Piše: Tomislav Marković
Dugogodišnja agresivna propaganda nacionalističke mašinerije dovela je do toga da su mnoge teme u srpskoj javnosti postale tabu. Genocid u Srebrenici, uloga Srbije u ratovima devedesetih godina, zločinačko nasleđe, članstvo Srbije u NATO savezu, faktička nezavisnost Kosova koje je sumanutom politikom Miloševićevog režima oterano iz Srbije, Evropska unija kao istinski cilj i mesto naše zemlje, velikosrpski hegemonizam, liberalna i demokratska kultura bez koje nema napretka, sekularizam – odvajanje crkve od države, zapadni svet kome treba bezuslovno težiti jer nam je tamo mesto, uvođenje sankcija Rusiji i suzbijanje uticaja Putinovog režima – sve su to teme koje u javnosti nemaju pravo građanstva.
Čim se neko drzne da pomene bilo šta sa ovog nepotpunog spiska, odmah biva provučen kroz medijskog “toplog zeca”, razapet na društvenim mrežama i prikucan za stub srama kao izdajnik, autošovinista, strani plaćenik i slučajni Srbin. Totalitarna atmosfera nasilja i neslobode, gde se iznošenje nepodobnog mišljenja kažnjava po hitnom postupku – nije baš podsticajna za razvoj političkog pluralizma. Čak i proevropska opozicija ne voli prečesto da se izjašnjava o ovim nezgodnim temama, računajući da joj insistiranje na nepopularnim sadržajima neće koristiti kod birača. Doduše, mnogi akteri proevropske politike i ne misle baš evropski na neke od pomenutih tema, pa im ćutanje ne pada teško.
Birači bez stranke
S druge strane, raspoloženje biračkog tela se ne poklapa sa ponudom na političkoj sceni. Istraživanje Novog trećeg puta pokazalo je da je za ulazak u NATO devet odsto građana, verovatno za – pet odsto. Prema istraživanjima Instituta za evropske poslove, 44,2 odsto građana Srbije misli da je Kosovo izgubljeno, a 49,9 odsto smatra da nije moguće da Srbija ponovo ostvari punu kontrolu i suverenitet nad nekadašnjom južnom pokrajinom.
Istraživanja istog instituta kažu da 42 odsto građana smatra rusku agresiju u Ukrajini neopravdanom, a da je 15 posto ispitanika za uvođenje sankcija Rusiji. Kad se rade istraživanja javnog mnjenja o stavovima građana prema ratovima devedesetih, na pitanje “Šta se dogodilo u Srebrenici u julu 1995.”, oko 15 odsto ispitanika jasno kaže: Genocid.
Uprkos višedecenijskoj nacionalističkoj vladavini, uprkos gebelsovskoj propagandi, uprkos svom mentalnom nasilju, izvrtanju realnosti i ispiranju mozga, veliki broj građana i dalje razmišlja trezveno i realno. Kad se sve sabere, ispada da najmanje 15 posto biračkog tela u Srbiji nema političku opciju za koju bi mirne duše mogli da glasaju, bez kalkulacija i premišljanja. Neki uopšte ne izlaze na izbore, neki glasaju za Šaipa Kamberija ili neku drugu manjinsku listu, a neki daju svoj glas proevropskoj opoziciji, privremeno zaboravljajući na sve proevropske nedavače Kosova, ćutologe i kalkulante.
Mir u regionu
Na izborima zakazanim za 17. decembar konačno će učestvovati i jedna lista koja ima jasne stavove po svim pobrojanim pitanjima. Reč je o listi “Srbija na Zapadu” u kojoj su se okupili Građanski demokratski forum na čelu sa Zoranom Vuletićem, GLAS koji predvodi Nemanja Milošević i Nova stranka Vladimira Kovačevića. Pored političara, kao kandidati za poslanike nominovane su i neke javne ličnosti: pisac Svetislav Basara, novinari Mijat Lakićević i Rade Radovanović, fudbalski trener Dževad Prekazi…
Lista uživa i podršku mnogih kritičkih intelektualaca i javnih delatnika, kao što su akademici Dušan Teodorović i Velimir Radmilović, profesor Žarko Korać, predsednik Saveza antifašista Srbije Aleksandar Kraus, advokat Sead Spahović, bivđa predsednica Narodne skupštine Nataša Mićić. Među njima su i neki članovi Političkog saveta GDF-a: Aleksej Kišjuhas, Dinko Gruhonjić, Milivoj Bešlin, Jovan Komšić, Boško Jakšić. Članica ovog tela bila je i naša velika istoričarka Latinka Perović.
Stavovi ljudi okupljenih oko “Srbije na Zapadu” dobro su poznati, jer ih oni dosledno iznose u javnost već dugi niz godina, samo su sada dobili i konkretno političko uobličenje i stigli pred birače kao regularna izborna opcija. U obraćanju novinarima nakon predaje liste za republičke i beogradske izbore, Zoran Vuletić je rekao da će građani Srbije 17. decembra “dobiti priliku da posle 20 godina glasaju za zaista proevropsku listu koja vidi Evropsku uniju kao krajnji cilj, nikako kao večni put, što je ono što imamo od 12. marta 2003. godine i atentata na premijera Zorana Đinđića”. Naglasio je da će nametati “političke teme od kojih svi beže, pre svega mir u regionu, hitno postizanje sporazuma sa Prištinom u skladu i uz podršku plana Zapada za Kosovo, kako bismo ubrzali ulazak u EU”.
