ojačavana manastirska kapija dvostranim i dvostrukim lancima da oteža beg iz manastira i neovlašćen ulaz u njega, naređeno svim susedskim kućama i zgradama da i one moraju zatvoriti prozore prema manastiru, naređeno je spoljnim crkvama da moraju ozidati zvonike i prozore sa kojih se može gledati na manastir, zabranjeno je polifono pevanje – canto figurato, zabranjen je ulazak u manastir učitelja pevanja i muzičara…

Nadzirani su biskupskim kontrolorima svi majstori i arhitekte koji bi uslužno ulazili u manastir kao i administrator i snabdevači hrane. Prema svim igumanijama je protivstavljeno 24-časovno podozrenje sa obavezom na bespogovornu poslušnost prema oblasnom biskupu. Propisani su oblici držanja tela za svaku priliku i nepomično držanje za vreme dugih meditacija bez uživanja u mislima, zavladala je manijakalna vaginalna provera čednosti monahinja kao najvažnija ,,vrednost“ žene , svi urođeni nagoni su postali ,,prljavi“, a menstruacija sablazan izopačenog duha i povreda dečje čednosti žene.

Zatvorski karakter čistote manastirskog života je pojačan osnivanjem zasebne sobe za razgovor – Parlatorio, u kojoj je prostor podeljen neprobojnom i gusto tkanom gvozdenom rešetkom koja je branila monahinjama da se prstima pozdrave sa rodbinom i da je jedva i vide. Razgovor se odvijao šapatom.

Kaže oko toga naredba Congegazione romana dei regolari iz 1629. godine: Da gvozdena rešetka u sobi za razgovor sa unutrašnje strane ,,bude uža da monahinje ne bi mogle ni na koji način da pruže ruke ka rešetki i da dotaknu šaku, prste ili bilo šta drugo osobe koja je van manastira“. I, od 1627. godine, kaluđericama je bilo zabranjeno da gledaju svet Galilejevim ,,dugim naočarima“, durbinom.

A rezultat je bio ovo: izmučene glađu, nesanicom, potiskivanjem ljudskih osobina, bolestima, strahom od nedovoljnog žrtvovanja u korist Isusa, dnevnih i noćnih halucinacija da im se on neprekidno javlja i hrabri ih da nastave još požrtvovanije, opterećene fobijom od spoljnjeg grešnog sveta, tugom da su porodično ostavljene i prepuštene volji i disciplini ponašanja bez religijskog smisla, lišene osećanja za ljudske radosti i prijateljstvo – zapadale bi u neuroze i raspad svesti.

A tada bi Vatikan poslao egzorciste da iz njih isteraju đavola i vrate ih u kontrolisano stanje bunila. A tu Kongregacija sadistički završava svoja uputstva: ,,Kada se posle duže vremena ne utvrdi dobar ishod isterivanja zlih duhova, biskup ne treba da dopusti da kaluđerica ponovo bude podvrgnuta oslobađanju… Treba da shvati da je vizija đavola samo verovanje ili priviđanje, od čega one u svakom slučaju mogu lako da se oslobode ne grešeći prema Bogu i redovno se ispovedajući“.

SLOM KLAUZURE

Sve je iluzija, Vatikan zna da nema đavola, ima samo namerno izazivanih privida radi uterivanja discipline prema Crkvi i njenom neznanju.

Za nas, ovo je najvažnije: nije Vatikan ukinuo klauzuru zato što se sažalio na kaluđerice, već zato što su one svojim samostalnim i neliturgijskim životom izbacile civilnu neophodnost popa kao vezu između vernika i Boga.

One su, paradoksalno, opravdale protestantizam a ne kontrareformaciju. Tu završavamo: Crkva menja svoju politiku jedino radi samoodržanja sopstvene organizacije, a ne zbog dobrobiti ljudi.

I zato, ne puštajmo popa u srca dece i omladine. Dobićemo led. I dajmo im što pre durbin, da vide dalje od patrijarha.