Mitovi

Piše: Đorđe Šćepović

Ako, recimo, upitate “Leksikon stranih reči”, autora Ljuba Mićunovića, što je to mit, kao iz topa odgovoriće sljedeće: “Bajka, izmišljena priča o natprirodnim bićima i pojavama; u njoj se prikazuju verovanja starih naroda u predanja o postanku sveta, o prirodnim pojavama, o bogovima i herojima…” A ako se pitate čemu zapitanost nad značenjem mita, onda živite vlastiti matrix, u svijetu izvan stvarnosti. Pred našim očima štampa se ko zna koji po redu tom “Sabranih srpskih mitova”.

Sabrani mitovi “srpskog sveta” kapitalno su izdanje, s kojim se ne može porediti ni čuvena Vojna enciklopedija, na kojoj je radilo 400 unutrašnjih i spoljnih saradnika.

Mada bi sâm naslov izdanja mogao uputiti na opšta mjesta u velikosrpskoj mitologiji, ipak, nijesu svi srpski mitovi jednaki, jer, neki su jednakiji od drugih. Znaju već i nimfe na nekoj egzotičnoj australijskoj grani za mitove o Kosovu, toj svetoj “srbskoj zemlji”. Za mitove o Obiliću i u usmenom pjesništvu prokazanom Brankoviću. Za mitove o “Dogodine u Prizrenu” ama baš svako zna. To vam je opšte mjesto opštih mjesta. O mitovima o herojima-ratnim zločincima i svetiteljima koljačima već je prilično napisano.

O mitovima o srpskoj Atlantidi i Isusu, to jest Manojlu iz Metohije, ipak nećemo. Takvih se mitova čak i mnogi velikosrpski nacionalisti stide. O mitovima o trijumfu nad NATO paktom 1999, ili o pobjedama u svim onim silnim izgubljenim ratovima takođe ćemo nekom drugom zgodom. No, sve ovo što smo naveli, i sve ono što smo izostavili, ne može se ravnati s jednim, takoreći, novijim mitom. Ne, nije to mit o tradicionalnoj ugroženosti, pogromu i progonu, iako je i taj mit jedan od zabavnijih, zaista. Bajke o strašnom diktatoru i srpskim sužnjima slušali smo za dobro jutro, za dobar dan i za laku noć. Mada, bajke bi trebale biti samo za ovo potonje. No, u “srpskom svetu” ne važe ovozemaljske tradicije i običaji.

Elem, mit koji nadilazi sve ostale mitove je zapravo nastao kao posljedica mita o stradanju. Iz mita o stradanju rođen je mit o slobodi! Slobodi izvojevanoj nakon decenijskog tamnovanja u kazamatima bivšeg režima. A kazamati su najčešće bili crnogorske institucije, u kojima su srpski martiri robovali od 8 do 16h, zarađujući hljeb sa devet kora. Strašna je i sama pomisao na radne logore DPS režima. Staljinovi gulazi su sok od avokada za strahote kojima je Đukanović izlagao one koji bi se nacionalno izjasnili kao Srbi! Crnogorci su pak bili pošteđeni takvih užasa, jer za njih su vrata institucija uglavnom bila zamandaljena.

No, kakav je to mit o slobodi? O glasovitoj avgustovskoj bici koja se zbila 2020. godine? Mit o slobodi i herojima koji su za nju položili život! Dobro, nije da su baš položili život, ali ako im je vjerovati na svakom od njih trideset je rana, što od sablje, što od džeferdara. Ali, slavno je za slobodu mreti. A onda, četiri godine nakon epske bitke, spram koje je Termopil video-igra, heroji revolucije jedu sami sebe. Ili to revolucija jede svoju đecu? Mogli bismo i tako reći, kad već sve vrvi od opštih mjesta. Ispostaviće se da je mit o konačnoj slobodi zapravo najveća bajka od svih dosad ispričanih. Prenošenih s koljena na koljeno. Uz logorsku vatru i gusle. Da, u “srpskom svetu” bajke su obično u desetercu i pjevaju se uz, gle čuda, crnogorski nacionalni instrument.

Ovih dana svjedočimo dekonstrukciji mita. Ono što je neobično u vezi s ovim mitom jeste da ga dekonstruišu njegovi tvorci. To ne mora činiti niko izvan kaljuge velikosrpskog nacionalizma. Vučićeva posluga u Crnoj Gori demonstrira borbu na život i smrt. A borba je, znate, za vlast. Za golu vlast. Za parče torte koju je beogradski patron postavio na astal svojim najamnicima. Borba za riznice i ključeve od riznice. Za direktorske, ministarske i ostale sinekure. Pohlepa. Smrtni grijeh koji potpuno obuzima bića nadasve vjerujućih junaka litija i molebana.

Pohlepa, po uzoru na svoje mentore u crnim mantijama. Sukobi u vladajućim partijama, odmetanje odbornika PES-a, kao nekad hajduka u šumu, nijesu posljedica pokajanja zbog učestvovanja u razaranju Crne Gore. To je borba za moć. Moć, koju svaka vlast nosi sa sobom. Izigrana obećanja data ambicioznim lokalnim partijcima razlog su pobune na brodu koji će u bliskoj budućnosti sasvim potonuti. Koliko god se činilo da je Crna Gora poražena, ipak, ona je santa leda u koju će udariti Titanik “srpskog sveta”, sa sve kvislinzima koji su na njemu.

Sva ta toliko puta reciklirana, jednolična, papagajska saopštenja PES-a, Demokrata, Ure, DF-a i ostalih koji kleče pred Aleksandrom Vučićem i njegovim Sinodom, samo potvrđuju da je sve u vezi s aktuelnim režimom u Crnoj Gori mit. Mit, u koji već odavno ne vjeruju ni oni koji su hipnotisano slijedili lažne sveštenike, tuđe crkve. I koji će srušiti svoje idole od zlata. Jer takvi, svoju potrošačku korpu ne mogu platiti kandilom i svijećom. Niti nekim od mitova, koje bi mogli predočiti kasirkama. A i kako beśediti praznog stomaka? Znate, glad je stvarna, sve ostalo je mit.