Srebrenica trajno na srpskim dušama

Jedan beogradski prijatelj s kojim retko kafenišem nedavno me je upitao da li sam istisnuo ratna sećanja iz Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, Kosova, Knina, Kosova, Srebrenice… Nisam, rekoh mu i upitah ga kako on s tim stoji. Dobro, reče, uz kolokvijalno pojašnjenje da nije ništa nažao učinio bilo kome ne bivšim jugoslovenskim prostorima, ali da, poput mene valjda, nema potrebu i ne želi da „glumi“ Majku Terezu „ustašama, turcima i šipratima“. Kafenisanje s njim je okončano za sva vremena, a na rastanku sam mu rekao da žalim sve žrtve „trećeg balkanskog rata“, naročito one koje počiniše „naši“.

Srebrenicu, dakako, ne mogu da istisnem. I ne želim. Zbog glomaznosti tog zločina (GENOCIDA!) i zbog privilegije/nevolje da sam nešto od tih mučnih slika jula 1995. godine lično video kao izveštač Borbe. Evo kraćeg podsećanja o tome.

Pokojni Zoran Petrović Piroćanac zove da idemo „malo uz Drinu“, u istočnu Bosnu. Veli da se nešto gadno sprema, čuo je u beogradskoj ispostavi UNPROFOR-a, gde je imao nekog pouzdanog informatora. Moram da kažem šefovima u Borbi, rekoh Piroćancu koji se smeje na sav glas. „Da ih pitaš da li da im doneseš ekskluzivu?!”

U Desku vrte glavom, izokola me upozoravaju: gde ćeš u grotlo, zar ti nije dosta Dubrovnika, istočne Hercegovine, Mostara, Plitvica, Bihaća, Slavonije (Vukovara), Tuzle, Sarajeva… Imam nepun dan da krenem sa Zoranom. Razmišljam. Bio sam već reporter s ne malim ugledom, a ako moji neće da objave, ostaće sveske za neka bolja, mirnija vremena. Špurijus, ili super ego svejedno, odlučuje da idem.

Lahki, dobrodušni ljudi

Srebrenica. Prvi utisak: ovde bi mogli mirno da dočekaju starost dobro situirani penzioneri iz većih gradova. Kasaba, ali lepa, ima sve; i crkvu i džamiju. I prema pričanju mog kolege iz Borbe (Ejub Štitkovac, rodom iz obližnje Žepe) tu žive „lahki“, dobrodušni ljudi, vazda veseli kao Jamajčani, govorio je Ejub. Mislio je, pre svega, na narav i veliko srce. I zaista, ko nije imao priliku da oseti njihov merhamet taj ništa ne može da shvati ni o raspadu Jugoslavije ni o krivici srpske strane (čitaj: Beograda) u klanici na prostorima bivše „bratske“ zajednice.

Zoran je umeo sa kamerom, radio je i „za Francuze”. Vidim da generala što deli čokoladice dobro poznaje. Čuo sam da se raspituje ko sam. To je moj asistent, kaže Zoran, a Mladić mu uzvraća: „Znam ja ko je on…“. Srbin je, generale, kad ti kažem. Posle mi je Piroćanac rekao da je Mladić pitao neke svoje iz pratnje ko ima tešku ruku da jednog izdajnika skrati za glavu?“ Izbegao sam nož, delimično zahvaljujući Zoranu ali i zbog akreditacije UNPROFOR-a. (Da je živ ova bi priča bila drukčija. Nažalost, Piroćanac nas je napustio pre osam godina. U delu novinarske beogradske čaršije neopravdano je nazivan vrdalamom, što ne odgovara njegovom profilu. Bio je sasvim solidan pisac i među osnivačima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a na sahrani, u obližnjem beogradskom naselju Sremčica, bili smo samo Nebojša Bugarinović, Srđan Stojanović i ja, a priliku da se pokaži nisu propustili recimo Milorad Vučelić i Ivica Dačić).

