Za aktuelno.me
Piše: Vlatko Sekulović
Demokratski front je pretrpeo iznenađujući poraz u Nikšiću. Nosilac drugačijeg shvatanja crnogorskog društva kao sastavnog dela „srpskog sveta“ po kom je Nikšić isto što i Niš ili Bijeljina, daleko je ostao iza proklamovanog cilja, jedan glas više od DPS-a, skoro sedam hiljada glasova manje. Ovom porazu doprinela su tri faktora: ideološka utemeljenost crnogorskog patriotizma, žilavost DPS-a i promena na svetskom planu.
Crnogorski patriotizam se pokazao kao ideološka platforma koja je neprikosnovena, jer je jedina politička snaga koja apsolutno ne prihvata osobenost crnogorskog društva, kao multietničkog i multikulturnog, oličena u koaliciji sestri bliznakinji nacionalsocijalističkih kombinatorika Miloševića i Šešelja, osvojila tek četvrtinu glasova izašlih birača, a crnogorske stranke, shvaćene kao one koje baštine, na jedan ili drugi način, autentičnost crnogorskog društva, 75% glasova. Kao što je predvideo Nikolić, poslanik DPS-a, Nikšić ipak nije stao pod barjak četničkog vojvode „srpskog sveta“, Mandića, koji je predvodio savez srpskih nacionalista i pseudokomunista koji su izdali ideale četrdesetipet narodnih heroja, od Save Kovačevića do Ljube Čupića.
Žilavost crnogorskog bloka se pokazala kako na ideološkom tako i na operativnom planu organizacijom moderne izborne kampanje, a nadasve na shvaćenom značaju kulture koja ima svoje neophodno mesto u političkom životu. Jaka partijska organizacija i požrtvovanost članova DPS-a i stranaka udruženih u koaliciju za evropski Nikšić, jednostavno ne bi imali svoje simboličko mesto okupljanja i izraza da nema spomenika Ljubi Ćupiću u sred ovog grada. Porazom DF-a uklonjena je neposredna, ali ne i konačna, pretnja po ovaj spomenik i sve one koje se prepoznaju u Ljubinom osmehu, a koju je tako jezivo izrazio pre nepune dve godine huligan koji je uperio simbolički pištolj u lik ovog heroja.
Ljubo nije simbol samo onih koji su organizovani u određenoj partiji, već se u njegovom osmehu mogu prepoznati svi oni koji baštine život kao osnovnu vrednost bez obzira kojoj veri, naciji ili rasi pripadala ljudska bića. Bez organizovane snage koja se suprotstavila podvalama, lažima, spinovanjima i pretnjama srpskih nacionalista koje ovi koriste od pobijenih policajaca u Borovom selu 1991. godine, do likvidiranih srpskih mladića u kafiću „Panda“ u Peći 1998. godine, ne bi bilo ovakvog rezultata ne samo DPS-a, nego ni Demokrata, a kvazigrađanska, kvalunkvistička opcija narcisoidnog Abazovića ne bi uzela ni taj jedan odbornički mandat. Posebno impresionira DPS-ov brz oporavak nakon samo šest meseci, suprotan svim očekivanjima dalje demoralizacije, koji pokazuje da je ipak ovo partija u kojoj postoji i etika, a ne samo interesi. Sigurno je ovom doživljaju doprinela i afirmacija naučnice i nosioca liste Sanje Damjanović, koja je svojom pojavom osnažila ne samo razum spram vere, vakcine protiv tamjana, već i žene kao ravnopravnih i postojanih učesnica crnogorskog društvenog života.
Dolazak Bajdena na mesto presednika SAD, koji je jasno definisao nacionalizam kao pretnju po mir u svetu, predstavlja onu promenu na svetskom planu koja se desila u odnosu na parlamentarne izbore održane u Crnoj Gori prošle godine. Čak je i Danijel Server, u novoj atmosferi, donekle shvatio hibridnost pretnje u regionu oličene u tzv. „srpskom svetu“ koji svim sredstvima pokušava da Crnu Goru svede na nivo srpske izborne jedinice u sastavu isturene ruske gubernije. U tom smislu Bajdenov beskompromisni stav prema nacionalizmu je jasan putokaz da se ovoj ideologiji isključivosti može suprotstaviti samo ideologija ljudskih prava i sloboda uobličene u inkluzivnom crnogorskom patriotizmu. Da se nije dogodila ova promena, jurišnici „srpskog sveta“ u okviru Trampovog sveta, zasnovanom na strahu i evangelističkom fanatizmu, bi još agresivnije nastupili na nikšićkim izborima. Međutim, potceniti u budućnosti malignost srpskog nacionalizma i njegovu sposobnost da izmišlja razna nepočinstva bilo bi u svojoj naivnosti ravno verovanju da su Poljaci izazvali sukob sa nacističkom Nemačkom.
