Gutljaj slobode Vladimira Putina i novih dvadeset godina Crne Gore

piše: Dragan Veselinov

Kada je 2003. godine Pol Mekartni iz Bitlsa održao koncert na moskovskom Crvenom trgu, u publici je bio i Vladimir Putin. Bio je predsednik Rusije.

Tada je Putin imao 50 godina i veselo se tresao kada je Pol zapevao svoju „paljevinu“ za igru „I saw her standing there“ iz 1963. godine. I ceo trg se tresao i pevao. U susretu sa Polom, Putin mu je kazao da su za njega kao klinca od deset godina Bitlsi u SSSR-u bili „gutljaj slobode“ uprkos tome što su bili zabranjeni za emitovanje. To je potvrdio i Mihail Gorbačov, govoreći tada Polu da je „muzika Bitlsa učila omladinu Sovjetskog Saveza da postoji drugačiji život“.

Svakako da je bilo tako, a mnogi tvrde da su i sada ostali najpopularnija muzička senzacija u Rusiji. Ovo smo naveli zato što smo se zamislili nad nekim mišljenjima da Putina ne može niko drugi da utera u razum osim Pola Mek Kartnija. Putin bi, navodno, pred Bitlsima pao na kolena.

Možda bi to i bilo ranije, ali danas, sumnjamo u to. Eh, kada bi muzika mogla da pobedi topove!

UTERATI KINEZIMA RAZUM U PUTINA

Francuski predsednik Emanuel Makron je zajedno sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen pre deset dana pokušao uverljivim glasom da ubedi kineskog Si Đinpinga da samo Peking, i lično Đinping, može da „opameti Rusiju i sve dovesti za pregovarački sto“.

To je bila gotovo izjava nemoći Evropske unije da izolacijom Rusije i vojnom podrškom Ukrajini, ona bude prinudna snaga za uspostavljanje mira. I da bi odobrovoljio Si Đinpinga, kazao je Makron da EU neće slepo slediti američki ritam odbrane Tajvana od Kine. Tu je potpuno podbacio, jer je doveo u pitanje solidarnost sa Amerikom.

Skandalizovana njegovom izjavom koju nije očekivala, predsednica vlade EU je pokušala da „urazumi“ kinesku vladu promenom teme razgovora i krenula sa žalbama zbog trgovačkog deficita EU naspram Kine usled „diskriminatorne“ prakse Pekinga, i prognozom da rusko-ukrajinska gužva može pogoršati globalnu ekonomiju.

Istakla je da je godišnja trgovačka razmena EU sa Kinom oko 730 milijardi eura, dve milijarde dnevno, na šta se morala podsetiti da je ruska razmena sa Kinom relativno veća s obzirom na manju ekonomiju i stanovništvo Rusije – oko 330 milijardi eura.

Osim toga, morala se podsetiti da je Evropska unija jedan od šampiona svetske trgovačke diskriminacije a ne jedino Kina, da nijedna država nema suficit u razmeni sa Kinom i da se kineska razmena sa Rusijom od izbijanja rata sa Ukrajinom uvećala za ne manje od 30 odsto. I sigurno je uzela u obzir da je ruski društveni proizvod 2022. godine bio samo 2 odsto manji od predratnog.

Otuda je očigledno da je, za sada, Rusija izbegla svetsku izolaciju i da kukanje Brisela i Pariza u Pekingu vidi kao njihovu političku nemoć.

ISHOD EVROPSKE KAPITULACIJE

Ništa nisu Evropljani postigli sa Kinezima.

Ni oko pritiska na Rusiju, niti oko smanjivanja briselskih trgovačkih teškoća sa Pekingom, niti oko blefa sa izdajom Amerikanaca oko tajvanskog pitanja. A nisu se usudili da zahtevaju revalvaciju juana radi ispravljanja svog deficita sa Kinom; nisu zahtevali od Kineza poštovanje intelektualnih prava na svoje patente; nisu zatražili pravo zaposlenog kineskog stanovništva na sindikate – sindikati su u Kini zabranjeni; nisu izgrdili Kineze za potpunu ekološku nebrigu kojom zagađuju globalnu prirodu; nisu zatražili otvoreni internet sa Guglom…

I nisu zatražili uvođenje demokratskog političkog sistema umesto monopolske vladavine Komunističke partije Kine.

Kako onda nedemokratska kineska država može od Rusije, kao bratske nedemokratske države, da zahteva da bude demokratska? I „razumna“? A Kina sa simpatijama gleda na otpor Rusije NATO, jer joj to ide u prilog oko rivalstva sa Amerikom kod tajvanskog pitanja, iako, po izjavi kineskog ambasadora u EU Fu Conga, od 10. aprila ove godine, Kina ne priznaje rusku okupaciju Krima.

Ali je u Savetu bezbednosti UN ni ne osuđuje, uvek glasa uzdržano. Što bi Kina pritisla Rusiju – pa ona je osvaja iznutra!

KINA I CRNA GORA

Crna Gora sada može mirnije da se bavi svojom budućnošću nego što je mogla pre ratne erupcije između Ukrajine i Rusije, kada je Moskva navalila da je sa Beogradom pretvori u svoj kozački logor. U tome Crnoj Gori posredno pomaže Kina, kojoj je Podgorica veoma daleki cilj. Evo zašto.

