Zapadne misije u Srbiji i regionu su slabe, često korumpirane, 20 godina je proteklo od obećanja Zapadnom Balkanu da će se integrisati. Putin je iskoristio isti Zapadni Balkan kako bi demonstrirao slabost Zapada pred njegovim marionetama, korumpiranim populistima, i isto su činile Turska i Kina, kazao je istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu prof. dr. Nikola Samardžić za bosansko ”Oslobođenje”.
On je govorio o odnosima u regionu, prisustvu NATO-a i političarima u BiH…
NATO POSLJEDNJIH MJESECI PUNO VIŠE PAŽNJE POSVEĆUJE BOSNI I HERCEGOVINI, A POSJETIO NAS JE I NAJVIŠI VOJNI OFICIR SAVEZA, ADMIRAL ROB BAUER. ŠTA BIH MOŽE DONIJETI OVAKAV ODNOS I VJERUJETE LI DA ĆEMO ZNATI ISKORISTITI PRILIKU?
Samardžić: Rusija je nakon prve NATO-intervencije ikad, upravo u BiH 1995, počela da zaoštrava odnos prema Zapadu, a novu bezbednosnu politiku postavila na osnovama strateških pritisaka na Ukrajinu i Crno more, Baltik i bivšu Jugoslaviju. Druga NATO-intervencija 1999. doprinela je novom zaoštravanju u odnosima Zapada i Rusije i zato je bilo neophodno da se brzo i efikasno privede kraju proces raspada Jugoslavije, a prostor bivše Jugoslavije integriše u EU. Zato svaka polovična odluka, koja ne podrazumeva brze reforme i integraciju, ostaje samo polovično rešenje, a potrebne su nam sistemske promene, ukidanje granica i jugoslovensko pomirenje.
PREMA INFORMACIJAMA ODREĐENIH MEDIJA, PRVOBITNA NAJAVA POSJETE ALEKSANDRA VUČIĆA LOGORU JASENOVAC BILA JE NESLUŽBENA, ALI JE U PRVI PLAN STAVILA SUSJEDSKI ODNOS SRBIJE I HRVATSKE. KAKO GLEDATE NA TAJ ODNOS I DA LI MOŽDA SLIJEDI (JAČE) ZAOŠTRAVANJE ODNOSA?
Samardžić: Politička magistrala Srbije obeležena je crnim tačkama, to su sećanja na događaje koja su predmet manipulacija, proizvodnje razlika i mržnje. Julska tačka je sećanje na genocid u Srebrenici, koji se koristi u smislu samoviktimizacije i sramnog odricanja od odgovornosti ne samo prema žrtvama, nego i prema smislu i porukama tog zločina. Vučić dovodi svakoga leta odnose do usijanja budući da je godišnjica Oluje, 5. avgusta, za njega prilika da ponovi svoj gotovo patološki odnos prema Hrvatskoj i Hrvatima. U javnosti se najnoviji Vučićev incident pogrešno dovodi u vezu s padom aviona u severnoj Grčkoj, koji je nosio vojnu opremu na zasad nepoznatu destinaciju. On ne može da podnese stvarnost u kojoj Srbija putuje u Hrvatsku, tamo radi ili se odmara, uspostavljaju se nove poslovne, kulturne, naučne veze koje negiraju ne samo njegovu politiku nego, verovatno, i njegovu ličnost u svoj uzaludnosti stavova i emocija kojima nas maltretira. U takvim odnosima Hrvatska ne može biti jedina odgovorna u upravljanju krizama koje se sezonski ponavljaju i voleo bih da vidim da su EU i NATO izašli sa jasnijim stavom koji će zaštititi ne samo Hrvatsku nego i sve one koji su u Hrvatskoj ili Srbiji žrtve, ili potencijalne žrtve, Vučićevog divljanja.
OPOZICIJA U RS-U GLASNIJE JE I OD SNSD-A REAGOVALA NA VUČIĆEV NEODLAZAK U HRVATSKU. U BIH NAS OČEKUJU IZBORI U OKTOBRU. ŠTA BISTE PORUČILI OPOZICIONARIMA RS-A, KOJI SE, KAO I UVIJEK, NADAJU PODRŠCI SRBIJANSKE VLASTI?
Samardžić: Da se ne ugledaju na opoziciju u Srbiji čije je poreklo duboko u Miloševićevom režimu, potom i u aranžmanima sa službama koji su kulminirali poklonom naftne industrije ruskoj državi i mafiji, formiranjem Vučićeve aktuelne stranke, njemu su sve završavale službe, i incidentima na granici s Kosovom. Opozicija je slaba, neubedljiva, često karikaturalna, rusofilska i putinofilska. Stavovi opozicije o međunarodnim odnosima, nedavnoj prošlosti, o ekonomiji, kulturi potencijalno su štetni u smislu jedne skaredne alternative stvarnosti koju kreiraju vladajući radikali i socijalisti. Od svega najviše zabrinjava, uz odsustvo racionalnih, prosvećenih ideja, odsustvo političke i građanske hrabrosti.
GDJE JE BIH U ODNOSIMA SA SUSJEDIMA? GODINAMA SE SPOČITAVA I HRVATSKOJ I SRBIJI DA SE PREVIŠE MIJEŠAJU U UNUTRAŠNJA PITANJA BIH. KOLIKO SU I POLITIČKI AKTERI IZ BIH KRIVI ZA TO?