Danas, dvadesetosam godina posle gledam personalni list Ratka Mladića, broj 03466921 PS/2002 od 27. IX 1965, narodnost „Jugosloven“… “Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikog praznika srpskoga, poklanjamo srpskome narodu ovaj grad i, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”, rekao je Mladić ulazeći u grad, a potom naredio svojim vojnicima – pravac Potočari, Bratunac, nemojte se zaustavljati”. Dao bih ne znam šta da to nisam čuo uživo!

Srpska strana i dalje bezgrešna

Osvrnuti se na rat u Bosni i Hercegovini, pogotovo na genocid u Srebrenici, iz ugla “bezgrešne” srpske strane, za mene koji informacije nije sakupljao iz državnih medija nego na terenu trebalo da bude (iako nemio) lak zadatak, ali nije. Lišen sam potrebe da branim “svoje” i zbog vremenske distance to smekšam, gurnem i pod tepih. Ne pada mi na um tako nešto, niti se to od mene očekuje.

Brine me što mnogo godina od rata u Bosni ogroman procenat punoletnih stanovnika ove grešne zemlje ne zna dovoljno (većina ništa!) o raspadu Jugoslavije i udelu Srbije u tome i ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pre svega, i, što je još poraznije, većina, možda svi (!), odbijaju da se o tome valjano obaveste.

Dijeliti nedjeljivo

Važno podsećanje: Prvog marta 1992. godine većina građana Bosne i Hercegovine na referendumu izjasnila se za bosansku nezavisnost. Srbi (po savetu/naređenju Beograda) to izjašnjavanje su bojkotovali, pravdajući to željom da ostanu u državnoj zajednici sa Srbijom, i otpočeli organizovanje paralelnih institucija vlasti.

Pogledajte pažljivo neke datume: Prvog aprila “Tigrovi” Željka Ražnatovića Arkana zauzimaju Bijeljinu; dva dana kasnije srpska vojska zauzela je Banju Luku; u Mostaru je, ispred kasarne “Sjeverni logor”, eksplodirao tanker sa eksplozivom; 4. i 5. aprila srpske paravojne jedinice su napale policijsku stanicu u Sarajevu; 4. aprila Evropska zajednica je priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine…

Rat nije zaustavljen. Zašto? Jer su Srbija i Hrvatska bile namerene da podeli nedeljivo – 4.354.911 stanovnika Bosne i Hercegovine, prema popisu od 31. marta 1991. godine. Podsećam i na nacionalnu sliku: Bošnjaka 1.902.869 (43,7 odsto). Muslimana (kasnije Bošnjaka); 1.364.363 (31,3 %) Srba, 752.068 Hrvata, (7,7 %)). Prvi su bili većina u 45 opština, drugi u 34, a Hrvati u dvadeset. Onog ko je smislio da to podeli bez krvi trebalo je poslati na “Mayo Clinic”.

Upadica Slavka Šantića

U Programu Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja iz 1991. godine stoji da je nacionalni cilj “obnavljanje slobodne, nezavisne i demokratske srpske države, koja će obuhvatiti celokupno srpstvo, sve srpske zemlje, što znači da će u svojim granicama imati, pored sadašnje sužene srbijanske federalne jedinice i Crne Gore, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpski zapadni Srem, srpsku Baranju i srpsku Makedoniju”. Da li nešto nedostaje, možda: srpska Škotska, srpska Aljaska, srpska Patagonija, srpska Katalonija, srpski Tibet…

Ništa drukčiji nije bio ni program Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuka Draškovića, koji je predviđao da se od Jugoslavije “ne mogu otcepiti ili na štetu srpskog naroda konfederirati teritorije koje su 1. decembra 1918. godine, na dan stvaranja Jugoslavije, bile u sastavu Kraljevine Srbije, kao ni krajevi u kojima su Srbi pre ustaškog genocida bili u većini”. Nešto kasnije Drašković navodi da bi rekompozicija jugoslovenskog prostora trebalo da se obavi na sledećim principima: “Deo Baranje, zapadni Srem i srpski predeli istočno od Slavonije treba da uđu u sastav Srbije, a da ostali deo sadašnje srpske Krajine uđe u sastav Bosne i Hercegovine. Hrvatska bi zauzvrat trebalo da dobije zapadnu Hercegovinu, desno od Neretve. Uz kantonizaciju BiH, program predviđa i stvaranje zajedničke države Bosne i Hercegovine, Crne Gore, vardarske Makedonije”, što je, navodi Dubravka Stojanović, identično ranijoj formuli o srpskim istorijskim i etničkim granicama.

