Đukanović kao objekat mržnje: Šta se događa u Crnoj Gori nakon predsedničkih izbora?

Piše: Aleksandar Sekulović

U masi komentara povodom predsedničkih izbora u Crnoj Gori posebno se ističu komentari koji dolaze iz talibanskog krila kleronacionalističke desnice.

Tako se može čuti da je Đukanović bio vladar sa „očitim kriminalnim vezama“, da je on „pokušao da brutalnom silom saseca građansku neposlušnost“, da je njegova vladavina „bila kobna za crnogorsko društvo“ i slične bedastoće.

Jedan ekstremni desničar izjavio je da je porazom Đukanovića „pao Berlinski zid u Crnoj Gori“, drugi je vladavinu Đukanovića krstio kao „strahovladu“, a prva izjava nadobudnog i nevaspitanog Milatovića je da je pao „poslednji diktator u Evropi“.

Na ove i slične izjave ne bi se trebalo osvrtati jer su one samo lažljiva propaganda velikosrpskog nacionalizma i obične etikete, odnosno atributi, a „atributi nisu argumenti“.

Ali, pošto živimo u društvu u kome je laž postala srpski nacionalni interes, kako je propovedao „otac nacije“, potrebno je stalno pokazivati nemirenje sa tim stanjem i sa vladajućim duhom primitivizma.

Rezultati izbora u Crnoj Gori iz 2020. i ovih predsedničkih predstavljaju kuriozitet suprotan političkoj teoriji koja legitimitet vezuje za društvenu korisnost tvrdnjom da je legitimna ona vlada za koju se može reći da je dobra vlada.

Sa tog stanovišta poraz Đukanovića i DPS-a predstavlja radikalno odstupanje od normalnog toka stvari. U vreme njihove „vladavine“ Crna Gora je doživela veliki modernizacijski iskorak.

U masi komentara povodom predsedničkih izbora u Crnoj Gori posebno se ističu komentari koji dolaze iz talibanskog krila kleronacionalističke desnice.

Tako se može čuti da je Đukanović bio vladar sa „očitim kriminalnim vezama“, da je on „pokušao da brutalnom silom saseca građansku neposlušnost“, da je njegova vladavina „bila kobna za crnogorsko društvo“ i slične bedastoće.

Jedan ekstremni desničar izjavio je da je porazom Đukanovića „pao Berlinski zid u Crnoj Gori“, drugi je vladavinu Đukanovića krstio kao „strahovladu“, a prva izjava nadobudnog i nevaspitanog Milatovića je da je pao „poslednji diktator u Evropi“.

Na ove i slične izjave ne bi se trebalo osvrtati jer su one samo lažljiva propaganda velikosrpskog nacionalizma i obične etikete, odnosno atributi, a „atributi nisu argumenti“.

Ali, pošto živimo u društvu u kome je laž postala srpski nacionalni interes, kako je propovedao „otac nacije“, potrebno je stalno pokazivati nemirenje sa tim stanjem i sa vladajućim duhom primitivizma.

Rezultati izbora u Crnoj Gori iz 2020. i ovih predsedničkih predstavljaju kuriozitet suprotan političkoj teoriji koja legitimitet vezuje za društvenu korisnost tvrdnjom da je legitimna ona vlada za koju se može reći da je dobra vlada.

Sa tog stanovišta poraz Đukanovića i DPS-a predstavlja radikalno odstupanje od normalnog toka stvari. U vreme njihove „vladavine“ Crna Gora je doživela veliki modernizacijski iskorak.

Ona je u doba Jugoslavije živela od pomoći nerazvijenima, a pod DPS-om je postala ekonomski samodovoljna; izgrađeno je mnoštvo novih turističkih kapaciteta; životni standard nadmašio je čak i Srbiju; ostvaren je multietnički sklad i bliska saradnja sa partijama nacionalnih manjina; Crna Gora je postala članica NATO pakta i predvodnik u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, itd.

To su bili rezultati vladavine DPS-a i Đukanovića koji se ne mogu osporiti i koji njihovu vlast definišu kao „dobru vladu“. Oni koji to osporavaju trebali bi da argumentovano odgovore na sledeća pitanja:

Kako je to Đukanovićeva vladavina bila kobna za crnogorsko društvo ako je tamo prosečna plata bila veća nego u Srbiji?

Kakve su to Đukanovićeve „očite kriminalne veze“ ako zlobni Abazović, za dve i po godine komandovanja bezbednosnim aparatom, nije uspeo da pronađe nijednu takvu vezu?

Kakav je to Berlinski zid postojao u Crnoj Gori i da li ta definicija važi za sve socijaldemokratske partije, na primer SPD Nemačke, kada izgube na izborima?

Kako to da je DPS prošla sve kontrole političkog i demokratskog karaktera da bi postala članica Socijalističke internacionale, a to nije pošlo za rukom Dačićevoj Socijalističkoj partiji, iako joj je obećavano sve, dok nije shvaćeno da se radi o jednoj ultrareakcionarnoj partiji?

Kako to da je NATO primio u članstvo državu u kojoj vlada „poslednji diktator u Evropi“ i kako je taj uspeo da i pored svoje „strahovlade“ zadovolji stroge demokratske kriterije i dovede Crnu Goru na prag članstva u EU?

I konačno, kakav je to poslednji diktator u Evropi koji, za razliku od Trampa i Bolsonara, srpskih ljubimaca, priznaje izborni poraz i čestita protivniku? I da li o političkom profilu dva kandidata nešto govori činjenica da su Đukanovića podržale Majke Srebrenice a Milatovića ratni zločinac Šešelj?

Na ova i slična pitanja velikosrpski nacionalisti i tobožnji građanski liberali iz srpskog korpusa nemaju odgovore jer oni i ne znaju šta znači ono što su izgovorili.

