Piše: Tomislav Marković
Zatiranje antifašističke prošlosti sistematski se odvija već nekoliko decenija. Narodni heroji su izbrisani sa naših ulica, Narodno-oslobodilačka borba je gurnuta pod tepih zaborava, a epoha socijalizma je prekrivena neprozirnom tamom, kao da se nikad nije ni dogodila. Na delu je zabrana sećanja na sve što ima veze sa partizanima, SFRJ, Josipom Brozom Titom i ljudima koji su gradili socijalizam. Sve što se ne uklapa u dominantnu verziju prošlosti, falsifikovane u skladu sa nacionalističko-četničkom agendom, nema pravo postojanja u srpskom društvu.
Brisanje antifašističkih tradicija nije samo zvanična državna politika, već je prodrlo u sve društvene sfere i proželo svakodnevni život. Tome u prilog govori nedavni događaj u Trećoj beogradskoj gimnaziji. U toj školi su učenici samoinicijativno napravili 14 plakata sa motivima iz zaboravljene istorije i zalepili ih na stepeništu 29. novembra, kako bi obeležili jubilarnu, 80. godišnjicu od drugog zasedanja AVNOJ-a.
Na plakatima su bile prikazane elementarne činjenice iz tog zanemarenog istorijskog perioda: Prva konferencija Pokreta nesvrstanih, izgradnja Novog Beograda, radne akcije, opismenjavanje stanovništva. Na plakatima su bili prikazani i ljudi koji su se borili za slobodu i stvarali drugu Jugoslaviju – Moša Pijade, Koča Popović i Stjepan Filipović.
Nasilje, cenzura i diskriminacija
Improvizovana izložba nije bila dugog veka. Profesorka sociologije je pred gomilom učenika mirno pocepala, zgužvala i bacila plakate, služeći se popularnom sociološkom metodom nasilništva. Za ovaj događaj šira javnost je saznala iz autorskog teksta “Stradanja papirnog Moše Pijade” koji je Luka Babić, maturant Treće beogradske gimnazije i đak generacije, objavio u dnevnom listu Danas. Luka piše da obrazovni sistem učenicima “ne pruža ama baš nikakva znanja o SFRJ i njenim vremenima, a vrlo skromna znanja (na granici sa nikakvim) o Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije”, te da ih je to ponukalo da osmisle i naprave plakate, kako bi postavili pitanje “je li pravedno zanemarivati i zaboravljati istorijske činjenice koje su ideološki nepodobne”.
Odgovor na postavljeno pitanje je brzo stigao u vidu uništiteljskog akta profesorke sociologije, a učenici koji su nezgodno pitanje postavili proglašeni su komunjarama i satanistima. Dakle, zvanični stav profesorke jeste da o socijalističkoj i antifašističkoj prošlosti ne treba znati ništa, jer su tom epohom vladali nekakvi satanisti. Zanimljivo naučno saznanje, ne znam samo iz koje konspirološke teorije je pristiglo, ima ih na tone, teško je odrediti pravi izvor.
Neko naivan bi pomislio da je škola mesto gde deca uče svoju istoriju, kakva god bila, a ne prostor gde se delovi istorije brišu, u skladu sa trenutnim ideološkim potrebama. Takođe bi pomislio da škola nije mesto gde se učenicima zabranjuje da govore o namerno zaturenoj istoriji, gde se zatire svako drugačije mišljenje i svaka ideologija koja nije četnička i kolaborantska.
Pomislio bi i da profesori ne bi trebalo da daju primer nasilništva, netolerancije, cenzure i diskriminacije. I ne bi bio u pravu. Takva mišljenja su možda uobičajena u nekim drugim, uređenijim, slobodnijim, demokratskijim državama. U ovoj našoj parodiji države je normalno brisati istoriju, maltretirati đake i cepati njihov rad. Da su učenici lepo polepili plakate sa likovima čiča Draže, Pavla Đurišića i Milana Nedića, niko se ne bi bunio.
Povampireni komunisti iz pakla
Škola se nije oglašavala povodom ovog incidenta, kao da je to nešto sasvim normalno, ali se zato oglasila profesorka Nevenka Miličić koja je uništila plakate. Ona je na portalu “Glas javnosti” objavila autorski tekst pod bizarnim naslovom “Ideološki vampiri u ‘elitnoj’ Trećoj beogradskoj gimnaziji: Komunističko-satanistički plakati u školi”.
Profesorka je otvorila dušu, pa je lepo objasnila da škola u kojoj radi nije elitna, već se radi o “sumornoj i propaloj ispiraonici mozga u ime evrounijatskih i globalističkih ideala”. Njenu nežnu dušu potresao je nadrealni prizor narečenih plakata, veli da se osetila kao da se zatekla na nekom zasedanju AVNOJ-a, što je, po svoj prilici, profesorkina predstava pakla.
