Piše: Pavle Radić
Budimo trezveni, emocije na stranu (ko ne može, neka pati). Sviđalo se nekom ili ne, tek sve što je prethodilo raspisivanju poslednjih izbora, predizborna kampanja i rezultati izbora, realnost je odavno pogubljene Srbije. I kad je reč o izboru narodnih poslanika, i izboru poslanika za Skupštinu (sprdnja) Autonomne pokrajine Vojvodine, i o izboru odbornika u skupštine Beograda i manipulativno odabranih lokalnih zajednica u kojima su raspisani i održani izbori. Tako je manje-više od uvođenja višestranačja u Srbiji. Kratak period posle Petog oktobra je bio izuzetak – u tehničkom smislu za srpske standarde korektno su organizovani i sprovođeni izbori – ali se ni tada dominantni ideološki (nacionalistički) kontekst društva nije bitno razlikovao od Vučićeve ere.
U odnosu na prethodne „ufinjene“ kleronacionaliste, Vučić je drastično – onako radikalski, šešeljevski – razobručio ličnu vlast, manipulacije, laži, suspenziju svih institucija, gaženje zakona i nadasve razgranao kriminal i neskrivenu pljačku. Ključna pitanja Srbije koja je dave, amanet Miloševićevog termidora bez čijeg razumnog rešenja apsolutno nema izlaska na zelene grane – zločinačko ratno nasleđe, moralno i institucionalno rasulo, kleronacionalizam i šovinizam, i povrh svega, iznad svega, kosovski problem, arhiproblem, jednako su tretirana i pre Vučića, kao i pod Vučićem. Miloševićev amanet strpan je pod tepih i bezmalo se svi u Srbiji oko neraščišćenog zla prave ludi. A odatle zlo bazdi, trujući nove generacije kroz školske i univerzitetske programe, udžbenike, literaturu i dominantne društvene ’narative’. Niti je pre Vučića bilo spremnosti da se sramna bagaža pošteno reši, još je manje ima pod Vučićem. Sve je zakatančeno pod jajarskom egidom – „pustimo prošlost, okrenimo se budućnosti“*.
Protekli izbori su bili farsa. Sprdnja sa demokratijom. Ni prethodni – pogotovo oni pod Vučićevom dirigentskom palicom – nisu bili puno bolji. Ipak, ovi minuli su – zbog poljuljanog rejtinga šešeljovca na vlasti, koji je zbog toga bio uplašen – u farsičnosti dovedeni valjda do ekstrema. Do groteske, ako groteska nije preblaga reč za demonstriranu farsičnost.
O bezočnoj zloupotrebi medija, korišćenju državnih resursa u korist promocije šešeljovštine, lopovštine i kriminalštine, o ucenama zaposlenih u javnim ustanovama (i privatnim preduzećima nakačenim na budžetsku sisu preko vezanosti sa koruptivnom vlasti), dosta se govorilo i pisalo. Ali avaj… Zbog medijske blokade i vojske stranačkih botova sve sa tzv. kol centrima organizovanim od vlasti, malo šta je od mračnih istina o vučićevskoj Srbiji doprlo do široke javnosti. Rasipničko deljenje novca – kojeg Srbija nema, nego se zadužuje u inostranstvu – korumpiranje je siromašnih širokih slojeva građanstva, koji muku muče kako da prežive. Korumpiranjem penzionera (predizbornom podelom oko 170 evra svakom penzioneru i penzionerki), Vučić realno obezbedio najmanje polovinu glasova penzionera Srbije, kojih ima oko 1,6 miliona. Tome treba dodati predizborne ne samo novčane, nego i robne koruptivne poklone socijalno ugroženim i skoro zaboravljenim stanovnicima zabačenih sela i naselja. Pa je l’ u siromašnoj Srbiji demagozima teško skupiti bezmalo dva milona glasova, koliko je potrebno za apsolutnu parlamentarnu pobedu?