Njih rukovodi isključivo mržnja prema Đukanoviću i DPS-u zbog toga što su odvojili Crnu Goru od Srbije. Tu počinje i završava se sva njihova politička pamet.

Ako je tačno da je vlada DPS-a bila dobra vlada a Đukanović dobar „vladar“, onda se postavlja pitanje kako to da su izgubili poslednje izborne bitke?

Očigledno je da motivi za tu smenu nisu vezani za karakter vladavine, već su oni etničkog i religijskog karaktera. A ti motivi nisu zasnovani na racionalnom, na prosuđivanju kvaliteta vladavine, već na iracionalnom, na emocijama, strastima i verovanjima.

Da bi se prikrila ova iracionalna suština etničkih i religijskih motiva, i da bi se prikrilo da su DPS i Đukanović objekat mržnje zato što su odvojili Crnu Goru od Srbije, izmišljena je priča o kriminalu i korupciji i sl., koja je uz zaglušujuću i prljavu propagandu iz Srbije, SPC i iz njihovih političkih stranaka u Crnoj Gori, postala sveprisutni narativ kome Đukanović i DPS nisu uspeli da se suprotstave.

Ton i pravac toj propagandi dao je religiozni fanatik Amfilohije, koji je, u stilu srednjovekovne inkvizicije, bacao užasne kletve na DPS i Đukanovića, pa su njegovi sledbenici 2016. godine zaključili da DPS treba smeniti silom i ubiti Đukanovića.

Kada im to nije uspelo, na scenu su stupili Vučić, svojom maloumnom izjavom da su Srbi u Crnoj Gori bili lišeni svega „osim vazduha“, i patrijarh Irinej izjavom istog nivoa da je Srbima u CG sada teže nego pod Turcima.

To je bio signal za opšti napad na Đukanovića i DPS, prepun mutnih radnji, prevara i falsifikata koji su omogućili pobedu prosrpskih i klerikalnih snaga.

Dakle, pravi pobednik izbora u Crnoj Gori je Srbija, o čemu najbolje svedoči slavlje Milatovićevih pristalica sa srpskim zastavama, Cecinim pesmama i četničkim obeležjima.

Drugi razlog pobede Milatovića nad Đukanovićem jeste filozofija javnog duga.

Đukanović je čovek i ekonomista starog kova, pristalica doktrine da se „čovek proteže prema guberu“, da potrošnja ne može biti veća od proizvodnje i da se, i u kući i u državi, može trošiti samo onoliko koliko je zarađeno.

Nasuprot njemu, Milatović je tipičan predstavnik savremene filozofije „daj nam danas“ i doktrine javnog duga, tj. doktrine da se ubrzani ekonomski razvoj ne može ostvariti samo na osnovu sopstvene akumulacije već je neophodno obezbediti dodatna sredstva zaduživanjem u zemlji i inostranstvu.

Kada dug dođe na naplatu, onda se uzme novi veći kredit i tako se javni dug beskonačno uvećava. Na taj način se može živeti lagodno godinama, pa i decenijama, bar dok smo mi na vlasti, a šta će se posle toga dogoditi to nije naša briga.

Ovu populističku filozofiju Milatović je primenio čim je postao ministar finansija u Krivokapićevoj vladi. Prvi čin te vlade bio je uzimanje kredita od preko 700 miliona dolara nakon čega je vlada počela da se ponaša kao pijani bogataš, da nemilice troši na sve strane, da u javnom sektoru masovno zapošljava rođake, prijatelje, kumove i partijske pristalice, da duplira plate i ukupnu ličnu potrošnju, jednom rečju negovalo se rasipništvo svake vrste u standardnom populističkom maniru.

Zato, kada je reč o zloupotrebama javne vlasti, ono što se događa u Crnoj Gori od avgusta 2020. jeste školski primer zloupotrebe vlasti i loše vlade.

Treći razlog pobede jeste zasićenost biračkog tela, naročito njegovog „šetajućeg“ dela, Đukanovićem i DPS-om. Naime, skoro sve političke partije imaju svoje stabilno biračko telo koje uvek glasa za tu partiju, što je naročito vidljivo u dvopartijskom sistemu.

Međutim, jedan deo biračkog tela sačinjen je od „šetajućih“ birača koji svoju naklonost menjaju od izbora do izbora. Najčešći razlog takvog opredeljivanja je želja za promenom, želja da se vidi šta druga strana može da uradi. A ova želja za promenom je utoliko veća ukoliko jedna strana duže traje, kao što je slučaj sa Đukanovićem i DPS-om.

Opisani procesi nisu završeni. Crnoj Gori predstoje parlamentarni izbori i akcija velikosrpskog nacionalizma usmerena na demonizaciju Đukanovića i DPS-a samo će se nastaviti i pojačati, bez obzira što je Đukanović odstupio sa čela stranke.

Ambicija je da DPS ili nestane sa političke scene ili se pretvori u ultrakonzervativnu partiju, kakve su i sve prosrpske parlamentarne partije u Crnoj Gori, te da tako CG postane ista kao Srbija u kojoj nema partija levice.

To je smisao izjava lidera desničarskih partija DF-a, URA-e i Demokrata da DPS treba „da se reformiše“, da se sa njom „ne može sarađivati dok se ne reformiše“, a te njihove „reforme“ znače da DPS treba da prizna da je Crna Gora „srpska zemlja“, da se odrekne antifašizma, levičarske orijentacije i članstva u SI, što bi zakonomerno vodilo nestanku te partije.

U otporu takvim planovima velikosrpskog nacionalizma DPS može uvek računati i na podršku nas, potpisnika Apela 88.