Samardžić: Takvi odnosi postavljeni su Dejtonskim sporazumom i tumačenjima sporazuma. Ali je nemoguće posmatrati BiH u smislu jednoga aktivnog aktera jer je, podeljena, razorena, siromašna, izolovana, BiH prepuštena sebi samoj i globalnim akterima, Rusiji i Turskoj, susedima, Srbiji i Hrvatskoj, da je dalje i dublje zavađaju i dele. Nije bilo dovoljno vizije u Bruxellesu da se BiH integriše kako bi se sproveo jedan princip, a princip je i poštovanje okvira zakonitosti i sistema vrednosti, na čemu se, i opravdano, takođe insistira. Za mene je ilustrativan primer Pelješkog mosta, koji spaja teritoriju Republike Hrvatske pojasom koji je nastao razgraničenjem Turske i Venecije, kako bi se zaštitila Dubrovačka republika od Venecije, 1699. Lako mi je da zamislim da je ulaganje moglo da se usmeri u izgradnju infrastrukture koja bi omogućila ulazak BiH u Schengen, skupa s Hrvatskom, kako bi se izbeglo premošćavanje jedne teritorije na kojoj, na tom mestu, štaviše većinski obitavaju Hrvati. Odsustvo sistemskih rešenja otvara prostor sistemskim parazitima i destrukciji ako se dotičemo aktera konkretno.
U PROŠLOM RAZGOVORU ZA NAŠ LIST REKLI STE DA ĆE VUČIĆ POPUSTITI TEK KAD SHVATI DA SU SAD DOVOLJNO BLIZU, A PUTIN DOVOLJNO DALEKO. BLIŽI LI SE TAJ TRENUTAK I IMA LI ON VEZE SA FORMIRANJEM VLASTI U SRBIJI?
Samardžić: Moj je utisak da su SAD i dalje daleko, a Putin nikad popularniji, bez obzira na zločine i vojni i politički neuspeh u Ukrajini. Ta suštinska promena svesti, osećanja za stvarnost, za moralni stav, empatiju, zastrašujući je ishod Vučićeve propagande, koja je zarazila i pola BiH. Zapadne misije u Srbiji i regionu su slabe, često korumpirane, 20 godina je proteklo od obećanja Zapadnom Balkanu da će se integrisati. Putin je iskoristio isti Zapadni Balkan kako bi demonstrirao slabost Zapada pred njegovim marionetama, korumpiranim populistima, i isto su činile Turska i Kina. Evropski zvaničnici jesu uvereni da je ovaj nesrećni i zapušteni ostatak Jugoslavije, BiH, Srbija, Kosovo, Severna Makedonija, nevažan u krupnom planu evropskog projekta, marginalan, plitko tržište i još plića pamet, ali se ta logika ponovila u Ukrajini koja je predmet zverske agresije u kojoj Vučić i njemu slični postaju saučesnici.
SVJEDOCI SMO I DA MILORAD DODIK SMANJUJE SECESIONISTIČKU RETORIKU, ALI JE POSJETU IZRAELU ISKORISTIO ZA ODLAZAK U AMBASADU RUSIJE U TOJ ZEMLJI, PORUČUJUĆI ZAPADU DA MU NE MOŽE NIŠTA, JER ĆE PONOVO POBIJEDITI NA IZBORIMA. JE LI U PRAVU?
Samardžić: Dodik koristi Vučića, koji je učio politiku od Šešelja i uspješan je samo kad intrigira i proizvodi opštu štetu. Dodik je superioran u odnosu na Izetbegovića i Komšića i svestan je da su diplomatske misije važnih zapadnih država u BiH, Srbiji i Crnoj Gori doprinele rastu ruskog uticaja i osipanju demokratije. Upravo izborne manipulacije i prevare doprinose njegovoj moći koju on iskazuje brutalno, a svaku slabost priznaje delimično i oprezno. Možda će slika biti jasnija ako se odnosi, inače preterano složeni, posmatraju u jednoj antitezi. Pokušajte da odgovornost za podele BiH pripišete Izetbegoviću, Dodiku odgovornost za otvaranje hrvatskog pitanja kao teritorijalnog pitanja, a Komšiću da je izbornom prevarom, koja je bila simpatična pa se sve završilo tako žalosno, dodatno doprineo novim etničkim napetostima.
KOLIKO JE ZA SVE ZEMLJE ZAPADNOG BALKANA VAŽNA KVALITETNA REGIONALNA SARADNJA I DA LI JE DOŠLO VRIJEME DA PRUŽIMO RUKU POMIRENJA I POGLEDAMO ISTINI I PROŠLOSTI U OČI KAKO BISMO KRENULI NAPRIJED?
Samardžić: Nemamo budućnost bez novog jedinstva. Mi nemamo prijatelja, izvan nas samih. Vreme za pomirenje smo, međutim, potrošili. Ostali smo, verovatno, i bez autentičnih trauma koje bi nas podsticale na pomirenje. Rođeni 1995. danas imaju skoro 30 godina. Na njih je prevaljen sav teret neraščišćene prošlosti i budućnosti koju smo im predali bez zaveštanja zapisanog u mudrosti koju bi trebalo da smo stekli sopstvenim iskustvom. Nemoguće je zamisliti evropsku integraciju bez jugoslovenskog opredeljenja, bliži smo jedni drugima nego Rusi i Ukrajinci, ili severna i južna Italija, ali ni o tome nemamo dovoljno jasnih predstava i otvorenih stavova. Najzad, nijedno teritorijalno rešenje koje bi koristilo postojeće ili povuklo neke nove granice, neće obezbediti trajan mir i razvoj. Logiku savremenog i budućeg sveta pokušavam da razumem prevedenu na domene fizike čija je primena sve više kvantna, a sve manje njutnovska. U odnosu na moju generaciju, oni koji će krenuti napred suviše su stidljivi, zatvoreni, konzervativni, a ja im želim i onu budućnost koju sam proživeo u svojim najlepšim godinama i da budu mlađi od mene, a to nekako nisu, i samo to bi imalo smisla.