Problem Srbije nije samo u razobručenom desničarenju, klerikalizmu (potpuna sraslost korumpiranih vlasti i crkve ogrezlih u vlastoljublju, srebroljublju i hedonizmu), razorenosti institucija i mračnom ratnom nasleđu koje bazdi i truje javnost. Problem je što u Srbiji nije artikulisana i etablirana realna politička, moralna i svetonazorska alternativa kleronacionalističkom ratnohuškačkom mračnjaštvu, Miloševićevom amanetu. Problem je što nema opozicije koja je spremna da se suoči i – koliko god bilo teško i sa stanovišta pridobijanja političke podrške duboko zatrovane javnosti, nezahvalno – sa mračnim hipotekama, kao preduslovu povratka Srbije u normalnost i pristojnost (izuzetak je krajnje marginalizovana izborna koalicija „Srbija na Zapadu“, posebno njena članica Građanski demokratski forum). Ono što se danas u Srbiji samonaziva proevropska opozicija, sa stanovišta raščišćavanja mračnih hipoteka jednom nogom je u Miloševićevom amanetu i ne pokazuje znake da s njim radikalno raskine. A bez tog raskida nema sreće za Srbiju, niti – posledično – ima spokoja u celom regionu.
Konačno, treba reći da i građani i te kako snose odgovornost za po njih poražavajuće višedecenijske izbore Srbije, uključivši dakako i ove poslednje. Ipak smo deo Evrope i sveta. Ne živimo u civilizacijskim nedođijama (konkretno mislimo na odgovornost naroda; do građanstva, do građanina, ipak treba dospeti obrazovnim i moralnim uzrastanjem do nepatvorenog subjektiviteta; do kritički mislećeg bića koje je svesno svoje lične ali i kolektivne odgovornosti za život kojim živi i pojedinac, i društvo oko njega, kao i odgovornosti za život svih ljudi u svetu, odgovornost za prirodu i njezine univerzalne vrednosti). Postoje ovde škole, univerziteti, umetnički i naučni krugovi, izdavačke kuće, postoji socijalni prostorni (prekogranični) i profesionalni dinamizam, postoji prilično intenzivno mešanje sa emancipovanim društvima i njihovim iskustvima, posebno evropskim. Narod (ili, hajde, građani) dakle i te kako ima odgovornost za vlastitu sudbinu, za sudbinu svojih budućih generacija. Poražavajuće je odsustvo te odgovornosti. Nema za to opravdanja da je manipulisan, da ne zna vitalno važne činjenice o društvu u kojem živi. Istina je da su manipulacije i laži prolaznih režima decenijske, neke – poput sadašnjih – zastrašujuće. Ipak, ko želi da zna istinu o društvu u kojem živi (i svetu oko sebe, posebno o susedstvu, o bliskim narodima) ima načina da do nje dođe. Ako ne baš u svemu, onda u najvećem delu. O tome upečatljivo svedoči tanak sloj emancipovanih, prosvećenih i nadasve moralnih građana Srbije, koji – na svu sreću – u decenijama mraka postojano svedoči da ovde, u Srbiji, uprkos svemu ne da da zgasne Dositejevska svetlost i istinski patriotizam. Oni čuvaju luču srpskog Voltera.
* Ključni motiv književnog bavljenja staljinističkim zlom i društvenim izopačenjem, Solženjicin je – o tome je pisao – naveo da mu je stalo da se veliko zlo koje se dogodilo njegovom narodu i državi, ne zaboravi (čemu je težila poststaljinistička era, prim. aut.). U vreme mukotrpnog i bezmalo ilegalnog obimnog rada na prikupljanju faktografske građe za „Arhipelag Gulag“ (vreme Hruščova, posle je došao Brežnjev – i kakve-takve detronizacije kulta Staljina), u skoro ledenoj ćutnji o zlu Staljinovog totalitarizma, dominantna poruka sovjetskoj javnosti bila je „pustimo prošlost, okrenimo se budućnosti“ (zvuči vam poznato?). U vezi forsiranja te poruke (užasno nemoralne spram miliona žrtava Staljinovih čistki), Solženjicin je podsetio „ko kopa po prošlosti, treba mu iskopati oko; ko zaboravlja prošlost, treba mu iskopati oba“ (Zaboravlja li postmiloševićevska Srbija svoju noviju prošlost? Ne, ona čini nešto mnogo gore – bezočno je fasifikuje).
Svaka cast Gospodine. Respekt.