piše: Aleksandar Sekulović
Nakon što je Donald Tramp svojom lozinkom „America first“ sveprisutni individualizam i narcizam podigao na nivo spoljne politike SAD i nakon što se po svetu i Evropi pojavio značajan broj njegovih obožavalaca i imitatora, bilo ja za očekivati da će se pojaviti i serija knjiga sa pretenzijom da tom desničarskom državnom egoizmu pruže i doktrinarnu podršku. Među tim knjigama naročito se ističe, po svojoj emotivnoj oštrini i doktrinarnoj isključivosti, knjiga izraelskog autora Jorama Hazonija „Vrlina nacionalizma“, nedavno prevedena i objavljena i u Srbiji (Clio, 2021).
Šta u stvari propoveda Hazoni? Njegova polazna teza jeste da postoje samo tri oblika političkog uređenja sveta. Prvi je plemenski ili klanovski koji više nije aktuelan, pa tako danas postoje samo dva oblika: međunarodni poredak pod dominacijom imperijalizma i poredak slobodnih i nezavisnih nacionalnih država zasnovan na političkoj teoriji nacionalizma. Tu političku teoriju nacionalizma on kasnije detaljno obrazlaže ali njena suština je u pravu svake države da deluje „unilateralno, prema sopstvenoj proceni, u službi sopstvenog naroda, vrednosti i interesa“, bez vođenja računa o tome šta misle druge države i svetska zajednica. Naspram nacionalizma stoji imperijalizam kao njegova suprotnost tako da se i države i ljudi nalaze u situaciji ili-ili: ili si nacionalista ili si imperijalista, trećeg nema. I to nije obeležje samo savremenog doba već je sukob između nacionalizma i imperijalizma osnovno obeležje sveta od biblijskih vremena do danas. U tom epohalnom sukobu, u kome ako nisi nacionalista onda si imperijalista, Hazoni, da ne bi bilo zabune, odmah na početku knjige obznanjuje svoja nacionalistička uverenja. On smatra da je svetski poredak zasnovan na nacionalizmu najbolji mogući poredak, što je i normalno jer su, po svemu sudeći, i nacionalisti najbolji ljudi, da ne kažemo suprematisti. Hazoni naime tvrdi da je poznavao mnogo nacionalista i sve njih on je „duboko obožavao – zbog njihove lojalnosti i hrabrosti, njihove trezvenosti i moralne pristojnosti“, te otuda on nema problema da otvoreno kaže: „Ja sam celog života bio jevrejski nacionalista, cionista“.
Pošto se Hazoni ovako deklarisao logična je njegova želja da u što lepšem svetlu prikaže nacionalizam i moderni državni egoizam, a u što ružnijem ono što on naziva imperijalizmom, ali je problem u tome što se pritom ne usteže od postupaka koji se ni politički ni naučno ne mogu kvalifikovati kao korektni. To naročito važi za njegovo izjednačavanje savremenog nacionalizma sa oslobodilačkim i antikolonijalnim nacionalizmom (ako se tu uopšte može govoriti o nacionalizmu) pozivajući se na Macinija i Mahatmu Gandija. On ne shvata, ili to ne želi da shvati, da između oslobodilačkog, antikolonijalnog narodnog pokreta i savremenog nacionalizma postoje suštinske razlike i da njihovo izjednačavanje predstavlja grub falsifikat: prvi je značio borbu za nacionalno oslobođenje od tuđinske vladavine i bio je istovremeno, u najvećem broju slučajeva, i socijalni, levičarski pokret; moderni nacionalizam teži potčinjavanju drugih naroda i teritorijalnom osvajanju i u osnovi je desničarskog, reakcionarnog karaktera. Savremeni nacionalizam je jedan od najnegativnijih socijalnih fenomena, a takve ocene o njemu dali su mnogi velikani društvene misli. Navešćemo, nasuprot onome što misli Hazoni, samo neke od tih ocena:
Tako, na primer, Erih From kaže da je nacionalizam „naš oblik rodoskrvnjenja, idolopoklonstva, ludila“. Da je nacionalizam ludilo smatrao je i Radomir Konstantinović koji je 1992, u vreme eksplozije srpskog nacionalizma, zaključio da „nema razgovora sa ludilom“. Ortega i Gaset tvrdi da „nacionalizam nije ništa drugo do jedna manija“ a Miroslav Krleža se pita: „Nije li nacionalizam opasnija narkoza od bilo kakve religije?“. Austrijski književnik Franc Grilparcer rekao je da se čovečanstvo nalazi u evoluciji „od humanizma ka bestijalnosti preko nacionalizma“, što će reći da nacionalizam neizbežno vodi u bestijalnost. A za čuvenog italijanskog istoričara i sociologa Guljelma Ferera „nacionalizam je otrov koji razara države“.
