Kako je ‘čovjek za specijalne operacije’ nanio najteži udarac Putinu

Vladimir Vladimirovič Putin je na čelnoj poziciji Ruske Federacije već 23 godine. Više od decenije je menjao pozicije sa Dmitrijem Medvedevim, na funkcijama predsednika i premijera, a od nelegalnog referenduma na Krimu 2014. godine i proglašenja međunarodno nepriznate i samoproglašene Donjecke republike, Putin je de facto „čovek broj jedan“ za sve odluke.

Analitičari i istoričari su tokom godina tvrdili i da je Putin, zapravo, na vlasti u Rusiji daleko duže, još od sredine ‘90-ih i formiranja Federalne službe bezbednosti (FSB), koja je bila samo delimično reformisani KGB. U prilog tome govori i činjenica da je veliki broj nekadašnjih oficira i funkcionera KGB-a godinama na izuzetno lukrativnim pozicijama u državnim firmama ili privatnim kompanijama povezanim sa državom – i to najvećim delom zahvaljujući Putinu.

Ko to tamo sanja novi SSSR?

Putin, zapravo, nikada nije „prežalio“ raspad Sovjetskog saveza.

„To je bila dezintegracija velike Rusije, istorijske Rusije, najveće zemlje sveta. To je jedna od najvećih tragedija u istoriji“, izjavio je u jednom intervjuu još 2005. „Desetine miliona lojalnih građana Rusije je danas van njenih granica. To je katastrofa“.

Verovatno je još tada Vladimir Vladimirovič došao na ideju o „povratku SSSR-a“, ali ne političkom, jer je ruski sistem „samoupravljanja“ doživeo svoj kolaps još za vreme Mihaila Gorbačova, koji je upravo zbog toga i pokrenuo program širokih društvenih reformi, koji će kasnije dobiti ime „Perestrojka“. Građanima je u to vreme bilo dosta lošeg standarda i nemogućnosti da napuste svoju zemlju, a i kada su to mogli – za to nisu imali sredstava.

Gorbačov je već 1986. godine dozvolio ograničeni uvoz strane luksuzne robe (koja je do tada bila „satanizovana“ kao „kapitalističko zlo“). Moskovljanke su se radovale većem izboru odeće, obuće i parfema, a mladi (iz bogatijih porodica) su po prvi put videli PC i Amiga kompjutere. Nakon raspada SSSR-a, ispostaviće se da je većina te „luksuzne“ robe bila zapravo švercovana, najviše iz Zapadne Nemačke i Francuske. Dotadašnji „stidljivi“ šverceri su odjednom postali „legitimni biznismeni“, a kasnije i oligarsi. Na brzinu sprovedena privatizacija tokom ’90-ih omogućila je da se državne fabrike, instituti i rudnici prodaju „onome ko da više“. Ti koji su „davali više“ su uglavnom bili nekadašnji komunistički političari, oficiri i bivši pripadnici KGB-a i GRU-a, ali u dobrom delu i ljudi iz sveta kriminala.

Oslanjanje na ‘pomoć’ oligarha

Putin se od početka svoje „zvanične“ političke karijere u velikoj meri oslanjao na „pomoć“ oligarha. Još pre 20-ak godina ruske TV stanice su uživo prenosile tzv. državne privredne savete, zapravo vešto smišljenu propagandu, na kojima bi Putin okupio tadašnje najveće oligarhe i pred očima javnosti bi im davao „zadatke za razvoj zemlje i strana ulaganja“. Naravno, Putin bi obavezno glasno kritikovao pojedine biznismene, dok bi neke pred kamerama gađao i olovkom. Tako je i nastao moderni mit o „nepobedivom Putinu“, koji se razume u vojne strategije, obaveštajne poslove, finese svetskih berzi, kao i političke procese u SAD-u i Evropskoj uniji.

Iako na poziciji „prvog Rusa“, Putin je ipak i samo čovek, koji u slobodno vreme voli da u Sibiru lovi tigrove, leti motornim zmajem sa jatima orlova i ždralova ili pak planinari na zaleđenim liticama. Nekim vikendima bi Putin takođe odigrao i neki hokejaški meč, gde je, naravno, pobeđivao ili bi „podsetio“ ruske džudiste na svoje borilačke veštine, naučene u KGB-u.

Decenije ovakve propagande su u Rusiji stvorile sliku o „nepogrešivom“ Putinu, zaštitniku nacije i građana. Bio je to u neku ruku nastavak „one stare“ sovjetske propagande iz vremena Nikite Hruščova i Leonida Brežnjeva. Evropa nije preterano kritikovala ovakav razvoj situacije. Šta više, evropski lideri su se utrkivali ko će Putina da „potapše po ramenu“.

Dugogodišnja nemačka kancelarka Angela Merkel je prednjačila u tome – naravno, ne iz altruizma. Brzi rast Nemačke privrede poslednje tri decenije u velikoj meri je posledica jeftinih sirovina i energenata iz Rusije. Severni tok, gasovod napravljen da iz Rusije snabdeva Evropu, bio je u isto vreme i „novčani tok“. Rusija je imali siguran priliv kapitala; Nemačka, Francuska i druge privede EU-a su imale jeftine metale i gas; Putin je imao praktično neograničenu (i najvećim delom neosporavanu) vlast.

