Šešeljevski svijet nasilja i straha

Piše: Vlatko Sekulović 

Kada Šešelj i njegov komitet odbrane samog sebe, izdaju „knjigu“ posvećenu nekoj osobi taj čin ima višestruku funkciju. Ako se ima u vidu da se radi o svojevrsnoj „skribomanskoj“ aktivnosti koju ovaj upražnjava već decenijama, analiza svrhe ovih „dela“ zahteva podrobniji osvrt. U tom cilju neophodno je pre svega imati u vidu da je Šešelj doktor za fašizam.

Naime, njegova studijska teza bila je „Politička suština militarizma i fašizma“, a naknadno se upustio i u teorije o ratu. U svom shvatanju političke suštine fašizma kao iskaznog oblika nacionalizma, Šešelj razume da su pretpostavke za sprovođenje u praksu te ideologije njena monolitnost i dominacija u društvu, a koje nije moguće postići bez eliminisanja alternativnih sistema smisla, bilo onih liberalne ili socijalističke provenijencije, kao i njihovih predstavnika. Uradci ovog komiteta su kompilacije tekstova nastalih na bazi osnovne logike nacizma i fašizma prema kojoj istina nije stvar činjenica i dokazivanja, već isključivo emocija. Svaka „publikacija“ koju odštampa ima za osnovni cilj odbranu projekta „Velike Srbije“, te podrivanje i obesmišljavanje onih ideja koje su vrednosne alternative ovom projektu kao i obezvređivanje onih ljudi koji se suprotstavljaju „šešeljevskom svetu“.

Komitet i njegov politički komesar imaju kao ključni zadatak obezvređivanje ljudskog dostojanstva. Šešelju kao „darovitom pravniku“, „najmlađem doktoru nauka“, vrlo je dobro poznato da je nemački nacionalsocijalizam pre svega morao da sruši jednakost ljudi u dostojanstvu kao moralni i pravni koncept, kako bi pokušao da uredi Nemačku i svet po svojoj meri. Naime, ljudsko dostojanstvo kao kategorija izražava prirodnu i neotuđivu jednakost u vrednosti ljudskog života i pripada isključivo individui, a ne „oboženim“ grupama poput aristokratije ili nacije. Ova vrednost nije lako stečena, bili su potrebni vekovi da se sruše robovlasnički i feudalni sistemi koji su upravo počivali na „prirodnoj“ nejednakosti „izabranih“, „plemenitih“ upravljača i masi robova, kmetova i sebara kojima se upravlja. Prvi su imali pravo da odlučuju o životu i smrti drugih upravo na osnovu nametnute nejednakosti u ljudskom dostojanstvu. Prava i obaveze poput „prava prve bračne noći“ ili „vodanja opanaka“, te kazni „odsecanja nosa, jezika i ruke“ ili vađenja očiju, odlazili su u prošlost na prostoru Evrope tek zahvaljujući Prosvetiteljstvu i velikim revolucijama XVIII veka.

Međutim, nacionalsocijalizam i fašizam su u XX veku nejednakost ljudi u vrednosti (dostojanstvu) vratili kao moralnu osnovu društvenog poretka. Identitetskoj, kolektivnoj ideologiji nacije jednakost ljudi u dostojanstvu predstavlja ključnu smisaonu prepreku u realizaciji suludih ideja o „nadmoćnoj naciji“, „super-rasi“ koja ima pravo da napravi „Veliku Nemačku“ na osnovu prava na samoopredeljenje nacija, a kako je i navedeno u prvoj tački programa Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke iz 1920. godine. U nemačkom nacizmu dakle ljudi nisu bili jednaki, postojala je vladavina „ne-prava“, prava kome je oduzeta osnovna moralna vrednost: jednakost ljudi u dostojanstvu.

Nejednaki u dostojanstvu nisu bili samo ne-Arijevci, već i „arijevci“: politički protivnici, osobe sa fizičkim invaliditetom ili psihičkim poremećajima, homoseksualci i drugi „degenerici“ koji su svojim postojanjem predstavljali opasnost po nacističku „čistotu“ arijevske krvi. Nacisti su za ove „izdajnike nacije“ osmislili program pročišćenja nacije putem koncentracionih logora i prisilne eutanazije pod nazivom „Aktion Tiergartenstrasse 4“, skraćeno „T-4“. Tokom nacističke vladavine do 1945. godine u okviru programa „T-4“ ubijeno je oko 300.000 ljudi, koji, iako „arijevci“, nisu bili društveno prihvatljivi usled neke fizičke ili psihičke „nesavršenosti“.