U vezi sa famoznim programima srpskih hercegovačkih nacional-šovinista uvek se prisetim Slavka Šantića, kolege iz Oslobođenja. Prilikom posete jedne, kako se to naglašavalo, multietničke delegacije iz Bosne i Hercegovine Beogradu, krajem januara 1996. godine (Vehid Šehić, Boro Spasojević, Nada Mladina, Vlatko Dolaček, Ante Raos, Boro Bjelobrk, Slavko Šantić, Sead Fetahagić…), svratili su i u SPO. Drašković je objašnjavao program stranke i u jednom trenutku rekao “…mi u svom program za Bosnu…” Šantić nije izdržao i ubacio mu prst u oko pitanjem: “Imaš li Ti, Vuče, u tom programu prijedlog za Japan, SAD, Njemačku, Francusku? Mani se Bosne, čovječe!”. Bilo je malo neprijatno Draškoviću i publici, a Vuk se pokušao izvući pitajući Slavka: “Jesi li ti od Aleksinih?”

Između genocida i strašnog zločina

Početkom jula 1995. godine za samo hevtu snage VRS pod komandom generala Ratka Mladića, u okviru kontraofanzive pod kodnim imenom Krivaja 95, uspostavile su kontrolu nad Srebrenicom. Prema Bošnjacima i većem delu zapadne štampe, kao i po Međunarodnom sudu pravde u Hagu, ovaj zločin je kvalifikovan kao genocid nad bošnjačkim stanovništvom za koji je odgovorna Vojska Republike Srpske i srpske paravojne formacije koji su u toku akcije ubili 7.000—8.000 Bošnjaka.

Mnogi tvrde da je to najveći masovni zločin na prostoru Evrope posle Drugog svetskog rata što srpska strana, iako je u Memorijalnom centru Potočari do sada već ukopano više od 6.500 pronađenih žrtava – i dalje negira i smatra da je broj od 7.000—8.000 znatno preuveličan i da je delo zapadne propagande i medijskog rata protiv Republike Srpske i srpskog naroda. Srpska strana tvrdi da su u popisu srebreničkih žrtava bili isključivo muškarci (vojni zarobljenici), a ne civili (žene, deca, starci i nemoćni) i da je većina izginula tokom proboja prema Tuzli prilikom borbi sa VRS, i da je veliki broj žrtava prekopavan i dovožen sa drugih lokacija… Narodna skupština Republike Srbije je usvojila posebnu Deklaraciju o Srebrenici kojom osuđuje zločin koji nije okvalifikovan kao genocid.

Srbija i dalje šuti

Uprkos nekoliko inicijativa Narodna skupština Republike Srbije još nema jedinstven akt o osudi zločina u Srebrenici. Srpskim parlamentarcima je upućivano više predloga rezolucija o Srebrenici, ali nijedna nije stigla do dnevnog reda. Propali su i svi pokušaji da se u vezi ovog dokumenta dogovore poslaničke grupe, jer stranke nisu mogle da se usaglase oko teksta. Malobrojni su mišljenja da on treba da se odnosi samo na Srebrenicu, a većina je i dalje za tekst koji bi se odnosio na sve ratne zločine, iako niko ne poriče da je u ovom malom mestu u istočnoj Bosni počinjen zločin.