Kina, na popustljivost Rusa, prodire ogromnom ekonomskom invazijom na Sibir gde je ona glavni izvoznik potrošačke robe i moderne tehnologije – posebno elektronike, mašinerije, vozila, avionskih komponenti, baznih metala i brodova. Ona unajmljuje kolosalne komplekse ruskog „kolhoznog“ poljoprivrednog zemljišta u Sibiru na biblijskih 50 godina, a uvozi ruske energente i druge sirovine i polako pretvara Rusiju u neokolonijalnu teritoriju.

Po proceni BBC-a iz 2019. godine, na osnovu tada zvaničnih podataka sakupljenih od maja-septembra meseca, Kinezi su već zahvatili 40 odsto poljoprivrednog zemljišta u dalekoistočnoj oblasti Rusije! Nezvanično, još i više, jer u njihovo ime mnoge rentne ugovore sklapaju ruski državljani.

I nemojmo zaboraviti: jugoistočni Sibir je do 1858-1860. godine bio kineska a ne ruska teritorija, kada joj je otet „Amurskom aneksijom“ Aleksandra Drugog Romanova. Ta teritorija izlazi celom vertikalnom dužinom na deo ruske pacifičke obale i nju „grabi“ Kina ponovo, da smanji Rusiji pristup toplijem delu okeana i odseče ostrvo Sahalin od suvozemne Rusije.

I, time, možda posredno, doprinese japanskim snovima o povratku tokijskog suvereniteta nad ovom površinom velikom gotovo kao Srbija, izgubljenom u februaru na Jalti 1945. godine. A Japan je odlučno stao na stranu evro-američkih izolacionista Rusije.

A šta ako i Kina sanja o Sahalinu, on je do pre 170 godina bio potpuno prazan sve dok ga car u Moskvi nije pretvorio u kažnjeničku koloniju za kriminalce i protivnike, kao Engleska Australiju, i kao Italija Kampo Mamulu?

Imaće Rusija, izgleda, mnogo veće brige sa Kinom na svom istoku, nego sa dalekom Crnom Gorom na zapadu. Novo Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore će posle junskih izbora verovatno brzo uočiti sa kojom zemljom bi valjalo da odlučno unapređuje svoje odnose.

KOJI JEZIK RUSI UČE

Rusi ne uče u školama naš jezik, crnogorski i srpski, kako vam je već drago da ga nazovemo. To čine jedino pojedinačni entuzijasti – mi smo sa njima razgovarali na jugoslavističkom odeljenju moskovskog Filološkog fakulteta 1985. godine, i od tada do danas se malo toga promenilo. Rusi nauče nešto od našeg jezika uglavnom van Rusije, kao turisti, kao poslovni predstavnici i emigranti kod nas.

Navalili su Rusi na kineski. Prošle godine je u ruskim školama krenulo da uče govoriti na mandarinskom jeziku 17 hiljada omladinaca. Uče i njihovo teško pismo. Ako se to nastavi, onda će Rusija ubrzo steći armiju prevodilaca na kineski jezik što će potvrđivati orijentaciju Moskve na međuzavisnost sa Pekingom. I znate, kineski će im dobro doći, jer godišnje ode u Kinu oko 2,5 miliona ruskih turista, potrebni su im vodiči i prevodioci za sve vrste poslova.

A i ko zna do kakve sve kineske navale na ruske krajeve može sutra da dođe – i mi sa zamagljenim pogledom posmatramo činjenicu da na kineskoj daleko-istočnoj strani granice sa Rusijom živi najmanje 105 miliona Kineza (gotovo kao dve trećine Rusije), a da na ruskoj strani, uz nju, nema više od 4 miliona ruskih građana. A mnogi su azijatskog i neznatnog jevrejskog porekla, iz doba Staljinovog osnivanja federalne Jevrejske autonomne oblasti u Sibiru.

Možda vi bistrijim pogledom još bolje vidite šta bi to moglo značiti?

PREDNOST KINEZA U CRNOJ GORI

Kinezi imaju jednu prednost nad svim evro-američkim narodima, tako i nad Crnogorcima i Srbima – nisu religiozni. Kao ni Si Đinping. Ne zanima ih ne samo hrišćanstvo, već nijedna druga mediteranska religija. Najviše vole da razgovaraju sa duhovima svojih predaka, ali u sopstvenoj kući, ne u kolektivnoj crkvi.

To je sjajno, jer se ne obaziru na nadporodične verske prepreke u nekorisnim pravilima društvenog života u etici, pravu, politici, ekonomiji i kulturi. Filozofija Konfučija, Mo Cua i Lao Cua je jezgro njihove etike, što im je dovoljno za

diverzifikaciju stavova. Kada su preuzeli boljševičku pseudoreligijsku soteriologiju marksizma – pretrpeli su najteži poraz u 20. veku. Nisu imali ni pirinča za sebe.