U skladu sa ovim ocenama su i ocene o nacionalistima, a naš autor Hazoni se strastveno upisao u tu kategoriju. Tako Antonio Gramši kaže: „Korisno je za čoveka koji nema ličnosti da proglasi kako je osnovno biti nacionalista“. O hroničnoj nesposobnosti nacionalista da se suoče sa istinom (pa mora da se donosi Inckov zakon) Orvel kaže: „Nacionalista ne samo da poriče da je njegova strana počinila zločine, nego ima i zadivljujuću sposobnost da čak ne može ni čuti za njih“.
Mogli bi ovakve stavove citirati u nedogled, ali završimo ih sa onim što je Česlav Miloš rekao u nacionalistima:
„Nacionalisti su posrnuli ljudi i štetni glupaci koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe od dužnosti da misle“.
Ovim mislima intelektualnih i moralnih autoriteta dovoljno je dodati istorijsku istinu da je nacionalizam bio osnovna komponenta dva monstruozna politička poretka – Hitlerovog nacizma i Musolinijevog fašizma. O Hitlerovom nacionalizmu, koji je prelazio i u rasizam, zna se gotovo sve i to uopšte nije potrebno objašnjavati. A kakvu je ulogu italijanski nacionalizam odigrao u fašizmu, o tome je posvedočio sam Musolini: „Mi smo bili jedna snaga bez ideje: nacionalizam nam je dao ideju“.
Upravo ovakvu ideju nacionalizma Joram Hazoni bi želeo ne samo da rehabilituje već i da je postavi na pijedestal vrhovnog merila za stvaranje nekog novog poretka u svetu, pri čemu su njegovi i motivi i namere vrlo providni. Kao što je pribegao ulepšavanju nacionalizma, Hazoni i njegove protivnike nastoji da što više ocrni koristeći omraženi termin „imperijalizam“. Ali njegov imperijalizam nije ono što smo do sada mislili da jeste već on pod imperijalizmom podrazumeva nastojanje da se svet uredi po nekim pravilima i normama, odnosno nečiju navodnu ambiciju da se ugase sve one nacije koje praktikuju samoodređenje i slobodu. Imperijalizam i njegovi nosioci „liberalni imperijalisti“ (čudna kovanica!) su apsolutno zlo ispunjeno besom i mržnjom prema nezavisnim nacijama koje samo žele da deluju unilateralno i prema sopstvenoj proceni.
Pa ko su onda u današnjem svetu ti zli liberalni imperijalisti? To su, pre svega, Evropska unija i Ujedinjene nacije koji su nosioci „užasnih kampanja klevetanja“ protiv Izraela, ali i protiv Srbije, Velike Britanije, Mađarske, Poljske, Češke i svih drugih čiji i sam pokušaj neke nezavisne politike „izaziva bes“ liberalnih imperijalista. Hazoni bez priziva tvrdi da je Evropa, odnosno Evropska unija nosilac težnje za stvaranjem „univerzalnog političkog uređenja“ u skladu sa evropskim standardima, čemu se protive Trampova administracija, Velika Britanija koja je zato i napustila EU, a naročito Izrael i Jevreji koji, „sa svojom nepomirljivom brigom za sopstvene poslove“, predstavljaju nesavladivu prepreku.To je razlog zbog kojeg iz EU dolaze „užasne kampanje klevetanja usmerene protiv Izraela“, “mržnja Evrope prema modernom Izraelu“, a Jevreji su postali „objekat posebnog besa pristalica liberalne imperije“. Zato će svi oni koji pokušavaju da se ponašaju kao Izrael (ovde je jasna poruka upućena Srbiji i drugim nacionalističkim režimima) postati „predmet mržnje“ tog liberalnog internacionalizma koji u stvari nije ništa drugo nego jedna „imperijalistička ideologija koja huška protiv nacionalizma i nacionalista“.
Ali nije samo Evropska unija objekat žestokog napada ovog razjarenog nacionaliste već su to i Ujedinjene nacije zbog toga što pokušavaju da ustanove neke međunarodne mehanizme za suživot u savremenom svetu, od onih za zaštitu prirodne sredine do onih za zaštitu prava čoveka. Hazoni ne krije svoje oduševljenje što su Amerikanci spremni da odbace Ujedinjene nacije kao „vrhovni autoritet za donošenje odluka“ i što „deluju unilateralno, prema sopstvenoj proceni, u službi sopstvenog naroda, vrednosti i interesa“.
