Istina o lažnim prosvetiteljima

Piše: Milutin Cerović

Da li ste se ikad zapitali na čemu počiva velikosrpska mitomanija i da li bi ona uopšte postojala da nije prosvetitelja ili, tačnije, lažnih prosvetitelja?

Prvi lažni srpski prosvetitelj je bio Rastko Nemanjić, alijas – “Sveti Sava”.

On je bio poznatiji po tome što je bio gej ikona (bez ikakvih loših konotacija) svoga doba, nego po tome što se bavio prosvetiteljstvom.

Kriju se kroz istoriju mnoge njegove naklonosti, koje baš i nemaju veze sa prosvetiteljstvom.

Postojanje familije Nemanjića je toliko daleko, da se o njima i njemu konkretno pišu bajke i basne.

Sve u svemu, javnost u Srbiji prihvata za istine o “Svetom Savi” samo ono što im se dopada, a one činjenice koje ga opisuju po predanjima da su on i njegova familija bili kontrovezni čudaci, e to ih ne zanima.

Otkud ideja lažova da je “Sveti Sava” bio ikakav prosvetitelj u vremenima kada robovski narod u Raškoj oblasti nije imao niti svoje pismo, niti jezik? Dobio ih je tek u prvoj trećini 19. veka, i to je dovoljno da padnu u vodu sve laži o navodnom prosvetitelju Savi.

Toliko o prvom lažnom srpskom prosvetitelju, inače pripadniku katoličke crkve do preseljenja u Rašku oblast.

Drugi srpski prosvetitelj je znameniti Dositej Obradović. E, on je zbilja bio prosvetitelj, zato je i imao velikih problema sa Srbima i sa njihovom crkvom.

Inače Dositej je crkveno ime, a Dimitrije Obradović je pravo ime ovog učenog čoveka.

Ovaj lik je poznat najviše po pisanju basni i po izjavi: Knjige braćo knjige, a ne zvona i praporci!

Zbog ove izjave su htela neka verska pravoslavna ”braća” da ga hapse, pa je on ipak odlučio da napusti te verske talibane i emigrira u Evropu. Tačnije upisao je koledž u Lajpcigu, danas grad u Nemačkoj.

Dakle, Dimitrije nije stekao obrazovanje u tada primitivnoj svojoj parohiji na Balkanu, nego u Evropi.

Nije lako bilo Dimitriju Obradoviću da prosveti svoje sunarodnike, gde je i tada bilo budala isto koliko i danas. A koliko je uspelo ovo njegovo prosvetljivanje, govori i to što je gro Srba i u 21. stoleću protiv Evrope, zapada i svake civilizacije.

Na kraju je zanimljivo da retko ko zna pravo ime Dositeja Obradovića.

Iako se on odrekao crkvenog imena, Srbija neće da mu vrati civilno ime Dimitrije, nego ga sve vreme zove popovskim izmišljenim imenom.

Toliko ukratko o ovom zaista uzornom prosvetitelju, uprkos činjenici da je prosvetiteljstvo vršio bez zvaničnog jezika i pisma i pod okupacijom Osmanlija.

Trećeg prosvetitelja, koji ustvari to i nije bio, istorija tretira kao lingvistu, književnika i prevodioca. Radi se o Vuku Karadžiću asimilovanom u Stefanovića.

Zašto je morao da doda to drugo prezime? Zato što čak ni onda se nije mogao trpeti neko ko ima crnogorsko poreklo.

Inače majka Vukova je iz okoline Nikšića, žena mu iz Beča – katolkinja, gde je on uzeo njenu veru.

I takvog Vuka Karadžića danas u Srbiji tretiraju u kao velikog svetosavskog prosvetitelja!?

Dosta je zanimljivo da je Vuk Karadžić došao kod prosvetitelja Obradovića da ga ovaj podučava, a Dimitrije ga je glat odbio.

Toliko o ova tri lica koja se pominju kao prosvetitelji, a samo jedan od njih je to stvarno bio, samo jedan je zbilja osnovao prvu školu u Srbiji na koju se pozivaju ovi danas koji osnivaju škole po imenima vojskovođa i plaćenih ubica svoga doba.