Kineska nereligioznost znači da su sa stanovišta dedukcije svojih etičkih pravila daleko brži od mnogih naroda koji su opterećeni stajaćim dogmama hrišćanstva i islama. To ne znači da nisu pristrasni i čvrsto privrženi raznim svojim modelima života, nekim i neprijatnim za nas. Ali ih ne štite pretnjom od kazni bogova i njihova vlast nema svešteničku konkurenciju. Oni ne žive u patološkom stresnom strahu od Boga kao mi Evropljani, tako da kada i pate, onda pate od jedne psihoze manje.

Saradnja sa njima je blagotvorna jer su beskrajno savitljivi i prilagodljivi. To oseća svaka država u kojoj živi kineska dijaspora. Ona je ne manja od 50 miliona širom sveta. Niko nije čuo u evropskom kulturnom krugu da se Kinezi žarno mešaju u unutrašnje odnose domicilnog stanovništva i da kao nacionalna grupa zahtevaju privilegije ili da se guraju u prvi politički red. Kineska četvrt nije izvor nikakve političke zavere protiv države. Ona je više ostrvo privremenog odmora i bega od nove prestonice, ogromni je dom kulture tihog nacionalnog patriotizma.

Retko se i venčanjem vezuju za domaći narod, ali su verni prijatelji. Oni jesu nacionalisti, i to žestoki. No, nikoga van Kine ne teraju da štapićima jede slatko-slano-ljute teleće krokete.

Jasno rečeno: kod Kineza su porodica i država sve – crkva je ništa. Ne postoji. A tamo gde među njima ima koloritnih hrišćana, to je zbog misionarskog i kolonijalnog mešetarenja Evropljana bez uticaja na vladu.

KINESKI DUH CRNOGORACA

Taj duh odgovara Crnogorcima.

Jesu Crnogorci prihvatili obredno hrišćanstvo – krštenje, venčanje, slave, varvarizam Isusove krvi i mesa u vinu i pogači, pojanje na sahranama i postove (sasvim malo ili nikako); podozrivo su prihvatili čak i halucinaciju Sv. Pavla o vaskrsenju hibridnog boga-čoveka, ali teozofiju hrišćanstva malo poznaju. I to je dobro, jer, ako bi je poštovali, onda bi morali da se vrate u predhumanističko doba Evrope.

Sreća je za etno-karakter Crnogoraca što hrišćanstvo nije štitilo u Crnoj Gori nijedno uređenje, počev od plemenske konfederacije do porođaja moderne građanske države. Crnogorci su redak narod u kojem je Crkva, kao politička organizacija svešteničke elite – a ne kao hrišćanstvo, predvodila stvaranje

sekularnog i industrijskog društva u 18-19. veku. Njemu su se odupirale sve crkve u evropskim dolinskim i feudalnim narodima.

Dar je s neba što Crnogorci nisu imali to gotsko uređenje, isto kao i Norvežani, kao i Finci, kao i vojnička Švedska, kao i Islanđani, kao i delovi Švajcarske – jer su njihove države danas bez prethodnih velikih unutrašnjih krvavljenja među najrazvijenijima u svetu.

A onda su 1918. godine Crnogorce dohvatili Srbijanci i njihovi popovi.

POL MEKARTNI U PODGORICI

Sada je red da Podgorica pozove Pola Mekartnija u goste.

Da peva na trgu i ohrabri novu vladu da izjavi ono što je 1909. godine rekao ruski tragični reformator Pjotr Stolipin, a plagijatorski ga ponovio 2002. godine Vladimir Putin: „Dajte mi 20 godina i nećete prepoznati Rusiju“. Sada Crnu Goru. Ko bi sada smeo da ovo u Podgorici vikne, ko će da traži poverenje na 20 godina?

Putin jeste u prvih deset godina vlasti od koncerta Pola Mekartnija podigao Rusiju iz blata, ali ju je potom stao bacati ponovo u njega. On je bio, kažu, kao student Lenjingradskog univerziteta 70-ih godina 20. veka, jedini student koji je vozio auto: dobio ga je na lutriji njegov otac, ratni invalid. Putin je mnogo učinio posle 2000. godine da se u Moskvi voze marke odličnih evropskih i japanskih automobila. Ali kada ga je zahvatila opsesija da postane nastavljač politike Romanovih i boljševičke ekspanzije, stao je bacati Ruse isprva na kineske automobile, potom stigao na „moskviča“ iz ere Nikite Hruščova.

STAV

Bez i najmanje sumnje mi mislimo da je Crna Gora danas u neuporedivo boljem položaju od Putinove Rusije. Ona još uvek sa voljom sluša moderni pop i džez, a ne samo pravoslavne gospele i dvotaktne poskočice frontovskih plagijatora beogradske politike.

Crnogorci još nisu zaboravili da su na Mediteranu i u Evropi, što Putin jeste, i bolje bi pratili Mek Kartnija dok peva „All You Need is Love“ od Moskve. Sva crnogorska omladina zna tu pesmu; još bolje – znaju je svi od 77 godina, i neka bude njihova volja da Crna Gora u vremenu stvarnog državnog vaskrsa, vaskrsne pod himnom Evrope i ljubavi! Amin!