Mandarinov paradoks

Piše: Nikola Samardžić

Mandarinski paradoks je etička parabola koja ilustruje poteškoće u ispunjavanju moralne obaveze kad je kazna malo verovatna ili nemoguća. Paradoks je postavio francuski pisac Šatobrijan 1802, u slobodnom tumačenju, da li bi bilo morano prihvatljivo lišiti života ljudsko biće u dalekoj Kini, i naslediti njegovo bogatstvo, sa uverenjem da se ta činjenica nikad ne bi mogla saznati. Globalizacija je, u međuvremenu, u proteklih 200 godina, proizvela inverziju Mandarinovog paradoksa. Lokalna zaraza u istoj Kini, nastupila usled varvarskog tretiranja čudnih životinja i nehigijenskih uslova na otvorenoj pijaci u Vuhanu, izrodila se u pandemiju koja je zaustavila život na planeti, dok i dalje odnosi milone mrtvih i ranjenih. Naredni apsurd. Kina se u međuvremenu postepeno distancirala od globalnog tržišta, nemoćna pred pandemijom, ali uverljiva u Hong Kongu i pretnjama Tajvanu. Kina je svesna da je globalizacija doprinela ekonomskom razvoju, ali podrazumeva demokratizaciju, koja je doduše u Kini krenula s razine najvulgarnijeg materijalizma, i tu nasilno zaustavljena.

Globalni poredak zatim je zatresla Rusija, koja je s Kinom, paradoksalno, bila uspešna u toku protekle dve decenije upravo zahvaljujući globalizaciji, možda i isključivo zahvaljujući globalizaciji. Od nepouzdanog političkog aktera, Kina postaje nepouzdan trgovinski partner, a dve navedene oblasti samo su naizgled nepovezane. Slobodna trgovina najednom je, mada očekivano, postala nespojiva sa slobodnom agresijom, mada je Rusija napala Ukrajinu već 2015, kad je zapadnim konsenzusom, da se poklanja tuđa krv za ruski gas, upravljala tadašanja nemačka kancelarka, nimalo slučajno potekla sa one strane Berlinskog zida.

Ali su i zapadne sile potvrdile da su, razarane apsurdnim suprotnostima, ranjive i nepouzdane. Otkrile su suštinske slabosti. FBI ne sme da uhapsi Trampa. Britanija nije smela da zaštiti Hong Kong, koji je progutao tigar od papira, ne suočava se s posledicama Bregzita. EU ne uspeva da uspostavi jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku. Rusija je kolabirala u Ukrajini. Otvaraju se dosijei kineske korupcije u EU, Kina svojim novim zatvaranjem i pritiscima na Tajvan preti gotovo isključivo sama sebi.

Mandarinov paradoks je reverzibilan. Svaku grešku, ili glupost, koju ponavljaju na evropskoj periferiji, evropske i američka diplomatija uneće u sopstveni sistem. Crna Gora zato nije samo sporedno ogledno dobro njihovih brljotina. Misije SAD, EU i VB u Podgorici su u potrebu da se promeni vlast, koja suviše dugo traje, unele uloge ruskih interesa i malignih namera. Tri ambasadorke zastupale su Putina, a ne svoje šefove i vlade. Smisao njihove diverzije istovremeno je usmeren protiv sopstvenih sistema, ako je za SAD, EU i Britaniju nevažno da je ostatak biše Jugoslavije sa Albanijom pod kontrolom ruskih službi, prljavog kapitala i koruptivnih kineskih investicija.

Kriza globalizacije izazvala je najdublje potrese na periferijama velikih sistema, ali su značenje i uticaji tih poremećaja opšti u smislu mogućih obrazaca koji će se ponavljati u centralama velikih sistema. Hong Kong će se verovatno ponoviti u Pekingu, agresija na Ukrajinu će se možda završiti promenama u Kremlju, ma kakve one bile. Svojim odnosom prema režimima u Beogradu, Banjaluci i Podgorici, EU je dopustila da Mađarska napusti sve okvire zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Prethodno je tolerancijom agresije iz 2015. otvorila put agresiji Rusije na Ukrajinu 2022, a posledice, koje se ogledaju u tržišnim i energetskim poremećajima, mogu postati podsticaj narednoj političkoj regresiji, oživljavanjem putinovskog populizma koji je možda samo trenutno u povlačenju.

Jugoslovenska paradigma je kad prokletstvo spojenih sudova postane jedinstvena evropska sudbina, ali ne zbog opšteg značaja Jugoslavije. Jugoslavija je bila neka vrsta oglednog dobra raspada Sovjetskog Saveza, samo se i na taj slučaj može primeniti jedan paradoks, dok Putin pokušava da obnovi Sovjetki Savez, ujedno i sve najgore pojave carizma, on nastavlja da razara Jugoslaviju. Putin je svestan da će se jugoslovensko jedinstvo, i jugoslovenski uspeh, ponoviti u Evropskoj uniji, i da je razvalina koja je ostala za Jugoslavijom, takozvani Zapadni Balkan, suštinski neuspeh evropskog projekta koji, prokletstvom spojenih sudova, postaje neuspeh svake evropske države pojedinačno, i same evropske ideje koja će ostati poražena sve dok Ukrajina ne postane slobodna, i evropska.

Pobeda koalicije koju su formirali Putin, Vučić i tri odmetnute ambasadorke 30. avgusta 2020. bila je uvod u ubrzanu regresiju koja je bivšu Jugoslaviju bez Slovenije i Hrvatske, i sa Albanijom i Mađarskom, izuzela iz evropskog konsenzusa. Napad na Cetinje 5. septembra 2021. bio je uvod u napad Rusije na Ukrajinu. Litije u Pragu i Kelnu krenule su s Terazija. Zapad je žrtvovao demokratiju, vladavinu prava, sekularizam i zdrav razum u Srbiji samo da bi se postigao sporazum Srbije i Kosova, da bi Vučić i Rama odgovorili projektom Otvoreni Balkan koji je eufemizam za Veliku Albaniju i Veliku Srbiju, dogovor koji podrazumeva podelu Kosova i Crne Gore. Zato će formiranje nove koalicije koja će Crnu Goru resetovati na 30. avgust i 5. septembar biti logična podela vlasti između Tirane i Beograda. Da li će, ponovo paradoksalno, tek tada evropski opredeljenoj Crnoj Gori postati jasnija uloga Abazovića u regionalnoj korupciji i destrukciji, ponekad je besmisleno očekivati od većine preterano zalaganje u javnim poslovima. I još jedan paradoks, taj Gordijev čvor u ovom trenutku ima snage, ali i obavezu, da preseče DPS, koji je ujedno najodgovorniji za entropiju institucija i liderstva. Greške iz prošlosti su oprostive, samo da se ne ponavljaju, i, srećom, očigledne.