Evropska unija pred novom dužničkom krizom?

Prema statističkoj agenciji Eurostat, dug država u eurozoni iznosio je 91,4 odsto ekonomske proizvodnje u 2022. U odnosu na 2021. godinu, to je smanjenje duga od četiri procentna poena. I to jeste mnogo, ali prema analizi Evropske centralne banke (ECB) to se može pripisati jednokratnom efektu zbog ekonomskog oporavka nakon pandemije korone, piše DW.

U svojoj najnovijoj prognozi, ECB za ovu godinu očekuje nivo duga od 89 odsto. Sledeće godine će on vjerovatno blago pasti na 88,6 procenata.

Sve u svemu, nivo duga je znatno iznad maksimalne granice od 60 procenata bruto domaćeg proizvoda (BDP) koja je predviđena u takozvanom Paktu za stabilnost i rast EU. Pakt je posebno važan za zemlje eurozone, odnosno 20 članica EU koje imaju evro kao zajedničku valutu. Na kraju krajeva, to bi trebalo da garantuje stabilnost valute.

„Nivo duga bez presedana“

Pakt i njegovi strogi kriterijumi suspendovani su na četiri godine zbog pandemije korone i visokih cijena energije kao posljedica ruskog napada na Ukrajinu. Evropska komisija nije pokretala nikakve postupke prema članicama zbog prevelikog državnog duga.

Jedanaest država EU je iznad granice od 60 odsto. Najzaduženije zemlje su Grčka sa 171 odsto BDP-a i Italija sa 144 procenta. Njemačka se i dalje dobro drži sa 66 odsto. Visoko zadužene zemlje će sledeće godine morati ponovo da se uozbilje i krenu u smanjenje dugova, preporučuje Evropski fiskalni odbor, nezavisno savjetodavno tijelo Evropske komisije.

„Trenutno imamo neviđeno visok nivo duga. Pritom sam nivo možda i nije toliki problem, ali nas zabrinjavaju izgledi da dug neće pasti bez drastičnih reformi u prezaduženim zemljama“, kaže Nils Tigesen, penzionisani profesor ekonomije iz Danske i predsjednik savjetodavnog tela Fiskalnog odbora.

„Ne može se očekivati da će finansijska tržišta jednostavno prihvatiti da su nivoi duga trajno iznad 100 odsto“, ocjenjuje Tigesen za DW. Refinansiranje duga postaje sve skuplje za visoko zadužene zemlje zbog visokih kamatnih stopa. Sve je veći jaz između pouzdanih njemačkih i rizičnijih italijanskih državnih obveznica. Rejting-agencija „Mudis“ već je snizila kreditni rejting Italije.

Troškovi državnog duga ubrzano rastu

Visoke kamate koje povećavaju cijenu duga sada svom silinom pogađaju ministre finansija, odnosno budžete njihovih zemalja. Njemački ministar finansija Kristijan Lindner nedavno je najavio da će servisiranje duga ove godine da košta 40 milijardi eura. Prethodne godine iznosilo je samo četiri milijarde, a sada se udesetostručilo.

Prema Ministarstvu finansija u Rimu, Italija će sledeće godine morati da izdvoji ogromnih sto milijardi eura za refinansiranje svojih dugova.

Ekonomista Nils Tigesen poziva zemlje da već sada usvoje dugoročni plan za smanjenje duga, prije nego što problem, poput grčke krize prije devet godina, izmakne kontroli i dovede do bankrota država.

„Činjenica da sada imamo veće kamate od očekivanih trebalo bi da nas podsjeti da bi problem zaista trebalo da se shvati ozbiljno i da će razlike između zaduženih zemalja nastaviti da rastu ako se ništa ne preduzme“, upozorava Tigesen za DW.

Desničarska vlada Đorđe Meloni u Italiji suočava se s najvećim problemima, ali nije jedina. Francuska, Španija, Portugalija, Grčka i Kipar takođe bi morale da konsoliduju svoje budžete, ukazali su savjetnici za budžetsku politiku Evropskog fiskalnog odbora u svom godišnjem izvještaju.

A kako bi to trebalo da funkcioniše bez da se guši privreda ili uvode programi „ratne štednje“ – to je predmet velike debate među ministrima finansija Evropske unije.

Gdje je plan za smanjenje duga?

Uprkos višemjesečnim pregovorima, oni nisu uspjeli da se dogovore oko koncepta. Dva tabora su međusobno nepomirljivo suprotstavljena.

Jedna grupa, predvođena Njemačkom, zalaže se za jasne budžetske ciljeve koji bi trebalo da važe za sve zemlje i da dovedu do brzog smanjenja duga.

