Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balkans)
Obilne padavine ponovo su izazvale poplave u Srbiji. Bujice su odnele mostove, oštetile puteve, dovele do odrona i pokrenule klizišta. Evakuisano je nekoliko stotina ljudi za koje je organizovan privremeni smeštaj, izvedeno je više akcija spasavanja, uključili su se silni pripadnici MUP-a i preko 250 ekipa Crvenog krsta. U mnogim delovima Srbije nabujala voda prekinula je sve komunikacije. Zbog izlivanja Toplice mnogi putevi na području Prokuplja bili su potpuno poplavljeni, pa su meštani okolnih sela bili prinuđeni da do grada idu prugom, peške.
U Mrčajevcima se srušio most, a tragedija je izbegnuta pukim slučajem. Lokalni meštanin Nebojša Bogosavljević krenuo je da vidi da li se Morava izliva i da li je poplavila njive. Usput je primetio da je stub na mostu napukao. Obavestio je saobraćajnu policiju, otišao do kuće, a u povratku je video da se autobus sa turskim radnicima koji rade na Moravskom koridoru uputio ka trošnom mostu. Uspeo je da pretekne autobus, da popreči kola preko kolovoza i da tako zaustavi autobus 200 metara pred mostom. Potom je mobilnim telefonom snimao šta se događa i zabeležio trenutak kad se most urušio.
Neprimetne poplave
U poplavama je oštećeno oko 200 lokalnih puteva, 82 mosta kao i 22 vodovodna i 13 kanalizacionih sistema. Poplavljene su nebrojene njive, domaćinstva, plastenici, propali su usevi, šteta se tek procenjuje. Vanredno stanje uvedeno je u 56 opština, praktično je polovina Srbije bila pod vodom. Desila nam se još jedna katastrofa epskih razmera, ali to na pripadnike vladajuće garniture i medije nije ostavilo neki naročit utisak.
Ministar saobraćaja Goran Vesić je povodom srušenih mostova mrtav hladan izjavio da infrastruktura u Srbiji “nije idealna” jer u nju nije ništa ulagano decenijama. “Uzalud su mostovi ili putevi ukoliko ih niko ne održava“, rekao je Vesić. A ko je na vlasti poslednjih 11 godina? Ko je bio nadležan za puteve i mostove? Da nema Vesićeva Srpska napredna stranka neke veze s tim? Potom se ministar fotografisao ispred mosta u ruševinama, blistajući od ponosa, srećan i zadovoljan. Ne znam šta ministar zapravo poručuje građanima, da je nezainteresovan za njihove muke, da uživa u raspadu ili da će jednog dana, ako se nađe pred sudom, tu fotografiju iskoristiti kao dokaz sopstvene neuračunljivosti.
Predsednik Srbije se građanima obraća gotovo svakodnevno iz raznih televizijskih studija, ali je o poplavama govorio samo jednom, i to kratko, grdeći Vladu, zapovedajući ministrima da odu na lice mesta i budu s građanima. Ostalih ko zna koliko sati svojih beskrajnih govorancija posvetio je večitoj lažnoj temi – Kosovu.
Božja ćud
Nikom od vlastodržaca ne pada na pamet da su za nešto odgovorni. Svi se pridržavaju krilatice koju je prilikom prošlogodišnjih poplava u Beogradu lansirao gradonačelnik Aleksandar Šapić: “Ovde je sada najmanje važno ko je kriv, na Boga ne možemo da utičemo”. Članovi vladajuće kaste se ponašaju kao da se ništa ne može preduzeti protiv poplava, čim padne malo jača kiša – skedi neminovni povodanj. Kao da živimo u feudalnom dobu, bez tehnologije, znanja, nauke, pa zavisimo isključivo od prirode i njenih ćudi.
Nakon biblijskih poplava 2014. godine koje su ostavile strašne posledice, vlasti su obećale da će preduzeti neophodne mere kako se ništa slično ne bi ponovilo. Sudeći po scenama koje svako malo viđamo po Srbiji, čim padne malo veća količina kiše, obećanje nije održano. Nastavljeno je sa divljom gradnjom još intenzivnije, betoniranje i asfaltiranje je u punom jeku, kako se kojem povlašćenom investitoru sviđa, a zelene površine se neprekidno smanjuju.
Nema redovnog održavanja kišne kanalizacije, crpnih stanica, drenažnih rešetaka, odvoda, što sve zajedno dovodi do katastrofalnih posledica. Kad padne obilniji pljusak, nema zelenih površina koje bi upile vodu, infrastruktura je zapuštena, pa bujice brzo preplave ulice, dvorišta i kuće. Između 2014. i 2020. godine Evropska unija je Srbiji donirala 170 miliona evra za oporavak od katastrofe i sprečavanje budućih poplava. Šteta što predstavnici srpskih vlasti koje su građani birali da bi rešavali probleme, ne slede evropski primer i ne rade ono za šta su plaćeni.
Nacionalna i životna pitanja
Treba i naprednjačku bulumentu razumeti, nisu oni zaseli u fotelje da bi brinuli o muci onih koji ih plaćaju, već da bi se bogatili, sticali moć i uticaj, gradili karijere i brčkali se u korupciji. Pa neće njima jedna obična kišica da pokvari teškom mukom stečeni mir i obest, niti da ih natera da se pozabave onim što im stoji u opisu radnog mesta. Uostalom, kakav god se kijamet događao u zemlji Srbiji, uvek se nađe nešto što će javnosti odvući pažnju od stvarnih muka i nevolja. Kao najbolja pokrivalica za mučnu i tegobnu stvarnost u poslednjih nekoliko decenija pokazalo se neizbežno Kosovo, sveta srpska zemlja, najskuplja srpska reč, 15 posto srpske duše.