Šta stoji iza ovog otrcanog klišea o dobrim i lošim momcima i iza uzvišenih fraza o slobodi i nezavisnosti, maskiranih čak i jednom neinteligentnom konstrukcijom o prvobitnom grehu koji su počinili hrišćani odbacujući poruku Starog zaveta (jevrejskog pisma) o spasenju i miru? Stoji jedna vrlo prosta činjenica a to je konstantna kritika koju Evropska unija i Ujedinjene nacije upućuju Izraelu zbog surovog odnosa prema Palerstincima. Na sve te kritike Izrael je uvek odgovarao po šablonu „vi mrzite Jevreje“, a taj šablon su spremno prihvatili i srpski nacionalisti koji sve one koji kritikuju njihova zlodela nazivaju srbomrscima. Sada tu mantru Hazoni podiže na rang teorije u kojoj „imperijalistička ideologija“ Evrope sprečava Izrael da radi šta hoće, da Palestince lišava prava na rad, na zdravstvenu zaštitu, na kretanje, na obrazovanje, na stanovanje i na život dostojan čoveka, da ih ubija, muči, drži po zatvorima bez suđenja, da ruši njihove kuće, otima teritoriju i da ih zlostavlja po sopstvenom nahođenju, odnosno, što bi rekao Hazoni, „prema sopstvenoj proceni“.
Da bi umanjio vrednost kritike koja se upućuje nacionalizmu, između ostalih i srpskom, Hazoni se tobože poziva na jednaka merila koja treba da važe za sve, koristeći pritom logiku svojstvenu onima koji vole da krše zakon: toliko ima pljačkaša banaka, a vi ste samo mene uhvatili! Kako to, pita se on, da se bes usmerava samo na Izrael, Južnu Afriku ili Srbiju, da se Amerikanci grde zbog praktikovanja „nezavisnog prosuđivanja svojih interesa kao nacije“ (kakva umilna definicija Trampovog bezobzirnog gaženja normi međunarodnog prava!), a niko se ne skandalizuje kada to rade Kina ili Iran, kojima on zatim dodaje i Severnu Koreju, Tursku, Siriju, pa čak i američkog bliskog prijatelja Saudijsku Arabiju, roneći pritom krokodilske suze zbog ugnjetavanja žena u tom nakaradnom društvu. Objašnjenje ovog tobožnjeg dvojnog aršina koji daje Hazoni ima snažan ukus rasizma: Evropa je stroga prema Izraelu, Južnoj Africi i Srbiji zato što ih smatra „belim Evropljanima“ pa za njih važe strožiji kriterijumi, dok se od afričkih i muslimanskih zemalja i ne očekuje da se ponašaju po civilizacijskim standardima!
Osim ovog rasističkog ispada Hazoni se još služi i krivotvorenjem. Evropska unija nije nikada štedela kritiku i osudu ponašanja ni Turske, ni Irana, ni Severne Koreje, niti bilo koje druge države čija je spoljna ili unutrašnja poliitika bila u suprotnosti sa opšteusvojenim normama međunarodnog prava i građanskog kodeksa. Pritom za EU nikada nije bilo od značaja ono što joj podmeće Hazoni, tj. da se u EU rađa „bes… zbog same mogućnosti nezavisne politike neke evropske nacije“.
Sa sistemom vrednosti koji zastupa Hazoni očito nešto nije u redu, a i ne može biti kada po svaku cenu želi da odbrani pravo Izraela da ugnjetava Palestince, praveći pritom nekakve kvazi-naučne konstrukcije.
Da zaključimo: Joram Hazoni je lobista i glasnogovornik snaga državmog egoizma koje zagovaraju apsolutnu slobodu „svih“ država da se ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima, bez vođenja računa o pravima i interesima drugih i bez vođenja računa o tome kakve posledice njihovo ponašanje može imati po svet u celini. Paradigma tog državnog egoizma je Bolsonaro koji je celom svetu poručio da su požari u Amazonskoj prašumi unutrašnje pitanje Brazila u koje niko ne sme da se meša. Problem je u tome što ova apsolutna sloboda da se „slede sopstvene originalne težnje“ nije sloboda za sve, kako to lažno prikazuje Hazoni, već je to sloboda samo za najjače. To je svet u kome vlada zakon džungle i pravo jačega, u kome postoji samo volja nekoliko globalnih moćnika, a Hazoni se nada da bi u takvom poretku Izrael bio u grupi privilegovanih kao štićenik najmoćnije svetske sile.
Ima već neko vreme kako živimo u uverenju da je u svetu pobedila ideja zajedništva i solidarnosti, da smo shvatili koliko je sudbina svih nas povezana, da se svi nalazimo u istom čamcu i da, u slučaju neke globalne kataklizme, neće više biti, kako je rekao Gorbačov, novog Nojevog kovčega. Verovali smo da globalne pretnje opstanku čovečanstva, kao što je stalna pretnja atomskog rata, dramatične klimatske promene, međunarodni kriminal i terorizam, masovne bolesti kao što je pandemija Kovida 19, katastrofalne prirodne nepogode i mnogi drugi izazovi, mogu biti savladani samo kolektivnom akcijom, solidarnošću i svesnim prihvatanjem novih normi međunarodnog prava. Međutim, vidimo da su doktrine državnog egoizma vrlo žilave, da se rađaju čak i brutalni hvalospevi nacionalizmu, kao što je ovaj Hazonijev, iako nas i teorija i iskustvo uče da je nacionalizam put koji čovečanstvo vodi u bestijalnost.