Kakve će posledice ostaviti ovi izbori na region, nije moguće predvideti u ovom trenutku. Ponižavajući rezultat DF-a i njegovih prirepaka jeste obeshrabrenje za srpske nacionaliste, ali je ova ideologija isto tako pokazala neverovatnu moć regeneracije i pretvaranja sopstvenih poraza u pobede vodeći se logikom da nije bitna realnost, već šta nacionalisti prikazuju kao realnost. Sigurno da obuzdavanje nacionalističkih jurišnika iz Srbije neće biti nametnuto samo kod Pljevalja, već će se odnositi i na Bosnu i Hercegovinu. Uplitanje srpskih nacionalista iz Trebinja i drugih krajeva pod Dodikovom kontrolom u crnogorske izbore će sigurno izazvati odgovor onih koji i dan-danas, 25 godina nakon Dejtona, drže ključ suvereniteta i integriteta BIH u svojim rukama, a to su SAD i NATO. Stav koji je Bajden, kao uticajni senator, podržao u Klintonovom govoru u Sarajevu 1996. godine, da je „sudbina Bosne i Hercegovine vezana za sudbinu SAD“, dobija na novom značaju. U tom kontekstu nikšićki izbori prevazilaze lokalne okvire, ovo je bila pokazna vežba uticaja SAD usmerenog ka očuvanju regionalne stabilnosti koja pretpostavlja marginalizaciju nacionalista bez obzira iz kog naroda dolaze. Ovaj stav nove američke administracije je uslovljen ne samo brigom za Zapadni Balkan, već i nacionalnom bezbednošću SAD kojoj ideja etničke ili rasne superiornosti, zajedničke nacionalistima i belim suprematistima, predstavlja suštinsku pretnju. Ako to nije bilo jasno ranije, nakon petoro poginulih, prilikom juriša belih suprematista na Kongres SAD, 6-tog januara ove godine, sada je više nego očigledno.
Što se Srbije tiče, osnovni problem je opet, kao i u vreme režima Milošević-Šešelj, taj što je glavnim strankama ogledalo DF. Čak ni crnogorske Demokrate, koje su pokazale zavidnu autentičnost, nisu po volji političarima u Srbiji, pa ni opozicionim poput Obradovića, Jeremića ili Đilasa. U Srbiji se glavna politička bitka vodi oko toga ko će biti na beogradskom prestolu „srpskog sveta“, bez da se dovodi u pitanje ovaj politički cilj. Ponavlja se ista politika koju je srpski narod skupo platio porazima 90tih godina prošlog veka, a paradigmatizovana Đinđićevim pečenjem vola na Palama sa Miloševićevom kreaturom Karadžićem. Očekivati da će se obezbediti demokratski razvoj regiona, poštovanje ljudskih prava i sloboda, uz političke snage koje su spremne da prihvate vukovarski tenk ispred fudbalskog stadiona ili principijelno patološke huligane zarad ostvarenja „nacionalnih ideala slobode i ujedinjenja srpskog naroda“ je pusta nada.
Beograd, sudeći po nedavno emitovanim snimcima dekapitiranih i osakaćenih tela, preti da postane prestonica „narko sveta“, pod oblandom „srpskog sveta“, Tijuana na Balkanu. Emitovanje jezivih scena na regionalnim televizijama podseća na najpotresnije epizode serije „Narkos“ koje prikazuju kako organizovani kriminal dovodi u pitanje legitimnost, ne određene vlasti, već države koja je nesposobna da spreči da se takvi zločini uopšte dogode. Političke snage u Srbiji, koje su nesposobne da razobliče nacionalizam, taj osnovni narkotik koji razara srpsko društvo već decenijama, zahtevaju ozbiljno redefinisanje na temeljima neprikosnovenosti ljudskih prava i sloboda građanki i građana, a zarad budućnosti srpskog naroda, Srbije i čitavog regiona.
*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta