Bez stida

Piše: Pavle Radić (autonomija.info)

Jesu li zaista – pri čistoj svesti i elementarnom moralu – mogući Džoni Štulić i Milorad Vučelić u istom srcu? Ili se, kod onih kod kojih je to moguće, radi o lukavom glumatanju, šarlatanstvu ili paranoji?

Taman kad se čoveku učini da ga u današnjoj Srbiji nikakva nova gadost iz ’visokih nacionalnih struktura’ više ne može sablazniti, iskoči nešto što ga – bio vernik ili ne – natera da se zgrane i mahinalno kaže ’budi bog snama, je li moguće?’. Uz to se oni, koji su odista a ne lažno utemeljeni u veri, prekrste. U rang takvih sve ređe sablažnjavajućih događaja – sve ređe sablažnjavajućih ne zato što ih nema, nego zato što se ovde na njihovu inflaciju epohalnih razmera odavno obiklo – je i vest da je Patrijarh srpski Porfirije odlikovao Milorada Vučelića ordenom Svetog Save drugog reda.

Onog Vučelića što je slavu po meri Srpske pravoslavne crkve izvorno stekao na čelu zločinačkog ratnohuškačkog štaba Slobodana Miloševića, da bi je po povratku Miloševićevih baštinaka na vlast udarnički dograđivao slugareći zlu bez imalo stida. Tog i takvog čoveka je – na predlog Patrijarha Porfirija – odlikovao Sinod SPC.

Čovek bi pomislio da je kakva sprdnja, kad na sajt Patrijaršije – ono istina. Nazdravlje!

Zbilja, šta više uopšte reći o propalosti ovog društva, o izgubljenom osećaju bilo kakve civilizovane mere i elementarnog osećaja stida? Šta reći o ovoj blasfemiji upriličenoj sa najvišeg crkvenog vrha, tog što izvikanog, što svesno proizvedenog a po društvo – ovakav kakav je – pogubnog nacionalnog autoriteta. Pogubnog ne stoga što je crkveni, što je vezan za religiju kao takvu, nego stoga što se SPC užasno kompromitovala upregnuvši se bez ostatka u kolo nacionalizma, u zlo banalnosti koje je razorilo državu, društvo, moralni poredak, što je aktivno učestovala u proizvodnji rata i brojnih zločina, uključujući i zločin genocida. Na tom – ponajpre po Srbe katastrofalnom projektu – SPC je sa svoje strane, tamjanom i blagoslovima, sasluživala sa Vučelićem i ešalonima sličnih njemu pohodeći ratišta i stratišta, do dana današnjeg bez ijedne reči kritičkog osvrta na svoj doprinos zlu i nacionalnoj sramoti.

U trovanju naroda nisu se puno razlikovali huškači u civilu – čija je paradigma bio i ostao notorni Vučelić – od huškača pod mantijama – čija je paradigma bio Amfilohije – koji su blagosiljali ratnike i njihove komandante od kojih su mnogi osuđeni na robije zbog neviđenih nečovečnosti i zločina. Koliko su kleronacionalisti u civilnim odelima i pod mantijama na istim zadacima bili u simbiozi kad se razaralo i ubijalo, kad se atakovalo na druge narode radi ograđivanja sumanito zamišljenih „srpskih zemalja“, toliko su posle sramnih ratova u simbiozi laganja o zlu iz kojeg još nismo izašli i svom doprinosu našoj ne samo sveopštoj bedi, nego i nacionalnoj sramoti.

Kako tokom razaranja, raseljavanja i ubijanja, tako do danas – neljudi jedni drugima ruke miju, međusobno dele priznanja, odlikovanja i – dakako – obilne materijalne blagodeti za hedonistički život. Ko – s oproštenjem – jebe narod i državu, nek crkavaju, nek propadaju. Reč jednu poštenu, otrežnjujuću, pokajničku, isceliteljsku, od zlih demijurga nećete čuti, bez obzira što nedavna mračna prošlost nepodnošljivo bazdi i do neba vapi za istinom.

Onaj koji je Vučelića – je l’ da požrtvovanog sina srpskog roda i poniznog slugu božijeg – predložio za visoko crkveno odlikovanje i koji mu ga je dodelio, gle čuda voli i javno demonstrira da voli i Džonija Štulića. U Porfirijevom velikom srcu, kakvo i priliči Patrijarhu srpskom, ima mesta za sve – i za Štulića, i za Vučelića. Što da ne, nismo li mi svi braća u Hristu, i ološ, i časni ljudi? Hm, hm… Teško nama sa tako velikim srcima. Takva srca su nas i dovela do posvemašne bede i bezbožništva.