“Pošto ‘Šiptar, Hrvat, balija, nisu moja bratija’, hajde da se Zvezdaši pobratime sa kineskim metalurškim radnicima”

Piše: Boško JAKŠIĆ

Ima li ovome kraja? Da li vlast treba da određuje sportske trenere kako bi bili po volji izvitoperenim nacionalističkim hirovima huligana, ili će svet sporta uspeti da se oslobodi političkih zmija koje dave čitavo društvo?

Kolekcija agresivnog nacionalizma koji truje javni prostor obogaćena je incidentom oko trenera vaterpolo kluba Crvena zvezda kome huligani ne mogu da oproste što je državljanin Crne Gore, Kotoranin, katolik, Hrvat, a još je bio i odbornik Demokratske stranke socijalista Mila Đukanovića.

To što je Mirko Vičević nekadašnji proslavljeni jugoslovenski reprezentativac, osvajač zlata na Olimpijadi u Seulu 1988. i dokazani stručnjak, suženim nacionalističkim umovima na tribinama ne znači ništa.

Zvezda bi trebalo da je simbol sporta, ali je odavno pretvorena u plemenski totem srpstva. Kapuljaši su sebe proglasili patriotama i ne dopuštaju da im iko zagadi etnički čiste vode bazena “Milan Gale Muškatirović”. Sportski stadioni postaju arene za ispoljavanje nagomilane i potisnute agresije koja lako eksplodira u najsurovije oblike nasilja.

Nije sport zajedničko dobro kakvo bi trebalo da bude. Upregnut je koliko u politiku toliko i u nacionalizam koji je opšta balkanska pojava armirana mržnjom prema susedima. Nasilništvo se instrumentalizuje i toleriše. Postaje deo folklora. Sport je pretvoren u skladište ekstremizma.

Ništa tu nije slučajno. Pripremile su “delije” scenografiju i razvile transparent na kome je stajalo: “Šiptar, Hrvat, balija, nisu moja bratija”. I još su skandirali Ratku Mladiću. Nema mesta sumnji kom bratstvu pripadaju.

Njihove je pravo da slave nasilje, da veličaju ratne zločince, da šire najgori omraz i priželjkuju obračune sa svima čiji DNK nije etnički, gotovo arijevski čist. Njihov nacionalistički zavet je Srbiju već jednom uvukao u obračune koji su zemlju ostavili sa štakama u invalidnom stanju od koga i danas ne može da se oporavi.

Moje je pravo da odbijem rasporede čija se hijerarhija fiksira po trenutnim političkim potrebama. Najčešće na prvo mesto guraju naciju, potom veru, rasu, rod… U predratovskim vremenima, a bogami i decenijama posle njih, ključni nametnut identitet je nacionalni.

Nacionalnost sam stekao pukim rođenjem, bez ličnih zasluga. Sve ostalo zahtevalo je napor: rad, učenje, angažovanje razuma, takmičenje za mesto u društvu, pridržavanje moralnih normi. Prvo se sasvim uprošćeno svodi na biti Srbin. Gotovo pa jednoćelijski organizam. Drugo je izazov.

Zato se moja kvalifikacija mene ne uklapa u kolektivnu jednačinu, u amorfnu psihologiju uniformisane mase. Da, rođen sam od srpskih roditelja, nisam anacionalan ali to je daleko od prioriteta koje sam sebi postavio u životu. Na listi top-10 poreklo je sasvim pri dnu.

Manipulatore to nervira. Ne uspevaju da me uguraju u koncept lojalnosti naciji koji je proglašen za okultnu vrednost. Neće me sprečiti da kritikujem transparente mržnje uz bazen, rečnik omraza u Parlamentu, grafite koji veličaju zločine.

Valjda postoji država čiji zakoni nalažu da se mržnja sankcioniše a teror spreči. Ispostavlja se da država sramno ćuti dok se barabe uključuju u misiju promocije Srpskog sveta u kome nema mesta drugima: Albancima, Hrvatima, balijama.

Više javno tužilaštvo nije prepoznalo elemente nacionalne i verske netrpeljivosti! Skinite povez sa očiju! Srbija je po međunarodnom pravu obavezna da spreči kuljanje mržnje. Kada to obavi kod sebe, može da komentariše šta drugi rade.

Vlast je prepustila Vaterpolo savezu da izda saopštenje, da osudi i ogradi se od nacionalističkih izliva. Nadležna ministarstva se ne izjašnjavaju. Huliganima ne treba da se bave sportska udruženja već država, ali zašto bi očekivali da vlast krene da demontira formacije koje sama stvara kako bi sprečila da se čuje glas političkih protivnika, da bi branila Kosovo, da bi uterivala strah po ulicama i stadionima, da bi svoje pretorijance nagrađivala za iščašeni partiotizam.

Čemu služi Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama koji izričito zabranjuje “pokušaj unošenja ili unošenje u sportski objekat ili isticanje u sportskom objektu obeležja kojima se vređaju nacionalna, rasna, verska ili druga osećanja ili na drugi način izaziva mržnja ili netrpeljivosti koja može da dovede do fizičkih sukoba”?

Svima je jasno da je nemoguće da sport funkcioniše bez politike ni u jednoj državi, a kamoli kod nas, ali ključno je pitanje kakvu politiku u sportu promovišu prepredenjaci koji iza svega ovoga stoje? Prave se da se to njih ne tiče. Zato nikome nije palo na pamet da utakmicu prekine. Šta je radio delegat? I on se pravio da ništa ne vidi.

Teško da će me iko ubediti da je trener Vičević posle šest mečeva koje je vodio sa klupe slučajno odabran kao meta u vremenu kada Srbi u Crnoj Gori optužuju predsednika Đukanovića da stoji iza nebrojenih zavera čiji je cilj obaranje vlasti u Podgorici ili motivisanje atentata na predsednika Srbije kako bi Beograd odustao od velikosrpskih ambicija koje manje ili više otvoreno promoviše još od proglašenja crnogorske nezavisnosti.

Ne treba Prvom zvezdašu Srbije trener koji će doneti uspehe i tutule. Potrebna mu je vreća za udaranje. Veličanje sopstvenog ne može da prođe bez omalovažavanja tuđeg. Pogubna formula šovinizma koji je ponovo u naletu. Predizborno okupljanje nacionalističkih lojalista .

Niko ovoj začaurenoj zemlji nije potreban. Dovoljna je sama sebi. Stvara takve uslove za život od kojih njeni državljani beže glavom bez obzira odnoseći znanje. Ima li ko da pamti kakav je kolosalan doprinos Zvezdinoj tituli fudabalskog prvaka Evrope dao Dejan Savićević?

Pošto “Šiptar, Hrvat, balija, nisu moja bratija”, hajde da se Zvezdaši pobratime sa kineskim metalurškim radnicima, rumunskim sezoncima ili turskim građevinarima. Valjda su im bliži narodi koji pripadaju sasvim drugim kulturama ili verama.

Obradovala bi se i srpska vlast koja ne bi da dozvoli da srpski sportski uspesi budu pripisani omraženim susedima. Dovoljno je prvoborcima nacionalizma što ne smeju da se usude da pokrenu kampanju zbog trenera Novaka Đokovića – Gorana Ivaniševića, Hrvata. Vlast za početak mora da hapsi a ne da u zavetrini likuje zbog pokazne vežbe agresivnog i kancerogenog nacionalizma paravojne falange koju tutoriše. Tužioci i sudije moraju da rade svoj posao i da primernim kaznama pošalju poruku koju normalna javnost očekuje. Nije bitno ko je prvi počeo, već ko će prvi stati.