Piše: Aleksandar Sekulović (autonomija.info)
U neurotičnom ponašanju Srbije prema Kosovu odnos Vučića i zapadnih diplomata i državnika počinje da poprima karakter prave enigme. Generalno posmatrano može se uočiti da taj odnos stoji u nekoj vrsti obrnute proporcije: ukoliko Vučić više zaoštrava svoj stav i verbalni nastup i ukoliko je osorniji prema zapadnjacima, utoliko su oni blagonakloniji prema njemu i prema ekstremizmu lidera Srba sa severa Kosova, a sve oštriji prema Albinu Kurtiju.
Očekivalo bi se da će neke Vučićeve izjave izazvati zvaničan demarš zapadnih partnera, ili bar neki „non pejper“, ali se ništa od toga nije dogodilo. Naprotiv, nezadovoljstvo je, po principu „gde je tanko, tu se kida“, usmereno prema Kurtiju. Došlo se čak dotle da Eskobar otvoreno preti Kurtiju kao da je on, daleko bilo, postavljen za šefa kancelarije za Kosovo umesto ultra-ekstremiste Petkovića. Otuda nije čudo što su prepuštene zaboravu čak i one Vučićeve izjave koje su odraz jednog uličarskog mentaliteta i predstavljaju direktno vređanje zapadnih partnera:
„A vi iz Evrope, sram vas bilo, a to je sitnica u odnosu na ono što želim da vam kažem“; „… pričajte gluposti i lupetajte svi vi iz Evrope i Zapadnog Balkana“; „bedni antisrpski odnos koji je pokazala EU“; „veliki bezobrazluk zapadnih sila“; „Zbog čega neko histerično insistira na uklanjanju barikada“, „sram vas bilo sve, lažovi jedni“.
Naravno, ovaj vulgarni rečnik u ophođenju sa zapadnjacima nije izmislio Vučić već njegov učitelj i idol Vojislav Šešelj. On je prvi otkrio izvesne mazohističke komplekse kod zapadnjaka u odnosu na srpske predstavnike, odnosno verovanje da će tolerisanjem njihovih ispada na neki način kompenzirati NATO bombardovanje Srbije. Ovu iracionalnu zbunjenost Šešelj je beskrupulozno koristio na suđenju u Haškom tribunalu. Kako se on ponašao prema tom sudu to nije zabeleženo u istoriji pravosuđa: on je sudije konstantno vređao i psovao, nudio im seksualne usluge, vređao sud i osporavao mu legitimitet, pretio tužiocima i svedocima, jednostavno, ponašao se kako je hteo.
I kakav je bio rezultat ovog Šešeljevog hepeninga? Rezultat je bio taj da je Šešelj oslobođen, trijumfalno se vratio u Srbiju, postao narodni poslanik i nastavio da duhovno usmerava svoju partiju koja je u međuvremenu promenila ime.
Na tragu Šešeljevog iskustva je i žestoka komunikacija Vučića sa zapadnjacima povodom Kosova, nakon koje svi oni, od Makrona i Šolca, Borelja i Eskobara, do njihovih ambasadora u Prištini i Beogradu, složno pohvale Srbiju za konstruktivnost a krivicu za sukobe pripišu Kurtiju. Čak je i komandant KFOR-a Italijan Rastuća, uprkos tome što su mu srpski huligani povredili trideset njegovih vojnika, za nemire optužio Kurtija.
Šta bi zapravo, osim već pomenutog mazohizma, mogli biti motivi ovog iracionalnog ponašanja zapadnih zvaničnika?
Naravno, treba odmah odbaciti špekulacije o nekim koruptivnim radnjama, iako je dobro poznato da je to jedan od omiljenih metoda srpske diplomatije još iz perioda 90-ih godina, ali on, u konkretnoj situaciji, nema šanse za uspeh.
Motivi su svakako ozbiljniji a među njima najvažniji je taj što na Zapadu raste bojazan da bi Vučić mogao da iskoristi sadašnju okupiranost Zapada sukobom sa Rusijom oko Ukrajine i da preduzme neku akciju koja bi mogla da destabilizuje ne samo Kosovo već i čitav region. Na to upućuju Vučićeva notorna opsednutost vojnim pitanjima, naoružavanjem vojske, podizanjem njene borbene gotovosti, njegova stalna zastrašivanja naroda sa nekim umišljenim spoljnim pretnjama i obećanja da on to neće dozvoliti, da neće biti nove Oluje, progona Srba, ponižavanja srpskog naroda i sl.
Iza ovog dramskog narativa stoji kolektivna trauma srpskih nacionalista zbog poraza koji su oni i Srbija pretrpeli u agresivnim ratovima 90-ih a koje oni sada proglašavaju za „odbrambene ratove“, za ratove u kojima se srpski narod „samo branio“ od spoljnih neprijatelja. Oni bi zato bili presrećni ako bi neko danas izvršio agresiju na Srbiju, jer bi se tako potvrdila tačnost njihovih priča o spoljnim neprijateljima i „dokazalo“ da su i ratovi 90-ih za Veliku Srbiju bili „odbrambeni“.
Dakle, zabrinutost Zapada nije bez osnova samo je pitanje da li se opasnost otklanja stalnim povlađivanjem ili na drugačiji način. U tom pogledu postoje poučni istorijski primeri i treba ih iskoristiti.
U vezi sa prethodnim je i već tradicionalna bojazan Zapada da se Srbija definitivno ne opredeli za Istok i okrene leđa Evropskoj uniji. Strah od takvog razvoja događaja postao je aktuelan naročito nakon glasanja u Savetu Evrope o prijemu Kosova kada je Vučić revoltirano zapretio da će Srbija promeniti svoju spoljnu politiku. Naravno, od te pretnje do sada nije bilo ništa, što govori o njenom virtualnom karakteru. Srbija nije nikada ni imala nameru da postane članica EU, tako da njeno eventualno formalno odustajanje ne bi u suštini ništa promenilo. Takođe, nejasno je kako bi Srbija, sa svojim limitiranim mogućnostima, mogla da učini nešto više i da prevaziđe sadašnji visoki stepen bliskosti sa Istokom. Ali, Vučićeva pretnja je urodila plodom, što se vidi po porastu blakonaklonosti Zapada prema politici Srbije i njemu lično, uz istovremeno jačanje pritiska na Kurtija.
Konačno, jedan od motiva ovog paradoksalnog odnosa zapadnjaka prema Vučiću leži i u idejnoj srodnosti među njima. U mnogim zemljama Evrope, od Nemačke, Francuske i Velike Britanije, preko Grčke, Bugarske i Mađarske do baltičkih zemalja, na vlasti su konzervativne partije, a negde čak i reakcionarne, kao u Italiji i Poljskoj. Tom ambijentu pripadaju i Vučić, njegova partija i njeni koalicioni partneri i razumljivo je da svi oni na sličan način razmišljaju i slede približno isti vrednosni sistem, naročito kada je u pitanju preferiranje države u odnosu na društvo. Na drugoj strani, Albin Kurti se deklarisao kao socijaldemokrata i kao antifašista, a to su vrednosti koje nisu rado viđene u sadašnjim evropskim mejnstrim tokovima.
U svakom slučaju, sama činjenica da rešavanje kosovskog čvora traje već skoro četvrt veka govori o tome da se on ne može rešiti na osnovu iracionalnih emocija i mitova, već samo na osnovu trezvenog i nepristrasnog uvažavanja realnih društvenih tokova i adekvatne primene načela međunarodnog prava.