Prvi predlog rezolucije Skupštini Srbije (2005) u ime nevladinog sektora podneli su Nataša Mićić, tada poslanik Građanskog saveza Srbije i profesor Žarko Korać, poslanik Socijaldemokratske unije. U njoj se govori “o genocidu” i od države traži da se “obrati žrtvama i njihovoj zajednici i da prizna da je zločin izvršen u naše ime i tim činom da se distancira od zločina”. Povodom desetogodišnjice zločina u Srebrenici (2005. godine) srpski parlament je pokušao da sroči tekst nove rezolucije. Šefovi poslaničkih grupa kod predsednika Skupštine (Predraga Markovića) digli su dva prsta samo za osudu svih ratnih zločina. U nacrtu tog dokumenta predlagano je da se osude svi zločini, “posebno oni počinjeni na teritoriji Srebrenice i Bratunca”. Dogovor je izostao, nakon čega su Demokratska stranka i Draškovićev SPO predstavili svoje predloge deklaracije, posle njih (odmah sutradan) i Koštuničina DSS prilaže svoju deklaraciju.

Posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu (2007) u kojoj se kaže da je 1995. godine počinjen genocid nad muslimanskim stanovništvom u BiH a da Srbija nije učinila ništa da ga spreči, predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je Narodnu skupštinu da usvoji deklaraciju “kojom će se nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici”. Umesto jedinstvenog usledili su stranački predlozi. LDP Čedomira Jovanovića dostavlja “Predlog deklaracije o obavezama državnih organa Republike Srbije u ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde”, kojom je, pored ostalog, traženo da se Srbija “obaveže da kroz svoj pravni sistem i postupanje državnih organa jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici”. Nešto kasnije, marta 2007. godine, svoj predlog predstavili su i poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine (Nenada Čanka) i Saveza vojvođanskih Mađara, objedinjeni u poslaničkom klubu Vojvođanski poslanici. U njemu stoji da odnos prema Srebrenici “određuje budućnost naše zemlje” čime će predstavnici Skupštine “odati poštu srebreničkim žrtvama i iz njihovog stradanja izvući trajnu pouku o pogubnim posledicama etnonacionalizma, ratnog huškaštva i slepog i nekritičkog patriotizma”.

Da se prebrojimo

Prema popisu stanovništva iz 1971. godine Srebrenica je imala 3.088 žitelja. Deset godina kasnije ih je 4.512, 1991 – 5.746, a 2013. godine 2.410. Ako se prebrojimo po nacijama Srba je 1971. bilo 921 (20,83%),  1981 – 1.406 (31,16%), 1991 – 1.632 (28,40%), a 2013 – 1369 (56,80%). Muslimani/Bošnjaci su sve do poslednjeg popisa (2013) bili u većini: 1971 -1.858 (60,17%), 1981 – 2.473 (54,81%), 1991 – 3.673 (63,82%), a pre deset godina ih je tek 998 ili 41,41 odsto.

Na najnovijem popisivanju 13 se nije nacionalno izjasnilo, Hrvata je bilo osam, Muslimana i Bosanaca po četiri, tri Jugoslovena i tri Roma, koliko je bilo i Pravoslavaca i Ostalih. Popisan je jedan Crnogorac, i jedan Bosanac i Hercegovac.

Korać: Danas su u Srbiji na vlasti ljudi koji su podržavali politiku koja je dovela do genocida u Srebrenici

Psiholog Žarko Koraći, bivši profesor Beogradskog univerziteta i potpredsednik srpske vlade premijera Zorana Đinđića, kaže da „Srebrenički masakr i genocid nikada nije u potpunosti osuđen u Srbiji iako je bivši predsednik Tadić tamo boravio dva puta i skupstina Srbije usvojila rezoluciju o Srebrenici“.

Javno mnjenje, kaže Korać, u celini izbegava do danas da se opredeli prema tome šta se tamo desilo. „Možda je upravo poseta Aleksandra Vučića Srebrenici najbolji primer toga, gde je on posle neuspešne posete prilikom koje je došlo do incidenta, zaključio da su tada pokušali da ga ubiju! Dakle on je u stvari prava žrtva, što je ruganje hiljadama žrtava Srebrenice.

Dokle god budemo viđali po Srbiji murale posvećene osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, pravog suočavanja sa Srebrenicom neće biti. Danas su u Srbiji na vlasti ljudi koji su podržavali politiku koja je do tog genocida i dovela.

Od njih to i ne očekujem. Ali očekujem od neke buduće demokratske Srbije, zaključuje Korać..