Druga, predvođena Francuskom i Italijom, oslanja se na pojedinačne puteve za smanjenje duga koji uzimaju u obzir specifične okolnosti u Parizu, Rimu ili Atini. I koji ne predviđaju kazne.

Njemački ministar finansija Kristijan Lindner savjetuje restrukturiranje javnih budžeta s fokusom na ulaganja u modernizaciju i digitalizaciju. „To je ono što trenutno radimo u Njemačkoj – vodimo umjereno restriktivnu fiskalnu politiku. To nam je potrebno i u borbi protiv inflacije, inače bi naše akcije bile u suprotnosti s mjerama Evropske centralne banke“, rekao je Lindner za DW, ukazujući na visoke kamatne stope ECB.

Visoka državna potrošnja bi, dodaje, podstakla inflaciju, koja je trenutno u padu. Manje dugova i u isto vrijeme više investicija – to se, kako kaže njemački ministar, može postići samo ako se postave prioriteti. „Ali, za to je potrebna hrabrost – da se ponekad kaže ono što nije moguće ostvariti.“

Francuski ministar finansija Bruno Le Mer na to gleda drugačije. On smatra da bi štednja i prebrzo smanjenje duga onemogućili državama da dišu i spriječili ulaganja u budućnost.

Italijanski ministar finansija Đankarlo Đorđeti, ali i ekonomisti iz te zemlje, smatraju da bi određene investicije, poput onih u zelenu energiju ili odbranu, trebalo isključiti iz obračuna nacionalnog duga, odnosno odnosa duga prema BDP. „Potrošnja povezana s evropskim prioritetima služi ciljevima strateške politike i ne može se samo tako zanemariti u fiskalnim pravilima“, poručio je Đorđeti na sastanku ministara finansija EU u oktobru.

Njemačka striktno odbacuje to „zlatno“ pravilo investiranja, jer smatra da to slabi Pakt stabilnosti. A italijanski ministar finansija je pod pritiskom, jer Evropska centralna banka smanjuje svoje spasonosne kupovine obveznica italijanske vlade i od 2006. u Italiju neće više priticati novac iz programa EU za oporavak od korone.

Više vremena za jako zadužene članice?

Ukoliko se ministri finansija EU i Evropska komisija do kraja godine ne usaglase o novim pravilima o dugu, ponovo bi se primjenjivao stari pakt stabilnosti sa svojim strogim ograničenjima novog duga od tri odsto BDP-a i rigidnim zahtjevima za brzo smanjenje duga.

Tada bi Evropska komisija vjerovatno morala da pokrene postupak protiv Italije i Francuske jer će, prema nacrtima njihovih budžeta, te zemlje 2024. imati novi dug koji će biti daleko iznad četiri odsto. To zapravo niko ne želi da rizikuje, a i Nils Tigesen iz Evropskog fiskalnog odbora takođe ne vidi rješenje u starom paktu stabilnosti. Pakt ima jasna i stroga pravila, ali ona se, smatra, nikada ne bi mogla sprovesti u praksi, jer bi kazne gurnule zadužene države još dublje u fiskalni ponor.

„Potrebna nam je dugoročna strategija za smanjenje duga, a ne jednogodišnji ciljevi kao do sada. Treba nam četvorogodišnji plan, na primjer, u kojem bi trebalo da se opiše put ka konsolidaciji javnih budžeta. Plan koji u najmanju ruku daje pravac i smjernice ka smanjenju duga koje bi taj proces činile vjerovatnim“, preporučuje ekonomista Tigesen, koji je inače ranih 1990-ih radio na razvoju zajedničke valute, eura. Strogi godišnji ciljevi, smatra, nisu efikasni. Neophodni su pojedinačni ciljevi koji bi se primenjivali tokom dužeg vremenskog perioda. A potrebno je, dodaje, i strpljenje.

Zajednički dugovi EU

Inače, na evropskom nivou pojavljuje se još jedan budžetski problem. Evropska unija se, naime, po prvi put zajednički zadužila za program rekonstrukcije nakon korona-krize.

Finansiranje tog duga od oko 400 milijardi eura – koji se distribuira u vidu kredita i grantova državama-članicama, a prije svega Italiji – zbog visokih kamatnih stopa postaje mnogo skuplje nego što se prvobitno računalo. Budžet EU je pod značajnim pritiskom, ali članice odbijaju da pokriju dodatne troškove. Na pomolu je sledeća bitka za preraspodjelu na nivou Evropske unije.