Jednostavno prema nacističkim lekarima i sudijama ti ljudi su bili nedostojni života ili kako je to rekao nacistički glavešina, upravitelj Češke, Rajnhard Hajdrih, „životi nedostojni življenja“. Program „T-4“ prethodio je istrebljenju Jevreja i Roma, nacisti su prvo nad „svojima“ uvežbavali tehnike masovnih ubistava otrovnim gasom. Ideološkom propagandom nacisti su čak uspevali da ubede pojedince da je neophodno da njihove ćerke ili sinovi budu ubijeni ili da se sami predaju radi usmrćenja usled nekog „defekta“. Kako je to fantastično opisano u seriji „The Man In The High Castle“, svetovi nacizma i fašizma su svetovi beskrajnog genocida i smrti, u kom se različiti i hendikepirani istrebljuju, a ubijanju nema kraja.

Šešelju su ove tehnike vrlo dobro poznate, međutim njegov problem je u tome što usled nemogućnosti, privremene, da u kontinuitetu sprovodi tu praksu, istrajava na indoktrinaciji svojim delima (paljenjem zastava ili iživljavanjima nad svojim sapatnicima u Hagu) ili rečima, posebno objavljivanjem tzv. „knjiga“. Šešelj reprodukuje čak i simboliku prostora Tiergarten-a 4 („T-4“) koja se može prepoznati u „sakralizaciji“ njegovog prebivališta u Hrtkovcima, mesta iz kog je devedesetih godina uspešno „eutanazirao“ tj. eliminisao hrvatsko civilno stanovništvo, a u kom je postavio drečavu neonsku lampu na sopstvenoj kući kako bi „večno“ podsećao na ovaj poduhvat. Naslovima koje daje tim „delima“ ciljano pokušava da što više „unizi“, „obezvredi“, svoj „target“, cilj, odnosno osobu koja se svojim rečima i delima istakla u rušenju šešeljevske vizije sveta, a u kojoj njegovi sledbenici određuju koji je „život vredan življenja“.

Tako šešeljevci nekima tepaju tipa „Boškić“, a druge diskvalifikuju najčešće kao „izdajnike“. Svakako željeni efekat njegovih „knjiga“, njegovog „H-4“ programa, je istovetan programu „T-4“, sa izmenom, da ako već nije moguća fizička eliminacija, onda makar treba postići „društvenu smrt“. Šešeljevski komitet biva često najsuroviji prema svojim bivšim ili sadašnjim saveznicima ili saradnicima, poput Milana Babića, Tome Nikolića ili Maje Gojković, kojima je obećao i fizičku likvidaciju. Međutim, uvek je spreman da nekoga rehabilituje ako je to potrebno po očuvanje ideje „Velike Srbije“ ili radi ličnih materijalnih interesa Šešelja i njegove sekte, kako na to upućuju svedočenja njegovih bivših saradnika i saradnica. Uviđamo još jednu sličnost, Jozef Gebels je sebi uzeo pravo da određuje „ko je Jevrejin, a ko nije“. Šešelj je jedini izdejstvovao „ćagu“ da je „Srbin“, a ne Hrvat, kako bi imao legitimitet da dalje određuje „ko je Srbin, a ko nije“, drugim rečima ko je koristan Šešelju, a ko nije.

Dakle, šta preostaje ljudima koji su predmet šešeljevskog programa „H-4“? Naravno, od srpskih sudova i organa vlasti iluzorno je očekivati efikasnu zaštitu, njihovo poimanje vrednosti ljudskog dostojanstva je vrlo ograničeno, na otprilike 100.000 dinara. Odgovor na ovo pitanje leži u samom programu. Naime, da ti ljudi svojim idejama i delima ne predstavljaju ozbiljnu pretnju po realizaciju ciljeva programa „H-4“ , ne bi ni bili „targetovani“. Šešeljevski program „H-4“ ne samo da ima funkciju da unese nesigurnost kod osobe koja je izložena njegovom delovanju, već treba da ukaže i nacionalistima u državnom aparatu, a prvenstveno u tzv. „deep state“, koji su pojedinci/ke posebno opasni po program „Velike Srbije“, kako bi angažovali i instrumente vlasti u cilju njihovog izopštenja.

Šešeljevski „H-4“ program je pre svega sredstvo „duhovne“, ideološke borbe i propagande sa osnovnim ciljem da identifikuje „opasne“ ljude i ideje. Međutim, biti „target“ šešeljevskog ideološkog „H-4“ programa je najveće priznanje koje jedna osoba može dobiti ako je istrajno ustala u odbranu jednakosti ljudi u dostojanstvu. Naslovna strana na publikaciji šešeljevskog „H-4“ programa je svojevrsni orden za hrabrost, podstrek za dalji rad i suprotstavljanje prisilnoj eutanaziji neotuđivog ljudskog dostojanstva kao osnovne vrednosti svakog humanog društva. Paradoksalno, nedavna proliferacija skribomanije šešeljevaca, obuhvatajući veliki broj istaknutih protivnika „šešeljevskog sveta“ poput Dinka Gruhonjića, Aleksandra Sekulovića, Bojana Tončića, Draginje Vuksanović Stanković i drugih, ukazuje da šešeljevski svet nasilja i straha prolazi kroz ideološku krizu u srpskom društvu.

(danas.rs)