Na takvu provokaciju moralo se odgovoriti: “Usled iznenadnog šoka ruka mi je sama pošla ka plakatima koji su mi bili nadohvat. Popadali su uz moje neizgovorene psovke”. Plakati su pali kao pokošeni, ne pruživši nikakav otpor, ali profesorku to nije zadovoljilo. Zato je kolegama na školskoj Viber grupi poslala poruku sledeće sadržine: „Pitam se, ali mi je i jasno, ko stavlja ove satanističke plakate po školi?? Na početku pravoslavnog Božićnog posta?!? Slučajno? Nismo dovoljno kao Srbi i kao Pravoslavni postradali od istih tih ideologa i njihovih sledbenika? I šta sad, hoće i dušu naše dece, ovako povampireni i vraćeni iz samog pakla!? U školi koja je još uvek srpska i svetosavska? Dokle bre više?”
Potom je profesorka ušla u učionicu i razgovarala sa učenicima o pošasti koja je snašla školu. Na njeno veliko razočaranje, samo je dvoje-troje delilo njenu sablažnjenost, svi ostali su bili ravnodušni, što jasno ukazuje na izgubljenost mladih generacija. Naravno, to nije nimalo slučajno, reč je o još jednoj zaveri protiv srpskog naroda, mladi su “iščezli iz realnog sveta (…) a to je i bio cilj globalističke ekipe iz zemlje i sveta”.
Ima profesorka objašnjenje i za neveselo stanje mlađahnih srpskih umova. U Trećoj beogradskoj gimnaziji “odavno se praktikuje sve što nameću EU i zapadna propaganda”, a nesrećnoj deci se u svest ukucavaju mantre o ‘evropskim i građanskim vrednostima’, o ‘manjinskim pravima’, o LGBT-populaciji i migrantima”.
Proizvođači otrovnih ideja
Naravno, zli zapadnjački čarobnjaci sve čine kako bi promenili svest našem narodu, lepo profesorka upozorava glasom vapijućeg u pustinji, ali nema ko da je čuje: “O Srbiji i srpskim vrednostima, ni traga ni glasa. Pre nego što je ukinuta na Kosovu, izgleda da je Srbija ukinuta u srpskim školama, gimnazijama, fakultetima, javnim ustanovama, Akademiji nauka…” Ima u profesorkinom tekstu još mnogo argumenata od sličnog brašna, ali i ovo je dovoljno da se sagleda koren problema.
Miličić nastupa sa ideološke pozicije kojoj je antifašizam zakleti neprijatelj, pa nije ni čudo što je burno reagovala, prosto joj je ruka sama krenula da pocepa plakate, bila je to spontana, takoreći organska reakcija. Na prvi pogled, ima nečeg zastrašujućeg u javnom obznanjivanju stanja u kojem se nalazi um jedne profesorke sociologije.
To je neka čudnovata mešavina sačinjena od pravoslavlja svetosavskog tipa, kleronacionalizma, veličanja sopstvene nacije i raznih teorija zavere. U pitanju je mentalitet opsadnog stanja, paranoidna mentalna konstrukcija koja u svemu vidi komplot protiv srpstva, večno okruženog neprijateljima: Evropskom unijom, liberalnim vrednostima, ljudskim pravima, svetskim moćnicima, globalistima, dekadentnim Zapadom.
Međutim, što bi profesorka sociologije u srednjoj školi bila razumnija od silnih univerzitetskih profesora, akademika, pisaca, umetnika, teologa, intelektualaca i ostalih pripadnika elite koji govore u dlaku iste ideje. Nije Miličić stvorila ideološku papazjaniju koju doživljava kao svoje intimno uverenje, već ju je samo preuzela kao gotov proizvod iz fabrike propagande koja radi bez počivke već decenijama. Proizvođači sumanutog konspirološkog diskursa su negde drugde, na mnogo višim hijerarhijskim položajima, a srednjoškolski profesori su tek distributeri tog otrovnog espapa.
Razlozi za optimizam
Iskreni i pomalo naivni tekst profesorke Miličić pokazao je još jednu dimenziju negiranja i zatiranja antifašističke prošlosti. Taj pokušaj zabrane sećanja nije samo ideološke prirode. Nacionalizam zapravo i nije neka ozbiljna ideologija, već paranoja koja se lažno predstavlja kao svetonazor. Sa te pozicije apsolutno je nemoguće razumeti bilo koji društveni ili istorijski proces, objasniti neki događaj, shvatiti jednu kompleksnu epohu.
Mračnjačko duševno stanje nacionaliste jednostavno ne podnosi pokušaje emancipacije i oslobođenja, prosvetiteljstvo i modernizaciju, niti ima alate kojima bi pojmilo svu veličinu takvih pokreta. Zato nacionalisti tako lako pribegavaju nasilju, kad sebe osudiš na nerazum, na nemogućnost mišljenja i govora, kad ugušiš u sebi prirodnu potrebu za spoznajom – nasilništvo je jedino što ti preostaje. Uprkos dominaciji takvog pogleda na svet, ipak ima razloga za optimizam.
Nadu bude upravo Luka Babić, njegovi drugovi i drugarice iz Treće beogradske gimnazije, koji nisu podlegli sveopštoj histeričnoj propagandi i nakaradnom obrazovnom sistemu, već su uspeli da u sebi sačuvaju radoznalost i otvorenost prema svetlim periodima naše istorije. Takvi mladi ljudi su zalog jedne moguće svetlije budućnosti koja bi mogla bar malo da zaliči na onu potisnutu, zaboravljenu i izbrisanu prošlost.