Piše: Nenad Kulačin (Al Jazeera Balkans)
Grupa od 50 uticajnih, tako kažu, “zapadnih” političara uputilo je pismo Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji zahtevajući da se kritičnije odnose prema Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije. Pismo, pod naslovom “Rizici dalje eskalacije”, zahteva i distanciranje od Vučića, uz zaključak da “trenutni pristup ne funkcioniše”.
Reakcija sasvim na mestu. Mudrije je bilo da je tako pismo napisalo desetak lidera sa Zapada, jer je i za ovo pismo Vučića zabolelo uvo kao što ga je prethodno isto zabolelo za sankcije koje su njegovom saborcu Aleksandru Vulinu uvele SAD. Apsolutno ga ništa nije zabolelo kada su te iste SAD pod režim sankcija stavile Milana Radoičića, neformalnog lidera kosovskih Srba. On se ponaša kao da se ništa nije desilo, a i ako se desilo, njemu je to potpuno nebitno.
Vučić, barem, javno jasno stavlja do znanja da ga sve te sankcije ne sekiraju. Da li je to baš tako, on to najbolje zna. Njegova politika jednog dana se svodi na to da ga ceo svet uvažava i da Srbija nikada nije imala veći međunarodni ugled. Svi svetski državnici mu se redovno javljaju na telefon kada ih pozove, sa svima ima super odnos. I tako je sve dok mu ne padne klapna i onda taj isti svet krene da optužuje da želi da ponizi i uništi Srbiju. I u toj večitoj igri u njegovoj glavi, formira se politika koja Srbiju dovodi u veoma nezavidnu situaciju.
Neko tu situaciju veoma dobro vidi i razume, ali ona konačna recenzija Vučićeve vlasti nikako da usledi. Ovo pismo treba gledati u tom smislu da postoji neki svet koji veoma dobro razume šta se sve u Srbiji i oko nje dešava, ali da on nije dovoljno uticajan da može mnogo toga da promeni. Oni su svoj deo posla uradili i jasno stavili do znanja kako je stanje na terenu.
Politika međunarodne zajednice na daje rezultate
U kontekstu pritiska na Vučića, to pismo ima smisla, jer je očigledno da je on sve snažniji. Nebrojeni svetski mediji konačno otvaraju tu “Pandorinu kutiju” od koje su mnogi svih ovih godina okretali glavu. Žašto? Javnost u Srbiji je ubeđena zato što je Vučić na sebe preuzeo neke od obaveza u vezi sa završetkom priče oko Kosova. Međunarodna zajednica nema kome drugom da veruje da je u Srbiji za tako nešto sposoban, i logično je da dok se neka nova ličnost ne bude pojavila, dovoljno ubedljiva i sa dovoljnom podrškom u narodu, Vučić će biti favorit međunarodne zajednice.
Pomenuto pismo je u direktnoj vezi sa kosovskom krizom. U njemu se pominje uticaj Vučića na dešavanja na Kosovu i upravo je to ono što predsednika Srbije čini nervoznim. On je odmah rekao da je to pismo delo lobista kosovskih Albanaca, da nije upereno protiv njega već je protiv Srbije. On, kako je rekao, tim političarima sa Zapada predstavlja trn u oku, jer neće nikada da prizna nezavisno Kosovo i da ga čine ponosnim ti “antisrpski” elementi.
I eto nas ponovo u priči o bolu u ušima. Da je tako, ne bi se ponašao baš na ovaj način. Ovo mnogo podseća na ponašanje pokojnog Slobodana Miloševića. I njega niko nije napadao, već je napadao Srbiju. A, nije baš da je tako.
Pored nekoliko više nego tačno definisanih činjenica, kada je reč o Vučićevoj vlasti, autori pisma konstatuju veoma važnu i bitnu situaciju koja se tiče toga da aktuelna, dodali bismo i višegodišnja politika međunarodne zajednice na daje rezultate. To jeste tačno i možda je prvi put adresirana prava strana – Međunarodna zajednica, pre svega Vašington, London i Brisel.
Zašto Vučić nije kažnjen?
Međunarodna zajednica i dalje gleda kroz prste Vučiću za mnogo toga. Mi, koji danas živimo u Srbiji, svakodnevno smo svedoci kriminala, korupcije, manjka demokratije, neslobodnih medija, konstantnih pritisaka na novinare koji nisu pod Vučićevom kontrolom, od kojih je jedan relociran u EU zbog pretnji kojima je bio izložen godinama unazad. Kako je moguće da se Vučić blagonaklono smeška u Briselu pri bilo kojem pomenu slobode medija i demokratije, a taj isti Brisel spasava novinare od Vučića? Nešto tu definitivno nije u redu.
Mi i dalje ne znamo kakav je domet gore pomenutih sankcija SAD prema ljudima iz Vučićevog okruženja. Nejasno je da je Vulin označen kao neko ko je involviran u kriminalne radnje, a svima je poznato da dotični ni korak ne napravi, a da mu Vučić to ne kaže. Zašto Vučić nije kažnjen? On je 11 godina na vlasti i taj Zapad i dalje u njega glada kao jedinog ko će im isporučiti ono što oni žele. Apsolutno je jasno da do kraja godine nikakav dramatičan pomak u normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine neće doći, iako su iz međunarodne zajednice jasno stizale takve pretpostavke. Zapad ima u svojim rukama mnogo instrumenata kojima može urazumiti, ne samo Vučića, već i kosovskog premijera Albina Kurtija, i potpuno je nejasno zašto ih ne primeni.
Pismo 50 političara može da otvori oči mnogima, mada je svima njima dobro sve poznato. Posle ovog pisma valja staviti prst na čelo. Svi dosadašnji napori nisu urodili plodom i stvarno je možda trenutak da se konačno odlučnije krene u završni proces bez ikakvih odlaganja.