Verovatno bi to i ostalo tako da Putin nije rešio da svoj san pretvori u javu. Praktično od prvog dana na mestu predsednika, Putin je negirao nezavisnost Ukrajine, navodeći da je „u pitanju prirodni deo Rusije“, pozivajući se na izuzetno komplikovanu istoriju tog područja. Ruska invazija 2014. godine je zapravo bila početak rata u Ukrajini, koji je poslednjih godinu i po dana samo ušao u svoju „proširenu fazu“. Referendum o nezavisnosti Krima je bio i „poziv za buđenje“ za SAD i EU, koji su zakasneli sa svojim reakcijama. Velika greška Vašingtona, Berlina i Brisela je bilo uverenje da će se Putin i planeri iz Kremlja zaustaviti samo na Krimu i Donjecku, te da će to predstaviti „kao poslednji korak ka obnovi velike Rusije“. Zapravo, to nije bila velika greška, već – istorijska greška.

Javno izazvao Putina

Jedan od onih „kontroverznih biznismena“ koji su se obogatili zahvaljujući pripadnosti „Putinovom prvom krugu“ je bio i Jevgenij Prigožin. Od prodavca viršli i brze hrane na pijaci Apraksin Dvor u Sankt Peterburgu, Prigožin je za 20-ak godina postao jedan od najmoćnijih i najbogatijih ljudi u Rusiji, Putinov „omiljeni lični kuvar“ i šef plaćeničke armije pod nazivom „Wagner“. Zanimljivo je da je do početka rata u Siriji i dolaska ruskih snaga na poziv predsednika Bashara al-Assada, Prigožin odlučno demantovao samo postojanje Wagnera, kao i bilo kakvu vezu sa njim. On je u nekoliko navrata i tužio medije koji su objavljivali priče o „tajnoj ruskoj privatnoj armiji širom Afrike i u Siriji“. Nakon aneksije Krima, više nije bilo tajni – Wagner je čak otvorio i svoje sedište u Sankt Peterburgu, udaljeno samo dva bloka od nekadašnjeg štanda sa hot-dogovima.

John Paul Newman, istoričar sa Univerziteta Maynooth u Irskoj, smatra da mnogo toga nije jasno u najnovijoj „pobuni Wagnera“.

„Praktično je nemoguće reći šta se trenutno zaista dešava, niti koliko je Putin siguran na svojoj poziciji nakon ovog ‘pokušaja puča’. Takođe, ne znamo ni da li je on sada i dalje okružen svojim ljudima od poverenja u Kremlju“, ukazuje Newman.

„Ostaje nam i da vidimo i da li je neko možda pre ovog ‘puča’ dao određene garancije Prigožinu i Wagneru. Ono što, pak, sa sigurnošću možemo reći je da Putin nikada do sada nije bio ovoliko ponižen u domaćoj i svetskoj javnosti, a takođe ovo je i prvi prvi put od kada je na vlasti u Rusiji da je njegova neprikosnovena moć značajno uzdrmana. Videćemo u narednim nedeljama da li će on povratiti svoje pređašnje pozicije. Za sada, čini se da je on po prvi put u stvarnoj nevolji“, dodaje Newman.

Dobar dio života u zatvoru

Možda je i neka vrsta „istorijske pravde“ činjenica da će od svih ruskih disidenata, bivših oligarha i pripadnika službi bezbednosti koji su prebegli u zapadne zemlje, proganjanih i zatvaranih novinara, aktivista i umetnika koji su tokom godina kritikovali Putina i ukazivali na ogromnu korupciju u Kremlju, upravo Prigožin naneti najveću štetu „nepogrešivom“ Vladimiru Vladimiroviču.

Prigožin, dugi niz godina „čovek za specijalne operacije“ Kremlja, koje su u mnogim slučajevima (naročito u Siriji i širom Afrike) bile toliko upitne da ni službe bezbednosti FSB i GRU nisu htele da „prljaju ruke“, na kraju će postati čovek koji je javno izazvao Putina. Po mišljenju mnogih, čak je izašao i kao moralni pobednik. (Prigožin je, inače, proveo 12 godina u zatvoru i propustio veći deo vladavine Putinovog „idola“ Leonida Brežnjeva, kao i početak „perestrojke“).

Zapadni analitičari procenjuju da je gotovo polovina od 44.000 boraca Wagnera do sada poginula ili teško ranjena u Ukrajini. Oni koji su preostali, moći će, po obećanju samog Putina, da potpišu ugovore sa zvaničnom ruskom vojskom. Prigožin će, sa druge strane, biti u egzilu u Belorusiji. Za sada. Verovatno će mu biti pametno da ne prilazi otvorenim prozorima, te da više ne pije čaj. Za svaki slučaj.