Kad god nezadovoljni građani traže od nadležnih organa da nešto preduzmu i reše neko konkretno životno pitanje, uvek dobiju isti odgovor: Nije sad vreme, nemoj sad dok nam otimaju Kosovo, Srbi na Kosovu pate a vi biste da rešavate neke probleme u školstvu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i sličnim tričarijama. Prvo da rešimo nacionalno pitanje (koje ne postoji, pa je samim tim nerešivo), a potom ćemo konačno da se pozabavimo uređenjem zemlje. Što reče bivši ministar policije Dragan Jočić, kad su ga pitali za kriminalne radnje iz mladosti, konkretno obijanje Kosova: Ne pitajte me za trafiku dok Hilandar gori!
Isti model razni narodnjački režimi podmeću građanima Srbije još od XIX veka – prvo nacionalno oslobođenje i ujedinjenje svih Srba u jednu državu, a onda ćemo lako da rešimo te sitnice kao što su demokratski sistem, životni standard, ekonomski rast, vladavina prava, jednakost pred zakonom i srodne zaludice. Prođe par stotina godina dok lupiš dlanom o dlan, a ista priča traje i dalje, od silnih nacionalnih poslova nikako da dođu na red sitnice kao što su izgradnja kanalizacije, život dostojan čoveka ili zaštita od poplava.
Kosovski šibicarski trik
Naši vlastodršci, ideolozi, kreatori javnog mnjenja su zagledani samo u tu izmaštanu nebesku Srbiju, pa im je ispod časti spuste pogled na ovozemaljsku egzistenciju običnih ljudi. Takav pogled na stvari je istrajnim vežbanjem postao dominantan, pa se čini da ga je većina prihvatila i prigrlila kao najrođenijeg. Videlo se to i prilikom poslednjih poplava. Polovina države pod vodom, ljudi očajni, sluđeni, ostavljeni bez elementarne pomoći, a u javnosti nema nekog preteranog uzbuđenja. Izveštavali su mediji pomalo o poplavama, bilo je i uključenja sa lica mesta, ali je to retko bivala udarna vest.
Režimski mediji forsiraju priču o Kosovu, po hiljaditi ili milioniti put, isti šibicarski trik i dalje prolazi, kao da nije oveštao od dugotrajne upotrebe. Na sve strane grmi od još jedne nepravde nanete srpskom narodu, hapse Srbe na severu Kosova samo zato što su Srbi, predsednik Vučić se opet vanredno obraća naciji, drvlje i kamenje po Aljbinu Kurtiju koji je inaugurisan u najnovijeg najvećeg neprijatelja srpstva. Pritom je sam Vučić povukao Srbe iz institucija, uticao na Srbe da bojkotuju izbore i doveo do toga da su Albanci postali gradonačelnici.
Demonstranti su nasrnuli na vojnike KFOR-a, mahom Italijane, bilo je na desetine povređenih, goloruki srpski narod se služio šok-bombama, štanglama, motkama i sličnim oruđima. Maskirani mladić je bacio novinara na zemlju i surovo ga išutirao, što je čak zabeleženo na snimku mobilnim telefonom. I onda kad neko bude uhapšen pod sumnjom da je učestvovao u navedenim kriminalnim radnjama, po srpskim medijima se otegne lelek kako je to udar na nevine Srbe. Pa u to niko normalan ne bi poverovao. I to su udarne vesti, a ne Srbija pod vodom, u još jednoj katastrofi koja je mogla da bude izbegnuta kad bi vlast radila svoj posao, umesto što kosovari.
Zajednica poplavljenih opština
Čak su i mediji koji nisu pod kontrolom naprednjaka podlegli opštoj histeriji. Kad su poplave tek počele, gledam vesti na jednoj nezavisnoj televiziji: prvo beskrajno guslanje o Kosovu, sasvim u skladu sa režimskim viđenjem sveta, a vest o poplavama tek u 25-om minutu, onako usput, ukratko, jer je to valjda najsporednija stvar na svetu. Čak i kad je vanredno stanje proglašeno u gotovo polovini opština, nije se mnogo promenilo u izveštavanju. Važnije je da li će biti formirana Zajednica srpskih opština na Kosovu od toga što je prirodna nepogoda upravo formirala Zajednicu poplavljenih opština koju čine 56 davljeničkih članica.
Niko da građanima saopšti jednostavnu istinu: Kosovo je nezavisna država već dugo, a postala je nezavisna upravo zahvaljujući zločinačkoj politici Srbije i režima Slobodana Miloševića. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći da oteramo Kosovo iz Srbije, a sad navodno patimo za srcem Srbije i pretvaramo se da je ono i dalje južna srpska pokrajina. Kosovo nije Srbija, već strana država, a ono što se događa u drugoj državi ne može da bude važnije od onoga što se dešava u Srbiji, pogotovo kad su u pitanju prirodne katastrofe potpomognute nečinjenjem i nebrigom nadležnih službi.
Nije u Srbiji zapuštena samo zaštita od poplava, to se da lako rešiti, samo ako ima volje. Mnogo je veći problem naša višedecenijska ideološka, politička, kulturna, medijska, mentalna zapuštenost. Toliko dugo su nas navikavali da na sve gledamo naopako, iskrivljeno, pomereno da nam to danas izgleda savršeno normalno. Pokidali smo veze sa realnošću, zatvorili se u izolovani svet sačinjen od sopstvenih ideoloških projekcija i više ništa ne razumemo. Zastrašujuće je što čak ni naša sopstvena patnja, kao u slučaju poplava, ne može da nas prene iz mrtvila.