Priznanje genocida u Srebrenici
Univerzitetski profesor Ivan Videnović iz političke organizacije GLAS objasnio je da na ovim izborima kandiduju “drugačiju politiku, politiku jasnih stavova o gorućim pitanjima naše države i društva”. Ta politika se ogleda “u jasnom i bezuslovnom ‘da’ u odnosu na momentalno priključenje Srbije NATO-u i ubrzano ispunjavanje kriterijuma za pristupanje zemlje u EU, uključujući sankcije Rusiji i vojno-političku pomoć Ukrajini”. Rekao je i da se zalažu za „normalizaciju sa Kosovom i najbliže prijateljske odnose sa Kosovom, priznanje genocida u Srebrenici i izgradnju kulture sećanja i suočavanje sa ratnim zločinima, kao i odlučnu deklerikalizaciju države i javnog sektora“.
U nedavnom intervjuu za crnogorski portal Analitika, Videnović je dodatno pojasnio kakav bi Srbija trebalo da ima odnos prema regionu: “Zalažemo se za potpunu redefiniciju regionalne politike Srbije sa idejom da se Srbija prostire do svojih granica i dalje – ne, za ustavnu reformu u kojoj će Srbija biti država svih svojih ravnopravnih građana, bez obzira na etničku ili vjersku pripadnost, kao i za građanski karakter našeg najbližeg okruženja”. Dakle, radi se o radikalnom raskidu sa velikosrpskom politikom koja je glavni uzrok nestabilnosti u regionu. To je samo nastavak dosledne regionalne politike, GDF i GLAS su jedine političke organizacije u Srbiji koje su se usprotivile kleronacionalističkom litijaškom pokretu u Crnoj Gori, dok su svi ostali horski navijali za još jedno hegemonističko pokoravanje susedne države.
Nakon dužeg vremena imamo na političkoj sceni ljude koji jasno i glasno govore o našoj stvarnosti, koji nazivaju stvari pravim imenom i zagovaraju drugačiju politiku i ideologiju od onih koje inače imamo u ponudi. Umorili smo se od naprednjačkog nasilja i iživljavanja nad zdravim razumom i ljudskim dostojanstvom, ali i od mlakih opozicionih odgovora na nacionalističko mahnitanje koje ovde traje već decenijama, držeći nas u okovima i izolaciji. Nije loše kad birač može da izađe na izbore i glasa za ljude s čijim se stavovima slaže, umesto da stalno pravi nekakve kompromise koji nikuda ne vode.
Realni državni koncept
U tekstu Ličnost decenije – Đinđić mudri beogradski advokat i intelektualac Srđa Popović pisao je kako je Srbija u istoriji, od svog postanka, imala samo dva državna koncepta “državni koncept Velike Srbije i državni koncept Jugoslavije”, i kako su oba poražena u ratovima devedesetih. “Neprolazna zasluga Đinđića jeste što je u tom trenutku formulisao novi državni koncept: Srbija u Evropi. Viziju koja je u tom trenutku za mnoge izgledala nerealna, utopijska, a za neke čak i zastrašujuća. Zastrašujuća jer je podrazumevala prihvatanje odgovornosti za devedesete. I to ne samo odgovornosti pred Haškim tribunalom, već istorijske, političke, krivične i moralne odgovornosti za strašnu stranputicu na koju je na početku te decenije stupila cela nacija”, pisao je Popović.
Jugoslaviju smo uništili, Velika Srbija je put u zločin i opštu propast, a Đinđićeva ideja o Srbiji u Evropi, Srbiji na Zapadu je jedino moguće rešenje, zarad napretka zemlje i normalnog života sa susedima. Ta ideja je, kako piše Popović, “neprolazna zasluga Đinđićeva i njegov legat. Srbija nema drugi realni državni koncept. On nam je zadat”.
Zanimljivo je da jedini realistični državni koncept Srbije nikako da dobije pravo građanstva u javnosti, preplavljenoj himerama, lažima, falsifikatima i očiglednim besmislicama. Sve drugo je prihvatljivo osim onog što je jedino realno, normalno, zdravorazumsko i dobro za građane ove zemlje. “Srbija na Zapadu” se upravo nadovezuje na Đinđićev legat, nastavljajući borbu za ideju demokratske Srbije u Evropi, u demokratskom, liberalnom zapadnom svetu, gde joj je i mesto. Pre ili kasnije, većina građana će stati uz ovu ideju, jer drugog puta jednostavno nema, sve ostale staze vode u provalije i ćorsokake. Krajnje je vreme da se i u našem stanovništvu probudi nagon za samoodržanjem.
Svaka cast Gospodine. Respekt.